arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

„Jer … mi smo ista krv“, pjesnički prvenac Đurđice Dragaš u Trebinju

26. februar 2025.

U Muzeju Hercegovine u Trebinju, u subotu 01. marta 2025. od 18 časova biće predstavljena zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv“ Đurđice Dragaš Vukovljak. Riječ je o prvoj pjesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sjete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama Pokolja. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pjesme su objavljivani na sajtovima udruženja građana „Jadovno 1941.“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pjesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji i književnom izrazu govoriće Gordana Dostanić iz udruženja Ognjena Marija Livanjska iz Beograda, a o inspiraciji za ovu

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

26. februar 2025.

Slučaj je hteo da mi baš istog prepodneva stignu poruke od dvojice poštovanih prijatelja sa Fejsbuka, dvojice istomišljenika i, na neki naš način, saborca. Predsednik udruženja „Jadovno 1941.“ Dušan Bastašić mi je prosledio mejl koji mu je stigao iz Danske. Poslao mu ga je sin Anđelke Dragaš koja je nekim čudom, kao dete u kolevci, preživela ustaški pokolj na padinama Trebevića. Čovek je, pretražujući internet, pronašao tekst objavljen na sajtu udruženja u kojem je opisan i od zaborava otrgnut zločin nad njegovom porodicom (Krstovdan porodice Dragaš). Zamišljam njegovo iznenađenje, radost, tugu, more pomešanih osećanja kad je pročitao ove redove. Mi, potomci čudom preživelih, najbolje znamo šta znači jedno takvo svedočanstvo.

Đurđica Dragaš: KAMEN LIČKI OKO VRATA

17. februar 2025.

Vuče me Lika k sebi, prokleta i blagoslovena. Pritisla me ravnica,crnica mi na grudi legla,teško mi nebo vojvođansko.Bez sunca i zvezda,bez kraja i početka. U oku mi Lika,krvava i plava,nevina i kriva.Lika,isplakana,od čemera crna,jaukom isparana.Lika,u rosi okupana,mirisom opevana,lepotom okajana. Ostaše mi tamo dva izvora,dva ušća,dve radosti.Ostade mi kamen hladni na uzglavlju dečjem. Rasporiše me,srce mi uzeše,a živog me ostaviše.Da ih očima iskopanim gledam,da ih rukama odsečenim grlim.Da decu svoju Gospodu dajem,preklanu,obezglavljenu,oboženu. Pusta mi je vojvođanska njiva,džaba joj klasje zlaćano,uzalud pesma devojačka.ne miriše mi gladnome hleb paorski. Vuče me Lika k sebi,prokleta i blagoslovena.Ne da mi krv da je zaboravim,da je odbolim neprebolnu.Ne da mi kamen lički oko vratada u ravnici

Đurđica Dragaš: Jama

4. februar 2025.

Oči ne vide, al’ ruke osete, krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi. Prokleta da si… jamo!!! Gole grane  miluju teški oblaci.Miriše na sneg i more, na so i uvelo lišće.Mešaju se vetrovi s juga i lička bura.Samuje Velebit! Vidim je tamo, kraj šumarka… gotovo neprimetnu, neuglednu, tihu.Otkrila je jesen. Prilazim joj klecavim korakom, udrhtalog oka, rasparanog  srca.Sklanjam grane, razgrćem davno uvelu travu i gledam…Gledam u njeno crno, bezdano oko. Nema sam,nema ni glasa, ni suze.Samo zube stežem…. prokleta da si… Na kolenima sam, crna i bolna kao njena utroba.Oči ne vide, al’ srce  čuje.Čuje smeh  okrvavljenih zveri i varnicu s njihovih kandži.Čuje vrisak,  jauke, nevini

Đurđica Dragaš: VELEBITU…

2. februar 2025.

Kako da te ne volim kad sve moje u tebi spava. Lutala sam noćas po stazama tvojim, voljeni moj.Šaputala sam ti pesmu, luda od sreće što se sretosmo ponovo.Nestajala sam i rađala se na izvorima bistrim.Umivala se snegom što večno spava na vrhovima tvojim.Pitala sam te, starino moja, što se ne videsmo toliko dugo.Ćutao si… znaš za grehe svoje… Nemoj, podigni glavu, zamiriši lepotom.Opraštam ti…Opraštam pusto Brdo Dragaško,opraštam Kruškovače i Jarčju jamu.Opraštam Šaranovu i Katinu bezdanku,Jaminu i Jadovno,pašku grobnicu plavu.Opraštam ti mili,nisi ti kriv. Znam da si jedar od mladosti njihove.Da si moćan od krvi proključale, momačke.Znam da su tvoje trave kose devojačke.Da se modriš kao oči dečje.Znam da si

Đurđica Dragaš: NAŠI

27. januar 2025.

