„Bože pravde“ u Splitu

Datum objave: nedelja, septembar 29, 2013
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+

Pre jednog veka srpska himna svečano je intonirana uz ovacije Splićana, dok je u Dubrovniku srpska vojska zasipana cvećem.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/sak-dubrovnik.jpg

U borbi za oslobođenje i ujedinjenje uoči Prvog svetskog rata Dalmacija je imala istaknuto mesto. Iako savremena hrvatska istoriografija to pitanje izostavlja, deo hrvatskih građanskih slojeva bio je projugoslovenski orijentisan isto onoliko koliko je bio i prosrpski. Njihova borba nije bila tek politička nužnost, već često i najdublje ubeđenje zbog kog su rizikovali. Takođe, Srbija u tim krugovima nije bila posmatrana kao objekat koji će pomoći u suzbijanju italijanskog uticaja, već kao Pijemont čijoj su se demokratiji mnogi hrvatski umetnici i intelektualci onog vremena istinski divili.

To je doba kada je 19-godišnji Miroslav Krleža prebegao u Beograd, da se kao dobrovoljac prijavi u srpsku vojsku i bori za slobodu, kada se i Frano Supilo oduševljavao srpskom vojskom koja „čuda čini“. Tin Ujević je svoje knjige „Lelek Sebra“ i „Kolajna“ napisao na ekavici, ćirilicom i objavio ih u Beogradu. To je činio, kako sam kaže, iz političkih i idealističkih razloga. Taj isti gospodar reči, umetnik i boem, družio se sa mladobosancima, a u svom eseju „Obrisi Jugoslavije“ napisao odu srpskom seljaku. Tada i hrvatski kompozitor, Splićanin Jakov Gotovac, komponuje koračnicu „Čika Pera“, posvećenu kralju Petru I Karađorđeviću…

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/sak-fotka-dalmacija.jpg

Telegram koji su dalmatinski intelektualci uputili Nikoli Pašiću povodom pobeda u Prvom balkanskom ratu

Dubrovački gimnazijalci su za vreme „aneksione krize“ išli u protestne šetnje pevajući pesme o srpskom kralju Petru i crnogorskom prestolonasledniku Danilu. Slične manifestacije ponavljale su se i u vreme tkz. „veleizdajničkih procesa“Srbima u Austro-Ugarskoj. Savremenik se prisećao da su tada:

Običavali dolaziti Dubrovniku u posjetu mnogi ugledni Srbijanci. Mi, ondašnji dječaci, u njima smo gledali Srbiju Kralja Petra, koja ima da povede […] kolo oslobođenja.

Nova faza, koja je označila buru oduševljenja i solidarnosti, osetila se u dalmatinskim gradovima po otpočinjanju Balkanskih ratova.

U Splitu i Šibeniku, 10. novembra 1912, održavaju se veliki narodni skupovi u čast pobeda Srbije i Crne Gore. Gledajući takvu povorku u Šibeniku, jedan austrougarski oficir razočarano je zaključio da „srce ovog naroda ne kuca za Beč, ono kuca samo za Beograd“. Pravnik i diplomata Lujo Bakotić veli:

Dalmacija tada beše u stanju zdravog narodnog oduševljenja, koje beše proželo ceo narod. […] Sanjalo se, kao o događaju koji se približuje, o topuzu kraljevića Marka, bačenom u more sinje, koje će probuđeni Marko izvaditi iz dubine morske, te njim isterati strane gospodare, i naše more i naše primorje čestitim i slobodnim učiniti.

Po gradovima su sakupljani prilozi za srpski Crveni krst. Bakotić navodi da je za svega tri meseca u Beograd i Cetinje poslato preko 500 000 kruna. Bilo je i dobrovoljaca koji su odlazili na bojište. Usledile su represivne mere austrijskih vlasti i raspuštanja opštinskih veća u Šibeniku i Splitu.

Prvi svetski rat i progoni protivnika Monarhije napravili su duboke razdore, ali i zbližili iskrene rodoljube dva naroda. Na samom početku rata zabranjena je upotreba ćirilice. U talasu antisrpskih demonstracija polupane su srpske radnje u gradovima, organizovani su antisrpski skupovi, podsticani šuckori i hapšeni narodni prvaci. Karakteristično je i javno paljenje srpskih zastava i demoliranje srpskih institucija u Dubrovniku. Narodni tribun Srba iz Kninske Krajine, Onisim Popović, pogubljen u Šibeniku ili Sinju, postao je simbol borbe i stradanja za slobodu u Dalmaciji. Pesnik Vojislav Ilić Mlađi posvetio mu je prkosnu pesmu „Kako umire Dalmatinac“.

Krajem oktobra 1918. srpska vojska je izbila na prirodne granice predratne Srbije – na Drinu, Dunav i Savu. „Narodna vijeća“, nove vlasti jugoslovenskih naroda nikle na ruševinama Austro-Ugarske, pozivale su je u pomoć, da uspostavi red na terenu. Timočka divizija je u novembru stigla u Dalmaciju. U međuvremenu, na primorju je uzavrelo. Na narodnom zboru u Splitu, pred 10 000 okupljenih, moglo se čuti i da stiže:

Osvit narodne slobode kad je Srbija, naš Pijemont, osvetila Kosovo.

Josip Smodlaka, hrvatski politički vođ u Dalmaciji i potonji gradonačelnik Splita, piše da je u gradu, iščekujući 20. novembra srpsku vojsku, „čitavo građanstvo, muško i žensko, staro i mlado, stajalo nekoliko sati na ulici“, a za njom je „uz svu dužinu njenog puta vijugala jedna široka zelena rijeka od zelenila i cvijeća kojim je narod obasipao ratnike“. Smodlaka im je poželeo dobrodošlicu.

Osloboditelji naši, ponosni naš cvijete, najljepši i najmiliji. Blagosloven bio čas kada vas vidjesmo. Blagoslovena vam svaka stopa bila! Blagoslovene majke koje vas rodiše! Blagoslovena kolijevka koja vas je odnjihala! Blagosloveni opustjeli domovi vaši, koji se u crno zaviše da nama uzmogne sinuti ovo zlatno sunce slobode, što nas sada obasjava. Koliko smo čeznuli za ovim časom…!

Pominjao je i Kraljevića Marka i cara Dušana. Završio je govor kličući „unuku velikog vožda Karađorđa“. Majora Stojana Trnokopovića, komandanta srpske jedinice, posebno je pozdravilo udruženje žena, koje su mu uz velike reči darivale srebrni lovorov venac. Pevačko društvo Zvonimir otpevalo je srpsku himnu „Bože pravde“. Pred katedralom Sv. Duje srpsku vojsku je pozdravio i blagoslovio i splitski biskup. Slično raspoloženje, svedoči Hrvoje Magazinović, vladalo je i u Zadru – ali su se umesto srpskih ovde iznenada pojavile italijanske okupacione trupe, na razočarenje Hrvata.

Split, pogled sa mora

Uveče 13. novembra četa pod komandom kapetana Milana Đorđevića, sina bivšeg predsednika Vlade Srbije Vladana Đorđevića, stigla je u Dubrovnik. Susret Đorđevića i predsednika dubrovačkog vijeća Pere Čingrije bio je dirljiv. Kapetan je saopštio da sa srpskom zastavom Dubrovčanima donosi slobodu i pravdu, jednakost i bratstvo. Čingrija se poklonio srpskoj vojsci, a dok je intonirana srpska himna Dubrovčani su je zasipali cvećem. Reč je uzela Zora Hope, koja je poželela dobrodošlicu „osvetnicima Kosova, viteškim sinovima naše Majke Srbije“.

Oslobodioci naši. Slava Vam se raznosi po cijelom svijetu. Svuda je ime Srbinovo najdičnije. […] Vile ovih Dubrava povesti će novo kolo, more ovo, naše more, šumeći, pjevaće pjesmu zahvalnicu oko ovih žala, a srca naša ponavljaće vječno: da ste blagosloveni izbavitelji naši.

Nebo je paralo klicanje okupljenih kraj Orlandovog stuba, mesta sa kog su Dubrovčani vekovima primali najvažnije vesti. Dubrovački dnevni list „Rad“ 1. decembra 1918. godine doneo je sledeći tekst:

Bio je lijep, vedar dan, kao i vedra radost oslobođenog Dubrovnika. Tisuće naroda, sa barjacima i narodnim i crkvenim. Paradni šeširi i crvene kape. Mlado i staro. […] Možda Dubrovnik nikad ne viđe takvog zanosa kao onaj dan. Slavlje je trajalo do mrkle noći. I pjevalo se i obilazilo gradom. Pred svetim Vlahom igralo se kolo. […] Istu večer Kapetan Đorđević gromkim glasom javljaše narodu: Stižu nam veseli glasi. Na 1. decembra proglašeno je jedinstvo države. Narod ga je prekinuo. Do neba se prolamaše poklik radosti: Živjelo jedinstvo ! Živjela sloboda! […] Jedan akademičar pročita narodu govor Regentov, a narod slavljaše Karađorđeviće.

Na Dan ujedinjenja 1924, u gradu pod Srđem podignut je i spomenik kralju Petru Karađorđeviću. Njegovim imenom nazvan je i jedan dubrovački trg.

Tako je nastajala država pomirenja, u kojoj nije bilo osvete za zločine počinjene nad srpskim narodom, u koju su primljeni i oficiri poražene vojske, u kojoj niko nije isticao zasluge oslobodilaca i dugove poraženih. Podele će doći kasnije. Ironija istorije bila je takva da je krajem XX veka baš u Dalmaciji proklijalo seme šovinističkog ludila. Maja 1991. svet je obišla slika na kojoj hrvatski šovinisti napadaju vojnike Jugoslovenske narodne armije u Splitu i jednog od njih dave golim rukama. Počeli su sukobi i u okolini Dubrovnika. Na stari grad su oktobra 1991. pali prvi projektili; žrtva je bio Srbin – dubrovački pesnik. Nestajala je jedna Jugoslavija…

NEMANjA DEVIĆ

Izvor:  SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top