Kninska isporuka naručene istine

Datum objave: petak, 12 avgusta, 2011
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Dok god službeni Beograd bude odbijao mogućnost javnog i jasnog definisanja karaktera rata vođenog početkom devedesetih na tlu Jugoslavije, dotle će svako ko za to bude imao volje trljati nos srpskim zvaničnicima, kao što je to neki dan Jadranka Kosor uradila Borisu Tadiću

Ono što je dozvoljeno Hrvatskoj i Hrvatima nije dozvoljeno Srbiji i Srbima. Tu surovu istinu – na kojoj „srpski nacionalisti“ šire teoriju o međunarodnoj antisrpskoj zaveri, a srpski evropejci je proglašavaju jednom od većih neistina i zabluda „antievropskih snaga“ Srbije – osetio je ovih dana na svojoj glavi predsednik Srbije Boris Tadić. Znate već; Jadranka Kosor je u Kninu, na obeležavanju Dana domovinske zahvalnosti, odnosno „Oluje“, obraćajući se prisutnima, a sve u direktnom prenosu Hrvatske televizije, pozdravila žive učesnike „Oluje“, a posebno hrvatske generale u Hagu, Antu Gotovinu i Mladena Markača. Usledio je višeminutni aplauz. Mnogima na Gradskom stadionu u Kninu, i svakako širom Hrvatske, tih trenutaka domoljubna suza orosila je oko.
Predsednica Vlade Hrvatske jasno je na ovaj način poručila da država Hrvatska ne priznaje odluke Haškog tribunala i da isti svoju presudu Gotovini i Markaču može da okači… znate već gde.

TADIĆEVA OLUJA
To se Tadiću nije dopalo, pa se oglasio saopštenjem koje prožima briga za Međunarodno pravo i pravdu uopšte, bojazan da uzdizanje i slavljenje zločinaca nije dobar put za pomirenje naroda. To je opasna politika, kazao je.
Čovek je krenuo od činjenice da bi on u slučaju iskazivanja javne zahvalnosti, pohvale, recimo, Nebojši Pavkoviću, generalu Lazareviću, generalu Lukiću… najverovatnije kroz pet minuta bio obavešten da je stavljen na listu osoba kojima je zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. Znam, neko će reći da je razlika između Gotovine i Pavkovića u predznacima, da je jedan svoju zemlju uspeo da odbrani (Gotovina), dok je drugi (Pavković) izgubio rat i da se ovde radi o pravu pobednika. Nije tačno ni jedno, ni drugo, ali nije prilika da se upuštamo u ovu vrstu raščijavanja.
Kosor je najpre lično, a onda i preko saopštenja Vlade Hrvatske odgovorila predsedniku Srbije. E, tek je tu palo nekoliko žestokih uvreda, na koje je Tadić gromoglasno otćutao.
Jadranka je Tadićev stav ocenila kao vrlo opasan, dodajući da je osporavanje „Oluje“ opasno isto tako kao što je opasno veličanje četništva i Draže Mihailovića. Rečeno je i da je „Oluja“ skršila zube „tiraninu Miloševiću“ što je, tvrdi hrvatska vlada, pomoglo i Srbiji da se oslobodi Miloševićeve diktature. Ovo je nadmašilo svaki cinizam i bezobrazluk. Ali… Tadić je samo dobio ono što je ranije „naručio“.
Sve gornje kvalifikacije rođene su u Beogradu, a ne u Zagrebu. Jadranka Kosor tek ponavlja što pune dve decenije sluša iz Beograda.
Da bi sebi priskrbili što veći ugled i značaj izvan Srbije, tamo odakle je stizala novčana pomoć – a to se čini samo uvećavanjem negativnih osobina protivnika – nekadašnja srpska opozicija, na čelu sa Srpskim pokretom obnove i Demokratskom strankom, označila je još na početku jugoslovenske krize Slobodana Miloševića kao diktatora, tiranina, monstruma, poslednjeg apsolutistu u Evropi. Takva slika otišla je iz Beograda u svet i otuda se vratila kao ocena jedne zemlje i jednog naroda – srpskog.
U ovom okviru napinje se još jedna greška nekadašnje opozicije, a već deset godina srpske vlasti; definicija rata u bivšoj Jugoslaviji.
Ocenivši Miloševića gornjim ocenama srpska opozicija je betonirala hrvatsku „istinu“ da je Milošević, u ideološkom krilu i programu „Srpske akademije nauka i umetnosti“, oružano napao najpre Sloveniju, a potom Hrvatsku i Bosnu, a sve u nameri da napravi veliku Srbiju.
Ignorišući niz nepobitnih istina, preskačući vremenske periode u kojima leže uzroci, a baveći se samo posledicama, Srpski pokret obnove i Demokratska stranka odbacili su i još odbacuju mogućnost da rat u bivšoj državi definišu onako kako jedino može da se definiše – klasičan građanski rat.
Pisao sam pre nekoliko meseci u „Pečatu“ o pogubnosti službenog srpskog ćutanja pred kvalifikacijama koje Hrvati, Bošnjaci i Albanci, zajedno sa prijateljima iz inostranstva, pune dve decenije iznose o Slobodanu Miloševiću i uzrocima rata devedesetih u Jugoslaviji.

