Када је Сабор Хрватске под притиском из иностранства укинуо вишегодишње покровитељство над усташким дернеком у Блајбургу, и после Јосиповићевог говора у Јасеновцу, узбуркала се „десна Хрватска“ и новим подметањима, злоупотребљавајући Јевреје, кренула на Србе Две деценије после осамостаљења Хрватска се потпуно отворено, без рукавица и гутања речи, суочава са две теме које су ипак, упркос сталном присуству у јавности, кроз разне облике, свесно гуране у страну или су их други догађаји и згуснуте дневне потребе остављале „за касније“. Стигло је то касније. У питању су Блајбург и Јасеновац. Шта са једним, а шта са другим? Може ли савремена Хрватска, ова на прагу Европске уније, да се позива на антифашизам, да

Наjпре сам био збуњен, па изненађен да би након двоминутног читања jедног текста схватио како jе све веома jасно и логично. Почело jе жестоким нападом „стручног лица“ а онда су нападнутога наставили да ципеларе извиђачи и медиjски jуришници „друге Србиjе“. „Другосрбиjанци“ су они што већ две децениjе сва зла, непочинства, злочине, виде само и jедино на српскоj страни. По њиховим тумачењима Србиjа jе за све крива, Југославиjу jе разбио Слободан Милошевић, у жељи да направи велику Србиjу; ЈНА jе напала па окупирала део Хрватске; Србиjа се окомила на мирне и недужне Муслимане у БиХ а онда jе напала Косово, односно, саму себе; у Сребреници jе почињен геноцид (крива Србиjа), Шиптари

Двадесет година Хрватска слави Јосипа Јовића, полицаjца коjи jе 1991. године изгубио живот у рано ускршње jутро на Плитвицама, проглашаваjући га „првим погинулим бранитељем Домовинског рата“, иако се зна да jе то обична лаж Сви прилазни путеви малом селу Аржано у Сплитско-далматинској жупанији, 13. априла 1991. године, били су крцати аутомобилима и масом света. Хрватски медији јавили су да је сахрани присуствовало десетине хиљада људи. Прочитан је врло личан, емоцијама и домољубљем набијен телеграм Фрање Туђмана. Људи су плакали и молили бога да жртва не буде узалудна. А ко је сахрањен тог дана? Јосип Јовић, хрватски полицајац, погинуо на Плитвицама, четрнаест дана раније, у окршају са тамошњим Србима. На другој

Пише Ратко Дмитровић Готово да jе заборављено ко jе и на какав начин медиjски припремао догађаjе коjи ће разбити Титову Југославиjу, ко jе први сатанизовао и Србе и Србиjу, отвараjући простор за све оно што jе у том смислу касниjе стигло и са Запада Пре неколико дана Привредна комора Србиjе отворила jе представништво у Загребу, а за директора именовала Дренислава Жекића. Многима ово име не значи ништа, али има, убеђен сам, међу читаоцима „Печата“ оних коjе ће Жекићево име вратити у касне осамдесете и почетак деведесетих година, у бурно и тешко време, када су наказе прошлости из мрачних и мемљивих склоништа, у коjима су годинама оштриле зубе чекаjући нову прилику,

Ћирилица Piše Ratko Dmitrović Čekalo se kada će se Hrvati uključiti u srpsko-mađarski spor od pre godinu dana, izazvan postavljanjem spomenika jednom od vojskovođa Mađarske revolucije u Adi, i to se dogodilo ovih dana, postavljanjem jedne spomen-ploče Prošle godine, baš u ovo doba, sa prvim danima proleća, mala varoš Ada, u Vojvodini, severnobanatski okrug, našla se u centru pažnje srpske i mađarske javnosti. Hrvati su bili po strani, ali ne zauvek, ne mogu oni da ćute ako je antisrpska rabota u pitanju. Oglasili su se sa 12 meseci zakašnjenja. Videćete kako. Povod za halabuku, verovatno se sećate, bilo je postavljanje jednog spomenika (estetski veoma ružnog) u centru Ade. Ta nakarada

Пише Ратко Дмитровић То што су име Загреба пронели светом, основали чувену школу цртаног филма, донели у Загреб „Оскара“ ниjе помогло троjици легендарних цртача, маjстора филма, да живе мирно у новоj хрватскоj држави, па су двоjица од њих побегла у иностранство. Проблем jе било њихово српско порекло Чак и данас – двадесет година после првих великих притисака, физичких малтретирања и убистава Срба по урбаним деловима Хрватске и свега што jе у том смислу обелодањено – готово сваки Хрват ће вам на ову тему поновити исто: Да, било jе поjединачних случаjева некоректног односа према Србима, али то се никако не може сматрати масовном поjавом. У наставку „одбране“ чућете како никаквих проблема у већим градовима, од Загреба

Пише Ратко Дмитровић Филм Душана Ковачевића „Балкански шпиjун“ припада самом врху српске и jугословенске кинематографиjе, ремек-дело коjе би, да jе снимљено у Холивуду, било значаjниjе од „Грађанина Кеjна“ али … Судбина jе то малих народа, њихове уметности и продукциjе те уметности у свету. У „Балканском шпиjуну“, на самом краjу, у бриљантном монологу (без премца у светском филму) коjи изговара Бата Стоjковић, постоjи и она чувена реченица: „Ђура ће ти опростити што те тукао“. Е, та реченица савршено тумачи ово што jе пре неки дан стигло из Загреба, са адресе тамошњег Хрватског хелсиншког одбора (ХХО). Потписник jе председник ХХО, Иван Звонимир Чичак. О чему се ради? У Београду су представљене две

Највеће село у Далматинској Загори, Кистање, српско пребивалиште од давног времена, изузетно богате историје, опет је у центру пажње, али не због Јове Опачића, као пре 22 године, већ зарад српско-српског сукоба у којем ће, наравно, профитирати Хрвати У троуглу Книн-Дрниш-Бенковац, баш негде на средини, а недалеко од древног манастира Крка, налази се варош Кистање. Највеће село у Далматинској Загори, једно од кључних тачака постојања Срба у Далмацији, духовно и национално средиште православног живља тих простора. Средином 19. века у Кистању је било 1.300 становника, у већини Срба. Тај број се константно увећавао, тако да је 1953. године Кистање имало 2.353 становника. Рат деведесетих дочекали су у нешто мањем броју,