Naši ste, naša vas krv oživela. Koracima našim tragove ostavljate. Gledamo vas,očima što ne stigoše da ostare.Plačemo suzama nevinim,nebeskim.Nosimo štit nad glavama vašim.Naši ste,naša vas krv oživela.Koracima našim tragove ostavljate. Al’ ne znate vi to.Ne znate odakle vam snaga,ko vam puteve od korova čisti,ko vas od oluje čuva. Ne znate da smo i mi živeti hteli,suncu ruke pružati,od kiše k nebu rasti.Ne znate da su nas posekli,kao pšenicu što ne stiže da se klasjem okiti.Kao jagnjad, nevinu i belu.Kao drvo mlado, zeleno i lomno.Ne znate vi…. Praštamo vam jer…s neba se bolje vidi.Ako vi ne znate,mi znamo.Ruke nam posekoše,al’ čuvamo vas,krilima našim. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Đurđica Dragaš: Oči Jovanove

20. januar 2025.

Pitaju me, progone me, čekaju me, gledaju me.. Usnule, zaleđene, skamenjene,oči Jovanove. Nežne, dečje, neljubljene,oči Jovanove. Vidim ih u svakom kutku neba,čujem u svakoj kapi kiše. Gledaju me iz zlaćanog  klasja,uplašene i okrvavljene. Kriju se u mraku Velebita, gonjene i uhvaćene,  ranjene i umorene,oči Jovanove. Otrgunte sa majčinih grudi, iz očevih ruku.Uplakane i prestravljene, umiruće oči Jovanove. Oči što zapamtiše nebo bez meseca i  mokru travu, zadah krvnika i miris krvi. Gledaju me, neviđene, zaboravljene.Pitaju me, progone me, čekaju me,oči Jovanove. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Đurđica Dragaš: Uoči Svetog Jovana

19. januar 2025.

Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo… Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka. Kažu da se na Bogojavljensku noć otvaraju nebesa, da se ostvaruju želje koje te noći zamislite.Bio je sinoć pun mesec, nebo čisto, prepuno zvezda, a moje želje prevelike.Da smo zdravi i da vas imamo…Eh… da imamo vas…Al’ nemamo… Uvenuše zauvek izdanci našeg stabla. Ostaše na Kruškovačama vaše dečje oči, nedoživljene ljubavi, nerođena deca.Ostaše zajedničke radosti, svadbe i krštenja.Ostade život…U vašim umirućim očima zalediše se slike ognjišta i crvenih, sitnih jabuka što mirišu na prozoru do proleća. Sutra nam je slava! Pitam

Đurđica Dragaš: Roblje

15. januar 2025.

Veslamo ka smrti svojoj, ka ostrvu prokletom. Na leđima nam Velebit, zelen i mračan. Iznad nas plavo,ispod nas plavo,u sredini galija naša.Roblje smo sa krstom oko vrata,sa kućom rodnom u očima. Veslamo ka smrti svojoj,ka ostrvu prokletom.Na leđima nam Velebit,zelen i mračan. Pregazismo ga tabanima krvavim,napunismo ždrela njegova životima našim.Oživesmo,obožismo bezdanke mračneočima dečjim,plavljim od neba. Roblje smo,zverskim kandžama okovano.Veslamo ka hridima sivim.U pustinji onoj smrt nas čeka.Kezi se razastrta po vrhovima kamenim. Veslamo…y oči je gledamo.Živi, a mrtvi.Bez sutra,bez straha jer….iza smrti je nebo,plavo,naše,večno. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Uvala Slana, Pag, Hrvatska

Đurđica Dragaš: PLAVO

30. decembar 2024.

Plavo je more u kojem spavam, plavo kao večnost, plavo od očiju mojih… U moru plavom odavno spavam,očiju plavih, širom otvorenih. Sanjam…Kuću s prozorima što se k nebu plave,uvojak plavi u kolevci sa različkom. Sanjam….konje sa praporcima plavim,vilovite, silovite,besne od krvi plave. Sanjam…livadu plavu od mirisa,ruke njegove, poput somota plavog. Sanjam…Jutro plavo i lavež pasa besnih,oči zverske, od plavih plavlje,od crnih crnje. Sanjam…Krv crvenu na kamenu plavom,smrt crnu na pučini modroj. Sanjam…očiju otvorenih,sa uvojkom plavim na grudima,željna ruku od somota. Plavo je more u kojem spavam,plavo kao večnost,plavo od očiju mojih… Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: Znam da sam ponosna što si bio moj đido

30. decembar 2024.