PATRIOTIZAM PUPOVAC
Dok se god službeni Beograd (ko god sedeo na tronu) ne oglasi i bivšeg predsednika Miloševića ne definiše u skladu sa istinom, a ona ni izbliza nije onakva kakvom je predstavljaju, na primer, Hrvati, Srbija će grcati i posrtati i nikada neće biti u stanju da povuče crvenu liniju iza koje se neće povlačiti i ponižavati.
Dok god neko od službenih predstavnika države Srbije jasno, precizno, sa malo reči i javno ne kaže: „Rat nije izazvao Milošević, već oni koji su razbili Jugoslaviju u cilju stvaranja novih država na njenim ruševinama“, imaćemo situacije slične ovoj „polemici“ između Tadića i Jadranke Kosor.
S punim pravom je Jadranka Kosor poručila Tadiću ono što je poručila. Drugim rečima, rekla mu je: Ako vi u Beogradu o Miloševiću govorite isto što i mi u Zagrebu, a upravo to radite, onda ćete, gospodo Srbi, i o „Oluji“ misliti i govoriti isto što i mi Hrvati.
Posebno mesto u ovogodišnjoj kninsko-olujnoj priči pripada Miloradu Pupovcu. On je odavno stavio na stranu i najmanji oblik nacionalnog dostojanstva, o ljudskom da ne govorim, a zauzvrat je dobio nekoliko ličnih privilegija. Godinama je u koaliciji sa HDZ-om; guta knedle, trpi uvrede, često ga ponižavaju i iz stranke sa kojom sedi u vladi, ali…nema te uvrede posle koje bi Pupovac napustio Sabor. Svoj „bes i razočaranje“ Jadrankinim pozdravom ratnim zločincima Gotovini i Markaču, Pupovac je zadržao na nivou izjave koja glasi: „Vrlo je zabrinjavajuće i opasno kada se nepravosnažno osuđene osobe, koje su optužene za najteže ratne zločine, pozdravljaju na takvom mestu i u takvoj prilici“.
Možda Pupovca treba podsetiti da su pozdravljeni generali, Gotovina i Markač, u Hagu osuđeni kao učesnici zločinačkog poduhvata, koji je imao cilj da izvede „udare od kojih će Srbi nestati“ (Tuđman, na Brionima), što se i dogodilo. Iz Krajine je nestalo skoro celokupno srpsko stanovništvo, a ubijeno je oko dve hiljade.
Umesto da istoga trena kada je Jadranka na kninskom Gradskom stadionu izgovorila pozdravnu rečenicu usmerenu ka haškoj pritvorskoj jedinici – sedne i napiše tekst odluke o napuštanju koalicije sa HDZ-om i napusti Vladu Hrvatske, gde je njegov kadar Slobodan Uzelac, potpredsednik, Pupovac se zadovoljio citiranom rečenicom saopštenja.

