Што год да покушаjу, како год да се поставе према међународноj заjедници и суседним државама, Александар Вучић и Ивица Дачић имаће нерешиве проблеме и наставак понижавања и стагнирања Србиjе све док не сруше jедну велику лаж коjа на овим просторима живи двадесетак година   Пре много година када сам млад, наиван, незрео, пун необjашњиве, углавном бескорисне енергиjе кренуо сам да писаћом машином рушим постоjећи и градим бољи свет, заиста сам мислио како се текстовима у новинама у корену могу мењати друштвене околности, процеси, људи. Младост, неискуство, ништа ново. Мењао сам jедино себе. Али релативно брзо одбацио сам потребе да копам шанчеве коjима би вода, по моjим схватањима, требало да иде. Касниjе ми jе било довољно да

Време пролази, али то пиjанство у Србиjи не попушта. То jе камен међаш, вододелница, црвена линиjа, етикета, пресуда, улазница за амбасаде западних земаља, по томе се људи у Србиjи деле на оне коjи су за спас Србиjе и оне чиjа се памет качи на Светог Саву, Немањиће, Косовски боj, Филипа Вишњића а то, брале моj, не иде са европским стремљењима. Да, у питању jе Европа, Униjа и однос просечног Србина према тим „светињама“.   Веровао сам, наивно, да ће након отпочињања ове велике кризе у неколико земаља Европске униjе, коjа jе разголитила све слабости и беду насталу насилним спаjањем воде и уља, опаметити већину Срба али… ниjе. У Београду „проевропска орjентациjа“, као мера ствари

Некако пред краj свог дипломатског боравка у Београду, 1981. године, када су оно Шиптари на КиМ подигли устанак са захтевом да и формално добиjу републику (у пракси су jе већ имали) амерички амбасадор Лоренс Иглбергер тражио jе хитан приjем у врху државе. На почетку разговора, а ово jе касниjе потврђено из неколико извора, Иглбергер пита своjе саговорнике колико на Косову живи Албанаца.   Око 900.000, одговараjу му. А колико има Срба у овоj држави, пита он. Па, око девет милиона, кажу они. И где jе ту проблем, зачуђено ће Иглбергер. Средином деведесетих, кад сам уређивао недељник “Аргумент”, jедан веома познати Београђанин, припадник мањинске верске заjеднице, међу Србима оправдано цењен и поштован,

После дуго година, у коjима jе владало правило да се о геноциду над Србима и уопште страдањима тог народа не сме говорити jавно, да се други народи не би узнемиравали и вређали, готово шокантно jе деловао директан пренос на „РТС“-у Свечане академиjе одржане поводом 70 година од страдања Срба на Козари Морало jе, изгледа, да прође скоро 12 година, па да државна телевизиjа Србиjе, „РТС“, први пут после „октобарске револуциjе“ пусти пред камере, у живом програму, некога ко ће проговорити о српским жртвама, убиjању Срба. У досовско-демократскоj Србиjи то jе било строго забрањено, ретроградно, штетно на европском путу, опасно за односе у Региону. Шта би Загреб на то рекао? А онда jе у Народном

Пише Ратко Дмитровић Шта све чека новог председника Србиjе у односима са Хрватском, односима коjе jе накарадно, противно свакоj државноj и простоj логици креирао Борис Тадић, даjући службеном Загребу све, а не тражећи од њега ништа, и у коjоj мери на све то може да утиче прошлост Томислава Николића Заjедничку државу Јужних Словена осмислили су Хрвати. Словенцима jе то добро дошло, Срби су у ову причу улетели као Радићеве гуске у маглу и платили високу, страшну цену. Биолошку и териториjалну. И jош увек jе плаћаjу. Таj неприродни савез, рођен са проклетством малих разлика, растурен jе у крви, али ће jош дуго, плашим се заувек, одређивати односе на простору од Косовске

Давно jе почело то кидисање на Русиjу, интензивирало се средином 19. века, убрзало у време Октобарске револуциjе, на разне начине одржавало за време траjања СССР-а да би поjавом Јељцина хорови и поjединци закључили да jе посао готов; Русиjа, рекли су, постоjи само као форма коjа ће убрзо бити сведена на Москву и Петровград са околином. Остатак, онаj коjи се цени као наjвредниjи део планете земље, са свим резервама нафте, гаса, воде, шума, лигнита, диjаманата, злата… већ jе био виђен као простор распарчан на тридесетак самосталних држава. Наравно, под контролом Вашингтона и Лондона. Онда им се догодио Путин. Како? Једно мало али савршено организовано крило таjне полициjе Совjетског Савеза, чинили су

Пише Ратко Дмитровић Кад се већ умирите у убеђењу да из Хрватске, после свега, не може доћи ништа што би вам уздрмало нервни систем, поjави се измишљотина на граници фантастичног, лаж на нивоу тврдње да су Јевреjи за време Другог светског рата четири године у концлогорима убиjали Немце. Ко год да jе на власти у Београду, однос између Хрватске и Србиjе биће на штету Србиjе. Тако jе децениjама, од времена стварања заjедничке државе, великих уступака Хрватима куће Карађорђевића, преко односа у Титовоj Југославиjи у коjоj су кључне и по Србе погубне потезе и одлуке осмишљавали Хрвати и Словенци, а прихватали и у праксу их спроводили српски комунисти, па све до ових тазе година

Пише Ратко Дмитровић Држава Израел ставила jе поред имена немачког нобеловца Гинтера Граса „непожељна особа“ и таj допис доставила свим граничним прелазима jевреjске државе. Одлука jе публикована jавно, да зна цео свет, а разлог лежи у стиховима песме „Шта мора бити jасно речено“ коjу jе недавно написао и обjавио Грас. Шта jе толико узнемирило и огорчило Јевреjе? Гинтерово упозорење свету да би Израел, као нуклеарна сила, могао сравнити Иран са земљом. У изjавама датим након обjављивања песме Грас jе додао да се Израел у савременом свету понаша као некада ДДР (Демократска Република Немачка) док jе министра иностраних послова Израела упоредио са шефом таjне полициjе ДДР-а. Поjединости односа Грас-Израел, у овом