У мору свега што се протеклих година догађало готово да је потопљен и потпуно заборављен један случај, забележен крајем осамдесетих на Косову, који се може означити као почетак страшне хрватске медијске кампање уперене против Србије, а која је за последицу имала прва окупљања Срба у Хрватској Био је то први велики медијски политичко-пропагандни перформанс на рушевинама Титове Југославије; у фебруару 1989. године, уз слабу идеју, још слабију режију, али са огромним ентузијазмом и логистиком изведен је на простору Косова и Метохије игроказ под називом „Једнонационални отров“. Ако сте заборавили, да подсетим: Тих дана Шиптари, студенти, ђаци, радници, сељаци, рудари… почели су да падају ничице, као громом погођени, а образложење је

Док год службени Београд буде одбиjао могућност jавног и jасног дефинисања карактера рата вођеног почетком деведесетих на тлу Југославиjе, дотле ће свако ко за то буде имао воље трљати нос српским званичницима, као што jе то неки дан Јадранка Косор урадила Борису Тадићу Оно што је дозвољено Хрватској и Хрватима није дозвољено Србији и Србима. Ту сурову истину – на којој „српски националисти“ шире теорију о међународној антисрпској завери, а српски европејци је проглашавају једном од већих неистина и заблуда „антиевропских снага“ Србије – осетио је ових дана на својој глави председник Србије Борис Тадић. Знате већ; Јадранка Косор је у Книну, на обележавању Дана домовинске захвалности, односно „Олује“, обраћајући

Може ли се одлука папе Бенедикта да један самостан у Хрватској са великим комплексом земље поклони Италији, тумачити као наговештај нове политике Ватикана на Балкану, нове разговоре о границама и нову геостратешку фазу у којој и Срби треба да траже своје место Ударац је дошао од оних за које се мислило да су вечни и најпоузданији заштитници Хрватске и хрватства; Ватикан је преко акта који је потписао папа Бенедикт XVI поништио одлуку хрватског суда и наложио Поречкој бискупији да самостан „Дајла“, код Новиграда, заједно са земљиштем врати италијанским бенедиктанцима. У супротном, стоји у Одлуци, Поречка бискупија у следећих годину дана мора власницима да исплати четири милиона евра. „МОЛИ И РАДИ“

Ево већ 16 година Срби се суочавају са готово необјашњивим понашањем Бошњака и међународне заједнице, са њиховом сада већ запањујућом упорношћу да игноришу злочин над Србима Сребренице и околине. Као да се људски животи мере кантаром, као да људи нису исти, као да бол за мртвим дететом код сваке мајке није исти. Заташкавање злочина представља злочин. Тако су нас учили у школама и на факултетима. Зар то вечно правило не важи и за Србе. Немам ни најмањи проблем да разговарам о злочину у Сребреници али такав разговор – колико год да сам ситан и без значаја – одбијам ако се разговара само о једном сребреничком злочину – оном над Бошњацима.

Београдски „независни новинари“ одбијали су и данас одбијају могућност да говоре и пишу о злочинима над Србима. За њих је свака информација да се такви злочини уопште догађају нарушавање принципа новинарске неутралности. Како објавити да у Хрватској убијају Србе, кад у Србији нико не убија Хрвате. То је била и још увек је њихова логика да се чује и „друга страна“  У последњој деоници трке за улазак у Европску унију службени Загреб морао је да изврши и неколико задатака од којих је све ове године Хрватска окретала главу и бежала као од куге. Међу тим пословима је и хапшење одговорних за убијање Срба у Пакрачкој пољани и Сиску. Тако су

