Двадесет година Хрватска слави Јосипа Јовића, полицаjца коjи jе 1991. године изгубио живот у рано ускршње jутро на Плитвицама, проглашаваjући га „првим погинулим бранитељем Домовинског рата“, иако се зна да jе то обична лаж Сви прилазни путеви малом селу Аржано у Сплитско-далматинској жупанији, 13. априла 1991. године, били су крцати аутомобилима и масом света. Хрватски медији јавили су да је сахрани присуствовало десетине хиљада људи. Прочитан је врло личан, емоцијама и домољубљем набијен телеграм Фрање Туђмана. Људи су плакали и молили бога да жртва не буде узалудна. А ко је сахрањен тог дана? Јосип Јовић, хрватски полицајац, погинуо на Плитвицама, четрнаест дана раније, у окршају са тамошњим Србима. На другој

Пише Ратко Дмитровић Готово да jе заборављено ко jе и на какав начин медиjски припремао догађаjе коjи ће разбити Титову Југославиjу, ко jе први сатанизовао и Србе и Србиjу, отвараjући простор за све оно што jе у том смислу касниjе стигло и са Запада Пре неколико дана Привредна комора Србиjе отворила jе представништво у Загребу, а за директора именовала Дренислава Жекића. Многима ово име не значи ништа, али има, убеђен сам, међу читаоцима „Печата“ оних коjе ће Жекићево име вратити у касне осамдесете и почетак деведесетих година, у бурно и тешко време, када су наказе прошлости из мрачних и мемљивих склоништа, у коjима су годинама оштриле зубе чекаjући нову прилику,

Ћирилица Piše Ratko Dmitrović Čekalo se kada će se Hrvati uključiti u srpsko-mađarski spor od pre godinu dana, izazvan postavljanjem spomenika jednom od vojskovođa Mađarske revolucije u Adi, i to se dogodilo ovih dana, postavljanjem jedne spomen-ploče Prošle godine, baš u ovo doba, sa prvim danima proleća, mala varoš Ada, u Vojvodini, severnobanatski okrug, našla se u centru pažnje srpske i mađarske javnosti. Hrvati su bili po strani, ali ne zauvek, ne mogu oni da ćute ako je antisrpska rabota u pitanju. Oglasili su se sa 12 meseci zakašnjenja. Videćete kako. Povod za halabuku, verovatno se sećate, bilo je postavljanje jednog spomenika (estetski veoma ružnog) u centru Ade. Ta nakarada

Пише Ратко Дмитровић То што су име Загреба пронели светом, основали чувену школу цртаног филма, донели у Загреб „Оскара“ ниjе помогло троjици легендарних цртача, маjстора филма, да живе мирно у новоj хрватскоj држави, па су двоjица од њих побегла у иностранство. Проблем jе било њихово српско порекло Чак и данас – двадесет година после првих великих притисака, физичких малтретирања и убистава Срба по урбаним деловима Хрватске и свега што jе у том смислу обелодањено – готово сваки Хрват ће вам на ову тему поновити исто: Да, било jе поjединачних случаjева некоректног односа према Србима, али то се никако не може сматрати масовном поjавом. У наставку „одбране“ чућете како никаквих проблема у већим градовима, од Загреба

Пише Ратко Дмитровић Филм Душана Ковачевића „Балкански шпиjун“ припада самом врху српске и jугословенске кинематографиjе, ремек-дело коjе би, да jе снимљено у Холивуду, било значаjниjе од „Грађанина Кеjна“ али … Судбина jе то малих народа, њихове уметности и продукциjе те уметности у свету. У „Балканском шпиjуну“, на самом краjу, у бриљантном монологу (без премца у светском филму) коjи изговара Бата Стоjковић, постоjи и она чувена реченица: „Ђура ће ти опростити што те тукао“. Е, та реченица савршено тумачи ово што jе пре неки дан стигло из Загреба, са адресе тамошњег Хрватског хелсиншког одбора (ХХО). Потписник jе председник ХХО, Иван Звонимир Чичак. О чему се ради? У Београду су представљене две

