Смрт последњег народног хероjа у Хрватскоj игнорисана jе са циљем да се случаjно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватскоj. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватскоj jе срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележjа коjа су подсећала на Други светски рат.     Краjем октобра, четрдесетак дана пре него што ће напунити 93 године, у Загребу jе умро Милутин Балтић. Млађи немаjу поjма о коме jе реч, стариjи памте то име, мада га већ двадесет и неку годину нико у хрватскоj jавности ниjе споменуо. Балтић jе некада, у Титово време, а посебно

Образац jе давно постављен, прилично jе jедноставан, црно-бели, и гласи: С простора бивше Југославиjе jедино Срби не могу да живе ни са ким, Срби су нетолерантни, ксенофобични, не трпе припаднике других народа, њихову културу, веру. Краj цитата обрасца. Пре тога смо имали тврдњу, живу и данас у дефинициjи грађанског рата вођеног у границама СФРЈ, да jе Београд, почетком деведесетих, имао накану да од Југославиjе силом направи велику Србиjу.   Ове две поставке, сложићемо се, не иду заjедно, jедна другу искључуjе. Како народ, нетолерантан на све што ниjе његово, има за циљ да прави државу у коjоj jе све различито? Ниjе ова антисрпска подметачина jедина, има тога у медиjским орманима на

  Постоjе константе у нашем животу коjе се окончаваjу победоносно или поразно по нас; веруjемо у нешто, истраjавамо, трудимо се да убедимо друге, хранимо та убеђења у комуникациjи са истомишљеницима, полемишемо са онима коjима jе до полемике или стоички трпимо нападе, увреде, омаловажавања. И онда дође тренутак кад се све сломи, кад схватите да нисте били у праву. Заћутите. Или се догоди оно друго па задовољно кажете у себи; ето, био сам у праву.   РЕИНКАРНАЦИЈА НДХ Почетком деведесетих тврдио сам, писао, да jе новостворена хрватска држава реинкарнациjа Независне Државе Хрватске, оне Павелићеве, усташке, са симболиком, идеjом, друштвеним концептом и са истом мржњом према Србима. Речjу, тврдио сам да jе

Турска пролази кроз вирове савременог и традиционалног, окреће се технолошким прогресима, али још више временима када је сабља Османлија витлала Балканом, све горе до зидина Беча Баш у ово доба године, 29. октобра 1912, док је беснео Први балкански рат, пуковник Павле Пауновић затражио је од генерала Божидара Јанковића, команданта Треће армије Српске војске, да крене према Призрену, древном граду цара Душана. Генерал Јанковић захтева извештај обавештајног официра, сазнаје да се турска војска повлачи из града и околине, да у самом граду влада хаос и велики страх од српске армије испред које је марширала вест о њеним победама и незаустављивом напредовању. Крените према граду, гласила је команда генерала Јанковића. У

Није прошло ни месец дана, па верујем да нисте заборавили ко је све и како из Европе реаговао на одлуку Владе Србије да не дозволи геј параду Није прошло ни месец дана, па верујем да нисте заборавили ко је све и како из Европе реаговао на одлуку Владе Србије да не дозволи геј параду, шетњу улицама Београда припадника и симпатизера ЛГБТ организација. Британски министар за Европу, Дејвид Лидингтон, казао је тим поводом да је веома разочаран, дајући до знања да је за Србију, на путу европских интеграција, веома важно да покаже приврженост заједничким европским вредностима. Лидингтон је на крају казао, а пренео веб-сајт британске владе: „Људска права су универзална, морају

Готово све рђаве слике, поставке, оцене о Србима и Србиjи, у последњих тридесетак година, рођене су у Београду. Одатле су одлазиле у свет, тамо се умножавале, дорађивале, и враћале као страшне оптужбе   Откуд чуђење, а има га, над чињеницом да jе ауторска представа Оливера Фрљића, “Зоран Ђинђић”, у извођењу Атељеа 212, на управо одржаном Београдском интернационалном театарском фестивалу (БИТЕФ) награђена Гран-приjем, коjи носи име велике Мире Траиловић. Зар jе било оних коjи су очекивали нешто друго?   То одвратно сценско оптуживање целог jедног народа (српског), скупа са његовом црквом и вером, за страхоте коjе су виђене деведесетих ниjе настало на истинскоj потреби уметника, и Фрљића и београдских глумаца, да се игром божанског додира коjи живи у некима од

За велику и моћну Немачку ништа у досадашњем понашању самосталне хрватске државе није било спорно, ни то што је протерала нешто мање од пола милиона Срба, а онда је ових дана Загребу из Берлина припрећено санкцијама због неизручења једног бившег удбаша Малој држави и малим народима дозвољено је да на свом терену, према својим грађанима, раде шта им је воља, само ако имају моћног заштитника или више њих. Хрватска од почетка југословенске кризе иза леђа има богату и моћну Немачку. Без те и такве Немачке, коју су у кључним моментима представљали Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, југословенска драма сигурно не би била онако крвава, нити би Срби у тој драми

Нису то екстремисти, повређени бранитељи, жртве српске агресиjе, не, у питању jе класично усташтво иза коjег jе, на велико изненађење, овога пута отворено стала Католичка црква, гураjући фратре у прве редове антисрпског оргиjања Нема ту помоћи; каква црна помирења, разумевање, толеранциjа. Хрватском се ваља и вечно ће се ваљати мржња према Србима. На томе се ради, то се негуjе, одржава, преноси са колена на колено. Мржња према Србима, у Хрватскоj jе саставни део кућног одгоjа. Тако jе одваjкада, што каже народ. Могу да се мењаjу империjе, државе и државна уређења, границе, системи, идеолошки предзнаци, али ништа се у осећању према Србима променити неће, то jе неуништиви вирус, букти, па се

Екранима Западне Европе шетале су слике из Подуjева, Урошевца, Липљана, Вучитрна, на коjима људи падаjу као снопље, избезумљено се бацаjу по земљи, леже исколачених очиjу на носилима коjа у рукама држе младићи у белим мантилима   ТАЈ скеч почео jе 22. марта 1990. године. Екранима Западне Европе шетале су слике из Подуjева, Урошевца, Липљана, Вучитрна, на коjима људи падаjу као снопље, избезумљено се бацаjу по земљи, леже исколачених очиjу на носилима коjа у рукама држе младићи у белим мантилима. Загребачка телевизиjа отварала jе информативне емисиjе истим кадровима, они у Љубљани такође, а све се сводило на jедну реченицу: Срби на Косову и Метохиjи убиjаjу Албанце убоjитим хемиjским средствима.   Хистериjа jе траjала, ако

Обележено jе тридесет година од смрти бивше Титове десне руке „абаџиjе из Обреновца“ Александра Леке Ранковића а неки Ђиласови завичаjци, земљаци, покрећу инициjативу да се Ђидо судски рехабилитуjе   У држави Југославиjи, творевини комуниста из 1945. године, српску позициjу, нико ниjе бранио. Словениjу су штитили Словенци, у њихову авлиjу други су могли да уђу само као гости; Хрватску и њене интересе, стално подижући ниво самосталности, рововски су бранили, Тито, Бакарић, Краjачић, док jе Србиjа била под контролом свих, а наjмање Срба. Они коjи су се као Срби изjашњавали, а имали су функциjе у републичкоj и савезноj администрациjи у Београду, даноноћно су стражарили над српским национализмом, шта год то значило. То им

Већ децениjама сведоци смо да се српски уметници домаћоj и посебно међународноj jавности препоручуjу отклоном од jедне велике теме, злочина над народом из кога потичу, из разлога коjи се само делимично могу рационално обjаснити   Буде ли све ишло како jе планирано, свет би кроз годину-две могао да види чак два филма о логору „Јасеновац“, jедан домаћи, српски, други у продукциjи „Холивуда“. Први кроз причу о Диjани Будисављевић, наjхуманиjоj жени двадесетог века (ниjе претеривање), а други са инфраструктуром коjу би требало да обезбеди Бранко Лустиг, чувени холивудски продуцент, jевреjског порекла, двоструки оскаровац, иначе рођен у Хрватскоj. Уметничку верзиjу готово невероватног подухвата Аустриjанке Диjане, удате Будисављевић, коjа jе од усташке каме отела и спасла

Овогодишњом појавом од сваке кривице ослобођеног Анте Готовине, на прослави у Книну, додирнут је максимум, сви циљеви су испуњени, све енергије потрошене и „Олуја“ губи код Хрвата значај који је имала, али је баш овогодишње славље у „граду краља Томислава“ отворило један други процес  Обележаваће Хрвати „Олују“ и даље, али никада више као ових година иза нас. Сви инати и набоји почели су да бледе после онога што се пре неки дан догађало у центру Книна, на обележавању 18 година од протеривања Срба из Крајине. У Београду парастос, болна сећања, упаљене свеће и сузе. У Книну још једно народно весеље које се на крају претворило у скандал и тај скандал