Пише Ратко Дмитровић И овај четврти по реду обилазак Хрватске од стране ватиканског поглавара само је учврстио Србе у убеђењу да Католичка црква није и никада неће променити однос према усташтву и НДХ, из простог разлога што су и усташе и НДХ саставни, нераскидиви део те цркве После прошлонедељне папине посете Загребу ваљда је и последњем православцу, Србину, јасно да се ништа није променило, нити ће се мењати у односима Католичке цркве, државе Ватикан, према Србима. Значи ли то да је међу дечицом Светога Саве било оних који су веровали да ће папа, ту у комшилуку, у ове дана кад се закључују листе гостију за обележавање 1.700 година Миланског едикта,

  Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. У обрачуну са тројицом тада најугледнијих Срба предњачили су Срби, комунисти, потпомогнути „врло утицајним другом“ из Београда Не припадам школи чији полазници проносе теорије завере и све ружно што се Србима догађало последњих 100-тинак година приписују другим народима, организацијама, тајним друштвима. То, разуме се, не значи како моја маленкост негира антисрпску политику као константу у деловању неких европских држава на Балкану; не спорим смишљене и реализоване геноциде и етничка чишћења над Србима, слажем се са верзијама које неке кључне историјске догађаје на овим просторима, догађаје погубне по српски народ у целини, објашњавају као

У напорима да објасне одакле долази антихрватско деловање на међународној сцени, део утицајне хрватске јавности окренуо се теорији завере користећи поставке бившег високог официра Југословенске народне армије Први велики талас бурних реаговања у Хрватској сплашњава, а национално јединство у одбрани „Олује“ почело је да се растаче. Сваким новим даном све више клизи та годинама придржавана крвава поњава пребачена преко Срба побијених у „Олуји“ и згаришта српских села у Крајини. Отварају се у Хрватској нови фронтови- вербални дакако- на којима нема Срба; почела је унутархрватска битка чији се крајњи домету могу само наслућивати. Најжешће варничи на политичком и медијском пољу. Пет дана трајали су хистерични напади на Стјепана Месића који је,

После двадесет година неупитне позиције жртве која се бранила од српске агресије Хрватска је у међународној јавности, кроз суђење Готовини, први пут представљена као држава склона злочину, али и поред тога службени Загреб нема ниједан разлог да се љути на Хашки трибунал.Напротив Сигурно се сећате оне сцене из сјајне серије Синише Павића „Врућ ветар“ у којој један од главних ликова Боб (глуми га Бора Тодоровић) својим понашањем избезуми колегу са посла (Мића Томић), те овоме остане само да каже: „Колега, ја сам шокиран“. „Тако и изгледате, колега,“ одговара му Боб. На ту сцену подсетило ме ово што се већ данима догађа у Хрватској, а у вези са одлуком енглеског судије

Како је Иван Звонимир Чичак још једном улетео у замку која чека свакога чији је циљ да оспори или релативизује улогу Срба у Другом светском рату и због чега се присетио маспоковске улоге Анте Јосиповића, оца садашњег председника Хрватске Тешко је у Хрватској наћи особу која има лепу реч о Ивану Звонимиру Чичку. Тај човек, кажу његови противници и непријатељи, претворио је сопствени живот у инцидент. Што свесно, што несвесно. Ево већ двадесет година, од оних дана када му је дозвољено јавно иступање, ускраћено због политичког деловања на матрици хрватског национализма, Чичак се не скида са страница хрватске штампе и тамошњих телевизијских екрана. Поводи су различити, крећу се од политике,

Ко је и због чега дао налог теренским активистима актуелног пописа у Хрватској да Србе из православља преводе у гркокатолике и у каквој је то вези са процесом који се у 19. веку одвијао у Далмацији Семе хрватске мржње према Србима изнето је из католичке цркве. Знам да ова констатација звучи тврдо, али докази који се у њену корист могу принети још су тврђи. Имао сам непуних тридесет година живота иза себе када ми је један пензионисани дипломата, Хрват из Далмације, у разговору вођеном крајем осамдесетих, у кафани загребачког хотела „Дубровник“, дословно изговорио реченицу са почетка овог текста. Тај човек одавно није жив, али ћу његово име и презиме прећутати