Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка. На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека

Да, сви они су на ову тему ћутали почетком деведесетих и сви, већ деценијама, понављају да је Србија разбила Југославију У Сарајеву је пре два дана промовисана Декларација о заједничком језику. Тридесетак особа, с простора бивше СФРЈ, овим папиром подсећа да је језик којим говоре Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, један језик. Колосално откриће, равно тврдњи да испод савског моста тече река Сава. Мали је простор, тема широка ко сиње море, па ћу економисати речима, како је говорио покојни Ристо Кубура. Крећемо од Људевита Гаја, вође Илирског покрета. Он је илирце убеђивао да је српски језик, штокавица, савршен, те да га Хрвати морају узети, а кад га узеше захваљивао је „браћи