MILOŠ KOVIĆ: NAŠA KOSOVSKA SUDBINA, OVDE I DANAS

Datum objave: sreda, 2 oktobra, 2013
Veličina slova: A- A+

Odricanje od Kosova i Metohije je odricanje od osnovnog ljudskog osećanja za pravdu i solidarnost, ali i odricanje od države Srbije

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/milos-kovic.jpg

Dame i gospodo,

Srbija je danas opljačkana i osramoćena zemlja. U bolnicama i
školama, u medijima i na univerzitetu, u privatnim i javnim preduzećima, u policiji
i vojsci – svuda vidimo strah, samoživost i posrnuće. U ovoj zemlji više ne nastaju
velike originalne ideje, ne stvara se potomstvo, ne proizvode se materijalna dobra.
Naše demografsko opadanje poprimilo je potpuno porazne razmere. Naša privreda pretvorila
se u puko prosjačenje. Čak i prosjaku milostinja se udeljuje bespovratno. No naši
„dobronamerni“ kreditori, jednom rukom nam daju, a drugom skidaju i uzimaju čak
i naše dronjke. Svoju decu i unuke već smo im predali u dužničko ropstvo, kao zalog
za našu lenjost i slabost. Prodali smo slobodu svojih nerođenih potomaka. Nacionalni
univerzitet smo „bolonjizirali“ i pretvorili u višu školu, koja školuje tehničare
za izvođenje radova smišljenih na Oksfordu, Harvardu, ili prosto, u Pentagonu. Mlade
ljude, koji sa svojim diplomama traže posao, naučili smo da prvo političkim strankama
prodaju svoja uverenja i svoje dostojanstvo.

Šta je to srpska kultura na početku 21. veka? Tu i tamo, tek
po izuzetku, blesne poneki usamljeni, istinski pisac, filmski režiser, muzičar, fizičar,
teolog, ali i njima je suđeno da svoje snage troše u svakodnevnoj vučjoj borbi za
opstanak, da bi na kraju završili pregaženi kopitama ovog preplašenog, izbezumljenog
stampeda, koji riče slogane o „modernizaciji“, „filozofiji palanke“ i „Evropi koja
nema alternativu“. Naša kulturna politika ne postoji. Šta je naš zvanični, nacionalni
kulturni model, naša polazna tačka u dosezanju univerzalnih, ljudskih vrednosti? Šta
smo učinili sa nasleđem koje su nam ostavili preci, šta ćemo ostaviti svojim potomcima?

Izvor svih naših nedaća ponajbolje se vidi u našem političkom
životu. Izgubili smo osećanje solidarnosti, zajedništva, sabornosti. Izgubili smo
veru u sebe, istinsku viziju, ideju oko koje ćemo se okupiti. Na našim ulicama,
u gradskom prevozu, na našim radnim mestima svako gleda i čuva samo sebe. Ta sebičnost,
taj cinizam i nihilizam poništavaju svaku ideju koja bi mogla da obnovi javni život
i odneguje građanske vrline. Od tih bolesti danas pati cela Evropa, ceo zapadni
svet. One, međutim, ovde brišu sve pred sobom.

SAMOŽIVOST I STRAH Zajednica koja izgubi integrativnu ideju raspada se pri prvom
iskušenju. Ona se pretvara u beslovesno stado, spremno da se, u strahu od vukova,
pokori svakom samozvanom pastiru. Ta kratkovida samoživost i taj strah od silnika
neposredno i logično vode u potpunu nezainteresovanost današnjih srpskih političkih
elita i njihovih glasača za sudbinu Srba u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Makedoniji. To
ih vodi u udruživanje sa onima koji pokušavaju da ponište Republiku Srpsku.

