Како jе могућа сарадња две државе када се у jедноj од њих, у овом случаjу Хрватскоj, jавно говори да припадање мањинском народу, српском, представља поругу и наjтежу увреду, и шта у том смислу може да уради нова власт у Београду[nbsp] Како jе могућа сарадња две државе када се у jедноj од њих, у овом случаjу Хрватскоj, jавно говори да припадање мањинском народу, српском, представља поругу и наjтежу увреду, и шта у том смислу може да уради нова власт у Београду     Односи Србиjе и Хрватске, политичка кичма Балкана, после промене власти у Београду налазе се у фокусу посматрања важних чиниоца међународне политике, у мери коjа jе готово на нивоу интересовања

Шта се то догодило да иначе смирени и у свакоj комуникациjи краjње уздржани Иво Јосиповић насрне на Милорада Пуповца речником коjи према лидеру Српске самосталне демократске странке никада ниjе користио ни Владимир Шекс, на пример   Сви су затечени, а изненађење jе потпуно. Иво Јосиповић, председник Хрватске, неспорно култивисана личност, човек коjи jе у нову хрватску политику, у поjавном облику, унео дух Владимира Бакарића, експлодирао jе као кинеска петарда и супротно ономе како га виде и Хрвати и Срби, напао jедног Србина – Пуповца. Напад jе био бруталан. Очекивао сам после тога да из Загреба стигне информациjа (срећом ниjе) како jе испред зграде у коjоj стануjе, палицом за беjзбол, претучен Милорад Пуповац, а

Што год да покушаjу, како год да се поставе према међународноj заjедници и суседним државама, Александар Вучић и Ивица Дачић имаће нерешиве проблеме и наставак понижавања и стагнирања Србиjе све док не сруше jедну велику лаж коjа на овим просторима живи двадесетак година   Пре много година када сам млад, наиван, незрео, пун необjашњиве, углавном бескорисне енергиjе кренуо сам да писаћом машином рушим постоjећи и градим бољи свет, заиста сам мислио како се текстовима у новинама у корену могу мењати друштвене околности, процеси, људи. Младост, неискуство, ништа ново. Мењао сам jедино себе. Али релативно брзо одбацио сам потребе да копам шанчеве коjима би вода, по моjим схватањима, требало да иде. Касниjе ми jе било довољно да

Време пролази, али то пиjанство у Србиjи не попушта. То jе камен међаш, вододелница, црвена линиjа, етикета, пресуда, улазница за амбасаде западних земаља, по томе се људи у Србиjи деле на оне коjи су за спас Србиjе и оне чиjа се памет качи на Светог Саву, Немањиће, Косовски боj, Филипа Вишњића а то, брале моj, не иде са европским стремљењима. Да, у питању jе Европа, Униjа и однос просечног Србина према тим „светињама“.   Веровао сам, наивно, да ће након отпочињања ове велике кризе у неколико земаља Европске униjе, коjа jе разголитила све слабости и беду насталу насилним спаjањем воде и уља, опаметити већину Срба али… ниjе. У Београду „проевропска орjентациjа“, као мера ствари

Некако пред краj свог дипломатског боравка у Београду, 1981. године, када су оно Шиптари на КиМ подигли устанак са захтевом да и формално добиjу републику (у пракси су jе већ имали) амерички амбасадор Лоренс Иглбергер тражио jе хитан приjем у врху државе. На почетку разговора, а ово jе касниjе потврђено из неколико извора, Иглбергер пита своjе саговорнике колико на Косову живи Албанаца.   Око 900.000, одговараjу му. А колико има Срба у овоj држави, пита он. Па, око девет милиона, кажу они. И где jе ту проблем, зачуђено ће Иглбергер. Средином деведесетих, кад сам уређивао недељник “Аргумент”, jедан веома познати Београђанин, припадник мањинске верске заjеднице, међу Србима оправдано цењен и поштован,

После дуго година, у коjима jе владало правило да се о геноциду над Србима и уопште страдањима тог народа не сме говорити jавно, да се други народи не би узнемиравали и вређали, готово шокантно jе деловао директан пренос на „РТС“-у Свечане академиjе одржане поводом 70 година од страдања Срба на Козари Морало jе, изгледа, да прође скоро 12 година, па да државна телевизиjа Србиjе, „РТС“, први пут после „октобарске револуциjе“ пусти пред камере, у живом програму, некога ко ће проговорити о српским жртвама, убиjању Срба. У досовско-демократскоj Србиjи то jе било строго забрањено, ретроградно, штетно на европском путу, опасно за односе у Региону. Шта би Загреб на то рекао? А онда jе у Народном

Пише Ратко Дмитровић Шта све чека новог председника Србиjе у односима са Хрватском, односима коjе jе накарадно, противно свакоj државноj и простоj логици креирао Борис Тадић, даjући службеном Загребу све, а не тражећи од њега ништа, и у коjоj мери на све то може да утиче прошлост Томислава Николића Заjедничку државу Јужних Словена осмислили су Хрвати. Словенцима jе то добро дошло, Срби су у ову причу улетели као Радићеве гуске у маглу и платили високу, страшну цену. Биолошку и териториjалну. И jош увек jе плаћаjу. Таj неприродни савез, рођен са проклетством малих разлика, растурен jе у крви, али ће jош дуго, плашим се заувек, одређивати односе на простору од Косовске

Давно jе почело то кидисање на Русиjу, интензивирало се средином 19. века, убрзало у време Октобарске револуциjе, на разне начине одржавало за време траjања СССР-а да би поjавом Јељцина хорови и поjединци закључили да jе посао готов; Русиjа, рекли су, постоjи само као форма коjа ће убрзо бити сведена на Москву и Петровград са околином. Остатак, онаj коjи се цени као наjвредниjи део планете земље, са свим резервама нафте, гаса, воде, шума, лигнита, диjаманата, злата… већ jе био виђен као простор распарчан на тридесетак самосталних држава. Наравно, под контролом Вашингтона и Лондона. Онда им се догодио Путин. Како? Једно мало али савршено организовано крило таjне полициjе Совjетског Савеза, чинили су