CIVILIZOVANO PIŠANjE
Na povratku sa derneka u Kninu članovi Hrvatske stranke prava – doskora vođene od strane Ante Đapića, a sada pod kontrolom Danijela Srba – zaustavili su autobus u Veljunu, selu na Kordunu. To je mesto u kojem se nalazi spomenik kao znak sećanja na strašni pokolj iz maja 1941. godine, kada su ustaše predvođene Maksom Luburićem likvidirale 525 tamošnjih Srba. Družina iz Čakovca prišla je spomeniku, razbacali su cveće i ostatke sveća, a svoju civilizovanu, evropsku rabotu začinili pišanjem po spomeniku.
To je na ovom mestu tradicionalna hrvatska disciplina. Još 2.000 godine izvesna Biserka Legradić skinula je gaće pred većim brojem prisutnih i popišala se na spomenik u Veljunu. Kasnije je izjavljivala da je ona Hrvatica i da u slobodnoj i suverenoj Hrvatskoj može da piša gde god hoće. Domet hiljadugodišnje kulture.
Inače, „Hrvatska stranka prava“ je parlamentarna stranka, Danijel Srb sedi u Saboru zajedno sa Pupovcem.
Nemam nikakvu dilemu oko toga da li bi Srbima u Hrvatskoj bilo bolje ili gore u slučaju da je Pupovčev SDSS u opoziciji; bilo bi im bolje.
Čak mislim da bi za Srbe bilo najbolje da uopšte nemaju predstavnika u Saboru Hrvatske, jer bi u tom slučaju Vlada Hrvatske bila dodatno opterećena. Ovako se i službeni Zagreb i deo međunarodne zajednice na svaki prigovor o lošem položaju Srba u Hrvatskoj poziva na Pupovca i Slobodana Uzelca. Oni su u sistemu vlasti, odlučuju zajedno sa HDZ-om i zaista je vrlo teško o lošem položaju Srba u Hrvatskoj prigovoriti nešto Jadranki Kosor kad je njen potpredsednik Srbin, Slobodan Uzelac. I kad svi znaju da je Pupovac za protekle četiri godine u svakom času, kad god je hteo, mogao da obori Vladu Hrvatske, izazove krizu i nove izbore ili natera HDZ da uđe u koaliciju sa ovima što pišaju po Veljunu i strankom ratnog zločinca Branimira Glavaša.
Ali, Pupovac boluje od iste bolesti koja sprečava Borisa Tadića da poentira u gotovo svakoj polemici sa službenim Zagrebom; Pupovac, kao ni Tadić, u sukobima na tlu bivše Jugoslavije ne vidi građanski rat. I Pupovac drži da je Hrvatska bila napadnuta od predstavnika velikosrpskog koncepta, što znači da je u velikoj koliziji sa samim sobom jer u Saboru Hrvatske predstavlja teroriste i agresore. Naime, po službenoj teoriji današnje Hrvatske Srbi koji su se 1990. godine pobunili protiv hadezeovske vlasti i nove hrvatske države, bili su teroristi, agresori.
Znam da to može preći u dosadu, ali istrajavam, a to ću činiti i ubuduće, na potrebi da službeni Beograd jasno definiše karakter rata koji je vođen na tlu bivše Jugoslavije, odnosno da na državnom nivou zabetonira postavku zasnovanu na činjenicama, a koja kaže da je taj rat bio građanski, podstaknut secesionističkim ciljevima.
U tom slučaju prestaće i ova praksa da svaka osoba, zvala se ona i Jadranka Kosor, trlja nos predsedniku Srbije. Zvao se on i Boris Tadić.

Izvor: PEČAT

 

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top