E moj djede, koliko me bole ove ruševine i tvoj trud koji polako i sigurno nestaje. Znam da je bolelo i tebe, zato si i otišao prerano… I kako da te ne boli, kako da zaboraviš i zatvoriš ta vrata?! Gledam ove slike već danima….i razmišljam … Deda je bio stvaralac, majstor, stolar koji je svojim rukama gradio život i školovao decu. Svi prozori, vrata, sve drveno što je postojalo u ovoj kući i dvorištu, njegovo su delo, njegova muka i znoj. I ne samo to! Ostavio je moj vredni đido svoj pošteni i stvaralački trag i u selu… na kućama, štalama, u podrumima, na kacama (drvenim buradima) koje je

Đurđica Dragaš: KA MEĆAVI

13. decembar 2024.

Rodila me bela tama,donela me snežna noć.Studenim me mlekom mećava podojila,međ’ borovima kolevku svila. Rasla sam k’o žito mlado,zeleno,ustalasalo,rosom okupano. Stasala k’o klasje zrelo,jedro,jako,suncem okaljeno. Posekla me ruka mračna.Nad ponorom dušu pustih.Neka leti,mlada,snažna.Nek’ se vrati kući našoj,zatvorenoj,ugašenoj. Nek’ otvori prozor k šumi,neka pusti jato ptica.Nek’ poleti ka mećavi,bela,snežna,jamom nebu obećana! Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: NEBO U VODI

27. novembar 2024.

Lepo je i strašno jutro divoseljačko. Nebo se u vodi ogleda.Raspuknuto i modro. Potoke Oke isplakale.Zakukale za pesmom devojačkom.Za konjima što grudima njive oru.Za kapom crvenom sa resama crnim,nakrivljenom,opevanom,na srcu iscrtanom. Obeleo sneg staze zarasle.Prekrio pustoš,sakrio tamu. Pod pahuljama belim samuju grobljatragovima zverinjim izgažena.Nema ptica.Nemo je nebo.I zemlja smrznuta tihuje. Lepo je i strašno jutro divoseljačko.Kao izveženi pokrov za pokojnika,kao mladost po livadama rasuta,iznikla,pogažena,večnošću obožena! Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: Jer… mi smo ista krv

21. novembar 2024.

U Kući Milanovića u Banjoj Luci promovisan je književni prvenac Đurđice Dragaš Vukovljak  “Jer …mi smo ista krv’’, posvećen svim nevinim srpskim  žrtvama – od Divosela , preko Jadovna, Gospića, Paga,  Garavica, Prebilovaca – do najvećeg srpskog stratišta Jasenovca. Kroz potresne sudbine  stradalih  u svojim pjesmama Đurđica poručuje  – dugujemo im nezaborav, da se ne bi ponovile ’41. i ’91. godina. Profesor doktor Duško Pevulja, direktor Kuće Milanovića rekao je da je posebno srećan zbog  promocije, zato što se priča o nacionalnom stradanju uklapa u koncept ove kuće srpske kulture. Srpski kulturni obrazac, poslije iskustva 20. vijeka, mora u sebe da uključi i tzv. kulturu sjećanja. Zapravo nije riječ o sjećanju, već ova zbirka svjedoči o onome što

„Jer … mi smo ista krv“, pjesnički prvenac Đurđice Dragaš u Banjoj Luci

8. novembar 2024.

U Kući Milanovića, u subotu 09. novembra 2024. u 18 časova biće predstavljena zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv“ Đurđice Dragaš Vukovljak. Riječ je o prvoj pjesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sjete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama Pokolja. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pjesme su objavljivani na sajtovima udruženja građana „Jadovno 1941.“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pjesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji, književnom izrazu i inspiraciji za ovu zbirku govoriće scenarista Nataša Drakulić, ispred izdavača Momčilo Mirić, predsjednik udruženja „Jadovno 1941.“ iz

NAJNOVIJE VIJESTI

Mračni bezdan smrti

Doktor Nikola Nikolić (1896-1986) bio je član organizacije Mlada Bosna, aktivni učesnik

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA