Колумнисти Архиве - Страница 10 од 78 - Јадовно 1941.

Ратко Дмитровић гост Куће Милановића у Бањој Луци

9. април 2025.

Промоција књиге Крст на крижу, двотомног дјела аутора Ратка Дмитровића о мање познатој и потпуно непознатој историји односа Срба и Хрвата. Гостовање Ратка Дмитровића реализује се у сарадњи Куће Милановића и удружења грађана Јадовно 1941. из Бање Луке. Позивамо Вас да 10. априла са почетком у 19. часова присуствујете овом свакако занимљивом догађају. Рекли су о двотомном дјелу Крст на крижу: Академик Василије Крестић: „Зло је ушло у хрватско друштво, хрватску политику и то Дмитровић разобличава не зато што жели некога да осуди, него зато што жели да објасни у чему је проблем, одакле зло долази и циљ му је да нас освести, отрезни, делује лековито на нас да знамо

Душан Басташић: Не заборављамо, па и дјецу своју учимо шта је то било Јадовно

8. април 2025.

РТС Радио БГ 2 – гост емисије „Говори да бих те видио“ био је Душан Басташић. Одвојите пола сата времена, послушајте укратко о Јадовну некад и сад. Уредник емисије: Рајко Милошевић Извор: РТС Радио Београд 2

У Бања Луци одржане изложба и промоција

7. април 2025.

У организацији Удружења ОМЛ и Куће Милановић у Бања Луци, одржана је изложба Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“ и промоција књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“. У суботу, 5. априла т.г, у поподневним сатима, програм је отворила група „Баштионичарке“ песмом „Пјеваћемо што нам срце зна“. О баштини ливањских Срба, која је настајала вековима, говорила је Дијана Ковачић, члан УО Удружења ОМЛ. Програм је, након тога, настављен разгoвором Гордане Достанић и аутора књиге „Огњена Марија ливањска“, Буда Симоновића, чиме је публици представљено страдање ливањских Срба лета 1941. године, описано кроз исповести преживелих страдалника. Део потресне исповести Милице Ерцег Галке, читала је глумица Милица Миловановић. Након промоције присутнима се обратио

Ђурђица Драгаш: Маљ

1. април 2025.

Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја. Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом. Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер. Исписаше ми судбину чемерну. Презимих у подруму. Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом. Ал’ проби се светлост и засја пролеће. Зграбише ме чврсти дланови Стеванови. Заигра ми срце, јекну душа заробљена у пању гаравом. Угледах небо и птице, угледах колевку дечју и недра Миличина. Видех искру у очима Стевановим. Запевасмо обојица ударајући коље у земљу. Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин… Смејао му се брк, смејао сам се и ја. Били смо весели и

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

25. март 2025.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени

Бојан Вегара: Срђан и Сташа су погинули испред зграде, а имали су само 12 и 13 година

11. март 2025.

Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Данас је Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева и обузе ме нека језа и хладноћа. Сјећам се дана кад су убијене Наташа и Милица, свирала је узбуна и прекинута је школа, јер је 50 метара од прве линије. Касније нам је јављено да су на Грбавици убијене из снајпера Наташа и Милица. Наравно било је примирје, а од примирја највише нас је страдало. Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Свијет ми нисмо много интересовали и тај свијет није хтио да зна за нас. Били смо гладни, жедни, бједни. Нагутали

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Требињу

26. фебруар 2025.

У Музеју Херцеговине у Требињу, у суботу 01. марта 2025. од 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији и књижевном изразу говориће Гордана Достанић из удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, а о инспирацији за ову

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

26. фебруар 2025.

Наши су напредовали и гледали смо кроз двоглед као муслимани бјеже оним Игманским путем у колонама. Причало се, да нам треба 500 метара да се спојимо са Ђенералом и да је то крај рата. Мама само што је изашла из стана и отишла на посао, а ми устали и молили се Богу. Неко залупа на врата и прекидох молитву. Бураз оста у соби да се моли, а ја отворих врата. Испред стоји баба сва запухана и рекох јој: -Одкуд ти баба овако рано? -Ма јутрос наишле Муње, свратио Владо да види ђеда и одоше на Игман. Рече баба и прође у ходник и сједе сва успухана. Брише зној и пуше

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

26. фебруар 2025.

Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца. Председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића. Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш). Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство.

КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

20. фебруар 2025.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Пише Станојевић Зоран Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав. Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе. Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет

Градоначелник са Удружењем „Јадовно 1941.“: Покрећемо иницијативу за изградњу спомен-обиљежја за жртве Јадовна и Пага

18. фебруар 2025.

Градоначелник Драшко Станивуковић разговарао је са др Душаном Басташићем, предсједником Удружења „Јадовно 1941.“ из Бање Луке, који посвећено чува сјећање на жртве Јадовна и Пага. Како је казао, овај састанак представља још један корак у настојању да не заборавимо страшне злочине почињене над нашим народом и да сачувамо истину за будуће генерације. -Прошле године Бања Лука је добила Улицу жртава Јадовна и Пага, а сада идемо корак даље – покрећемо иницијативу за изградњу спомен-обиљежја, како бисмо достојно одали почаст свим недужно страдалим жртвама. Сваке године, 24. јуна, на дан страдања жртава Јадовна и Пага, одаваћемо им почаст и полагати вијенце, како бисмо сачували сјећање на њих и не дозволили да падну

Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

16. фебруар 2025.

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији. Пише: Никола Милованчев Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим,

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. фебруар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

2. фебруар 2025.

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