Ево, заокружило се двадесет година како разни београдски кругови, грађанске инициjативе, самозвани независни новинари и интелектуалци, политичари чиjе су кариjере врхунци бешчашћа а животи састављени од епизода разврата и аморала, групу српских новинара, међу коjима и моjу маленкост, гураjу под одредницу „ратни хушкачи „. Као, ми смо закували рат, без нас би Југославиjа опстала, не би пала ни кап крви, у Ровињ би се, као до самог рата, интелектуална елита Београда селила већ у маjу и тамо остаjала до првих jесењих киша. Југословени су, дакле, живели у братству, неоптерећени прошлошћу, без болних сећања и ожиљака, празних гробних парцела и неоткривених масовних гробница из Другог светског рата и првих месеци мира,

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник коjи ниjе био на робиjи, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво коjи искључуjе jавно испољавање мржње? Хоће ли приjатељство Србиjе и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће „господин и композитор“, неуобичаjена поjава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историjско помирење Срба и Хрвата. У ближоj или даљоj историjи, свеjедно jе? Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хаjде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаjа. ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ и разграничења Не рачунаjући оне српско-хрватске коалициjе и савезе из времена настанка и стасавања државе Срба, Хрвата

Пише Ратко Дмитровић Хрватска jе пред отвореним вратима Европске униjе и већ следеће године граница те економско-политичке заjеднице помериће се на исток, до обала Дунава и линиjа коjе данас, код Товарника и Баjакова, раздваjаjу Србиjу и Хрватску. Загреб jе окончао посао коjи би, веруjу у главном граду Хрватске, морао да донесе бољитак. Одржан jе и референдум о приступању Униjи, резултат jе позитиван, али проценат изашлих и оних коjи су подржали „одустаjање од хрватског суверенитета“ не даjе основа за причу о хрватском одушевљењу чињеницом да ће та земља ући у велику европску породицу. Одредницу „ЗА“ заокружило jе милион и триста хиљада Хрвата. Хрватски евроскептици тврде да би референдум донео негативан резултат

Бискуп Католичке цркве у Хрватскоj и државни воjни ординариjус Јураj Језеринац jе рекао на проповеди у цркви Пресветог Троjства, у Карловцу, а поводом 20 година постоjања независне и међународне Хрватске, да jе рат вођен деведесетих био последица атеизациjе и одбиjања Бога. Пошто jе том приликом споменуо „агресорски рат“ тумачење изjаве високог дужносника Католичке цркве може да буде двоjако; агресор jе био безбожан и као такав кренуо jе да убиjа Хрвате и осваjа Хрватску, односно, по другом могућем тумачењу, Хрвати су изложени агресиjи зато што су се удаљили од Бога. ХРВАТИ – ЦРКВА – РАТ Како год било, шта год мислио Језеринац, добили смо снажан повод да се по ко зна

На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) jедино код Срба налазимо групе коjе у себи имаjу и константно потхрањуjу мржњу према сопственом народу. Истина, таj феномен могуће jе пронаћи и код других народа али jе он тамо поjединачан случаj, инцидент, и ти људи су предмет спрдње или згражавања. Њихова друштвена позициjа jе маргинална, приступ утицаjним медиjима искључен а комуникациjа са високим државним круговима незамислива. Код Срба jе другачиjе. Србима спољни неприjатељи нису неопходни. Те сорте jе у Београду на претек; имаjу своjа удружења, центре окупљања, своjе медиjе, посланике у Скупштини Србиjе. Уважени су и радо виђени у наjзначаjниjим београдским кабинетима. Њихово везивно ткиво jе мржња према

Да ли jе могуће да неко у само jедном животу (искључуjем теориjу реинкарнациjе) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма али и демократиjе, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина па касниjе борац за права истих тих мањина… Здрав разум каже да то ниjе могуће, или jе могуће под условом да човек има психичке а из тога и све остале проблеме. Такве особе су на маргинама друштва, социjално изоловане, предмет исмеjавања или жаљења. Стjепан Стипе Месић jе живи доказ да jе наведена поставка ипак оборива, односно, да горе описани људи могу да буду не само друштвено уважени већ да њихов успон, у овом случаjу политички, може

Утемељење НДХ у колективном подсвесном памћењу Хрвата храни њихов став да jе нормално што су босански муслимани окренути према Хрватскоj и Хрватима, а не према Србиjи и Србима. Зато им Кустурица представља проблем. Чули сте, сигуран сам, да jе ових дана Емир Кустурица наjурио са Мећавника (Мокра Гора) екипу Хрватске телевизиjе, предвођену новинаром Александром Станковићем. Таj jе из Загреба потегао да направи интервjу са Кустурицом, за своj сериjал „Недељом у два“, а како се ниjе бавио новинарством већ ислеђивањем, Кусти се та полициjска дисциплина ниjе допала, прекинуо jе интервjу и дао Хрватима десет минута да се покупе и напусте Мећавник. Три дана jе оваj догађаj пунио српску, хрватску и босанску

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, jедан од наjбољих у бившоj Југославиjи, Никола Плећаш, чекао jе Божић уз горку и тешку причу о свом народу Слика jе била лепа и охрабруjућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог jануара, у православноj цркви Преображења Господњег у наjстрожем центру Загреба одjекнуо jе пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали. Те сузе може да разуме само Србин коjи jе дуго година

Не слажем се са заговорницима тезе да су „шпански борци“, Југословени, револуционари, који су 1936. године отишли да се у шпанском грађанском рату боре на страни комуниста – великани наше историје. Држим да се ту ради о међународном тероризму, јер свако наметање неке идеје силом, било да је та идеја комунистичка, капиталистичка, фашистичка, није ништа друго до тероризам. Али… пред тим људима скидам капу јер су били спремни да погину за своја убеђења. Многи од њих оставили су кости на пространствима Каталоније, Арагона, Баскије. Умирали су далеко од своје земље, бранећи принципе и убеђења на којима су почивали њихови животи. Њима је било свеједно бране ли то убеђење надомак куће

Хрватски „повјесничари“ их зову „Ускоцима“, што може да се чита као име народа, али никако као Срби, јер ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби Сада већ давних година у Загребу је излазио омладински лист, звао се „Полет“, који је у својој најсјајнијој фази имао продајни тираж о којем данас могу да сањају и највећи дневни листови на простору бивше Југославије. У концепцијском, садржајном, ауторском, графичком, смислу „Полет“ је био далеко испред свог времена, био је претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукцији хрватских писаних медија. Недељник Глобус, покренут у Загребу 1991. године био је на неки начин оживљавање

Службени Београд jе прећутао срамну одлуку министра унутрашњих послова Хрватске Томислава Карамарка да забрани откривање споменика побиjеним српским цивилима у селу Голубић, код Книна, док jе за jедан разбиjени „хрватски“ прозор у Суботици службеном нотом реаговала Влада Хрватске, иако jе починилац и даље непознат У згуснутом времену, за само месец дана, бележимо неколико интересантних догађаjа у односима Срба и Хрвата коjи недвоjбено показуjу сву беду српске и сву надменост хрватске политике у односима двеjу држава. Процес нормализациjе односа између Србиjе и Хрватске и даље се одвиjа трасираним правцима из коjих, као архитекта, стоjи Борис Тадић и његова властела; Београд доследно, упорно и без наговештаjа промене игнорише све муке и проблеме