Konačno, tim putem stigli smo i do odricanja od Kosova i Metohije.
Tamo, istina, žive neki ljudi koji žele da ostanu u sastavu Srbije. Svi Božiji i
ljudski zakoni, svi racionalni argumenti jesu na njihovoj strani. Ali zašto bi neki
dobroćudni gledalac „Velikog Brata“ iz Kragujevca ili Novog Sada, posvećen sticanju
materijalnih dobara ili zapleten u otplatu kredita brinuo o tome? Sutra će se Nišlije
odricati Subotičana, a Valjevci Zaječaraca. Konačno, Dorćolci će shvatiti da oni
zaista nisu dužni da brinu brige i rešavaju probleme Palilulaca. Jer, kada se jednog
lepog, ružičastog jutra konačno probudimo u Evropskoj Uniji, uz zvuke Ode radosti, granice više neće biti važne. Nacionalne države zameniće
regioni. Možda će samo Nemcima, kao najzaslužnijima za stvaranje EU, biti dozvoljeno
da sačuvaju svoju nacionalnu državu. Videli smo koliko su skakali po onom Berlinskom
zidu 1989, kada su se ujedinili. Ali to sve nije važno, jer nisu se oni tada radovali
zbog nacionalnog ujedinjenja, nego zbog pobede nad komunizmom, zar ne?

Odricanje od Kosova i Metohije je, dakle, odricanje od osnovnog
ljudskog osećanja za pravdu i solidarnost, ali i odricanje od države Srbije. Povlačenje
sa Kosova neposredno vodi u dezintegraciju Srbije, onako kako se to dogodilo sa
Jugoslavijom. Nije nužno da nas naši srednjoevropski neprijatelji podsećaju na to
da je Vojvodina sledeća, što oni, kao što znamo, marljivo čine. Potrebno je samo
malo čitati istoriju. U međunarodnim odnosima pravila su, već vekovima, vrlo jasna.
Svaki znak slabosti jedne države i odricanje makar i od dela teritorijalnog integriteta
tumači se kao poziv na njeno komadanje. Pristalice teorije „realizma“ u međunarodnim
odnosima, a njih je najviše u SAD, u odnosima između država uvek i svuda na prvo
mesto stavljaju samo jedan faktor: silu. Koliko je Nemcima trebalo da uđu u Prag
pošto je Čehoslovačka pristala da se „dobrovoljno“ odrekne Sudeta? Koliko je trebalo
Prusima, Austrijancima i Rusima da Poljsku izbrišu sa mape Evrope, pošto se ona
1772. „dobrovoljno“ odrekla delova svoje teritorije?

Ako ikada i utrčimo u tu Evropsku uniju, kao guske u maglu,
bez ikakve brige o tome šta je naše i gde su nam granice, gde ćemo se naći onoga
dana kada se Evropska unija raspadne? Jer, kao što nas istorija uči, imperije se
rađaju, žive i umiru. Srbi su videli propast mnogih carstava – Vizantijskog, Osmanskog,
Habsburškog, Nemačkog, Ruskog, Nacističkog, Sovjetskog… Zar se ponešto ipak ne može
naučiti uz propasti srpskog, Dušanovog carstva? Ili iz razbijanja Jugoslavije, u
koju smo se 1918. i 1945. strmoglavili, spremni čak i na to da budemo podeljeni na
Titove federalne jedinice i autonomne pokrajine, da bismo se u trenutku njenog raspada
našli u najgorem mogućem položaju?

ŠTA SU NAŠI PUTOKAZI I konačno – šta činiti? Verujem da nam je, u proceni situacije
i praktičnom delovanju, potrebno mnogo više znanja, realizma i trezvenosti. No ono
što mora da nas vodi i pokreće jesu vera, idealizam i smelost. Poznavanje međunarodnih
odnosa, u prevodu – interesa velikih sila, ali i naših neposrednih suseda, ključ
je našeg položaja. Posle diplomatije, prvenstvo u našem razmišljanju i delovanju moraju
da imaju vojska, ekonomija, kultura i prosveta.

Gde da tragamo za uporištima, za verom, idealima i smelošću?
Putokaze su nam ostavili naši preci, i na njih nam ukazuju naši potomci. Potrebno
je samo da stanemo na svoje mesto, stvoreno baš po meri, za nas, i da na njemu ostanemo,
da budemo ono što jesmo – potomci svojih predaka i preci svojih potomaka. Ako hoćemo
da saznamo odakle dolazimo i kuda idemo, potrebno je samo da poslušamo njihove glasove.
Potreban je dijalog sa živima, ali i sa onima odavno upokojenim i onima koji će
tek doći na ovaj svet.

Jer ova država nije samo naša nego je i njihova. Čak je i više
njihova nego naša. Preci su nam je ostavili, kao nekakvu staru kuću sa zemljom, u
nekakvom zapuštenom, dalekom kraju, bez kablovske televizije i interneta. Ona je
naša, ali ona se ne prodaje, jer nije samo naša – mi je moramo, sačuvanu, predati
našim potomcima.

Srbiju nisu gradile feudalne kaste, kao u Britaniji, Francuskoj
ili Španiji, nego naši seljački preci, pobunjenici i odmetnici pod zastavama Crnog
Đorđa, i građani demokratske, slobodne države Srbije, pod zastavama Petra Prvog
Karađorđevića. Te plebejce je, međutim, vodilo sećanje na staru slavu, na viteški
Srednji vek, na Nemanjiće i na Kosovo. Srpska pravoslavna crkva, jedina srpska institucija
koja je sačuvala kontinuitet od Svetog Save do danas, uobličila je i predala im
Kosovski zavet. Prota Mateja Nenadović Karađorđu predlaže da u zakonodavstvu ustaničke
Srbije primeni odredbe Nomokanona Svetog Save. Bosanski vezir iz Travnika 1806. javlja u Carigrad
da Karađorđe i njegove vojvode prete da će, „kao što je nekad kralj Lazar
izašao na Kosovo svi na Kosovo izići”
.“Oni” – nastavlja se citat – “stalno drže u rukama knjige o istoriji spomenutog
kralja i on je veliki podstrekač bune u njihovom razumu“
. U opkoljenom lozničkom šancu 1810. Filip Višnjić je hrabrio
branioce pesmama o knezu Lazaru i njegovim vitezovima. Na visovima iznad Loznice
i Banje Koviljače, u šancu na Gučevu, sto godina kasnije, 1914. guslar Perun Perunović
će, pre nego što bude teško ranjen, braniocima pevati o Karađorđu i njegovim vojvodama.

I evo nas danas, sto godina posle Gučeva, suočenih sa Kosovskim
Zavetom i Kneževom kletvom. Sa Kosovskim Zavetom, ustvari, nikada i nismo prestali
da se suočavamo. Kosovsku bitku svakog dana vodimo. Kosovski Zavet je, pre svega,
stvar svakodnevnog izbora između Carstva Nebeskog i zemaljskog carstva, između istine
i laži, slobode i straha, ljubavi i sebičnosti. Odatle, od tog hrišćanskog jezgra
našeg predanja, nastalog u krilu Srpske pravoslavne crkve, odmotavaju se niti naše
istorije i kulture, ka Filipu Višnjiću i Perunu Perunoviću, ka Njegošu, Milanu Rakiću,
Jovanu Dučiću, Slobodanu Jovanoviću, Ivi Andriću, Isidori Sekulić, Stanislavu Vinaveru,
Milošu Crnjanskom, Meši Selimoviću. Prema Tesli i Pupinu. Ka trezvenom Iliji Garašaninu,
iskusnom Jovanu Ristiću, mudrom Stojanu Novakoviću, čestitom Ljubomiru Stojanoviću,
promišljenom Nikoli Pašiću.

Istorija kaže da je srednjovekovna srpska država nadživela Kosovsku
bitku. Mi, međutim, znamo da je njena sudbina ipak rešena na Kosovu. Baš kao što
znamo i to da se naša sudbina, sudbina naših predaka i potomaka, rešava na Kosovu,
ovde i danas.

Obraćanje na protestu Protiv lažnih izbora
na Kosovu i Metohiji 29. septembra 2013. u Sava centru u Beogradu

 

 

Izvor: NOVI STANDARD




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top