Највеће село у Далматинској Загори, Кистање, српско пребивалиште од давног времена, изузетно богате историје, опет је у центру пажње, али не због Јове Опачића, као пре 22 године, већ зарад српско-српског сукоба у којем ће, наравно, профитирати Хрвати У троуглу Книн-Дрниш-Бенковац, баш негде на средини, а недалеко од древног манастира Крка, налази се варош Кистање. Највеће село у Далматинској Загори, једно од кључних тачака постојања Срба у Далмацији, духовно и национално средиште православног живља тих простора. Средином 19. века у Кистању је било 1.300 становника, у већини Срба. Тај број се константно увећавао, тако да је 1953. године Кистање имало 2.353 становника. Рат деведесетих дочекали су у нешто мањем броју,

Пише Ратко Дмитровић Ратови деведесетих, како то већ бива са ратовима, изнедрили су и народне jунаке коjе, и то бива, jедни славе, а други проклињу, називаjући их злочинцима, убицама, лудацима. Одувек jе тако; уз команданте армиjа, пуковнике, школоване официре у оружаним сукобима поjаве се људи коjе до тада ниjе знао нико осим родбине и комшиjа и наметну се храброшћу, злочином, способношћу за коjу ни сами нису знали да jе имаjу. Постану славни. Већина Хрвата годинама jе живела у убеђењу да су баш такви, „мали и скромни људи“ , одбранили Хрватску од „српске агресиjе“, донели слободу и хиљаду година сањану независност. А онда jе дошло отрежњење. Утицаj времена, испуњење неких услова

Од бројних феномена које налазимо у политичком и друштвеном животу ових простора, однос загребачких Јевреја према новој Туђмановој држави свакако спада међу најинтересантније, тим пре што такав однос није забележен у Београду У прошлом броју „Печата“ је Јаша Алмули урадио, бар делимично, оно од чега српска интелигенција ево већ двадесет година бежи као нечастиви од тамјана; проговорио је јавно о актуелним односима Срба и Јевреја, односно о убеђењу неких Срба да им Јевреји раде о глави и убеђењу неких Јевреја да код Срба има антисемитизма. Добро је да је то урадио Алмули, човек чији животни пут даје легитимитет сваком његовом ставу, изговореној речи, оцени. Објашњавајући чињеницу да се у српској

Сад кад су све куке и мотике побацали на Анђелину Џоли и њене лажи, Србима не би било на одмет да се мало позабаве собом; да се упитаjу шта су они у своjоj филмскоj работи урадили у корист истине. Оставимо се Анђе, она jе jасниjа од таблице множења; „Вести“ су обелоданиле из какве дружине долази, коjим организациjама припада, ко су jоj налогодавци и саветници. Ниjе она направила „У земљи крви и меда“ зато што се узбуркана уметничка душа осетила позваном да jедан делић тамо неког рата на Балкану уобличи у уметничко дело. Не, Анђа jе урадила оно што jоj jе речено да уради, и то само на jедан начин, онако

Пише Ра У данашњоj Хрватскоj ниjе мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић. У тоj муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стоjан Јанковић, били Хрвати Пре скоро годину дана у Хрватскоj jе спроведен попис становништва. Обjављено jе да у тоj држави живи четири милиона триста хиљада душа, око 150 хиљада мање у односу на попис од пре десет година. Обjављени су jош неки подаци, али главни, наjинтересантниjи, у вези са националном и верском структуром, и даље су у сфери нагађања. Због чега? Што се тиче верског опредељења све jе било jасно jош 2001.

Пише Ратко Дмитровић Док год челни људи Србиjе, ма како да се зову, буду ћутали пред теориjом створеном на лажи да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу и започео рат са циљем стварања велике Србиjе, те да jе напао Косово у намери протеривања Шиптара, Србиjа и Срби заувек ће носити терет кривице и плаћати цену за то Председник Демократске странке, узгред и председник Србиjе, Борис Тадић, спрема се на пут у Хрватску. У ствари, он иде у Вуковар да се поклони на „Овчари“ и jош jедном, по ко зна коjи пут, извини за српске злочине. Ниjе му далеко, па ће скокнути и до Загреба. То ниjе лоша идеjа али ако само