arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Olivera Šekularac: Zato je Jadovno moje ognjište, zato je bilo što biti ne može

22. februar 2026.

U mojim rečima je samo tuga i bol, mržnju su imali oni koji su nedužne živote uzimali… Bilo je Jadovno i Lika, bio je Dušan i Grubišno Polje. Bila je Ognjena Marija Livanjska i Gordana, bilo je Livanjsko polje sa kricima i od‌jecima. Bila je liturgija, bio je parastos, bili su zagrljaji sestrinski sa Svjetlanom, koji ljubavlju dubokom odišu. Bili su ljudi koji su razumeli, osetili, pomogli… Bilo je poučnih reči, bilo je proze, stiha, suze… Bili smo svi sa svojima, svi u Hristu živi. Bio je Vasilije, nežan, osećajan, potomak Damjana Štrbca, sveštenika, svetitelja, mučenika iz jama. Bilo je fotografija tog već istorijskog Bastašića stola, bilo je očiju bližnjih,

Cvijeta Radić: TAKO I KOD MOJIH PREKO

18. februar 2026.

Nikome nisu dugovali, nikome oteli, nikome zlo pomislili. U sobu se zavukla toplina ugašenog letnjeg dana, a spolja je dolazio blagi miris zove. Razlivala se slaba svetlost petrolejke i osvetljavala samo krug oko stola pocrnelog od vremena i upotrebe. Očisti sa njega Anica svako veče mrve od hleba ili kuruze, opere mrlju od mleka što ga deca proliju ili trag od masti koji ostaje od sečenja kaiša slanine. Ipak, na stolu opstaju žilavi tragovi upotrebe i nataložena tamna nijansa vremena. U večernjoj tmini koja je najgušća u uglovima sobe crnio se gvozdeni šporet u kome vatra više nije tinjala, a na krevetima ispunjenim slamom i prekrivenim ponjavama leže Mitrovi pokriveni

Đurđica Dragaš: KAMEN LIČKI OKO VRATA

18. februar 2026.

Vuče me Lika k sebi, prokleta i blagoslovena. Pritisla me ravnica,crnica mi na grudi legla,teško mi nebo vojvođansko.Bez sunca i zvezda,bez kraja i početka. U oku mi Lika,krvava i plava,nevina i kriva.Lika,isplakana,od čemera crna,jaukom isparana.Lika,u rosi okupana,mirisom opevana,lepotom okajana. Ostaše mi tamo dva izvora,dva ušća,dve radosti.Ostade mi kamen hladni na uzglavlju dečjem. Rasporiše me,srce mi uzeše,a živog me ostaviše.Da ih očima iskopanim gledam,da ih rukama odsečenim grlim.Da decu svoju Gospodu dajem,preklanu,obezglavljenu,oboženu. Pusta mi je vojvođanska njiva,džaba joj klasje zlaćano,uzalud pesma devojačka.ne miriše mi gladnome hleb paorski. Vuče me Lika k sebi,prokleta i blagoslovena.Ne da mi krv da je zaboravim,da je odbolim neprebolnu.Ne da mi kamen lički oko vratada u ravnici

Dobri moj!

11. februar 2026.

Kažeš „Ne želim tamo da idem. Oterali su me. Nas su oterali. Neću sa njima da se suočim, neću da likuju lažno ljubazni dok me, bez srama, gledaju u oči kao da ništa nije bilo. Kao da sam svojom voljom otišao nekim željenim putem. Ništa više sa njima neću. Tamo više ne pripadam.“ Piše: Cvijeta Radić Razumem. Samo, oprosti, ne verujem ti! Ne verujem da ti misao bar nekada, u onim noćima u kojima ti se san iskrada pred viškom sećanja, ne pobegne tamo gde te je majka svetu pokazala. Sigurno ponekad gledaš i neke stare slike. Ne one u albumu, nego one koje su u tebi, duboko gurnute da

Đurđica Dragaš: VELEBITU…

3. februar 2026.

Kako da te ne volim kad sve moje u tebi spava. Lutala sam noćas po stazama tvojim, voljeni moj.Šaputala sam ti pesmu, luda od sreće što se sretosmo ponovo.Nestajala sam i rađala se na izvorima bistrim.Umivala se snegom što večno spava na vrhovima tvojim.Pitala sam te, starino moja, što se ne videsmo toliko dugo.Ćutao si… znaš za grehe svoje… Nemoj, podigni glavu, zamiriši lepotom.Opraštam ti…Opraštam pusto Brdo Dragaško,opraštam Kruškovače i Jarčju jamu.Opraštam Šaranovu i Katinu bezdanku,Jaminu i Jadovno,pašku grobnicu plavu.Opraštam ti mili,nisi ti kriv. Znam da si jedar od mladosti njihove.Da si moćan od krvi proključale, momačke.Znam da su tvoje trave kose devojačke.Da se modriš kao oči dečje.Znam da si

Nemanja Dević: Masovna streljanja neistomišljenika

30. januar 2026.

U jesen 1944. nakon oslobođenja u Drugom svetskom ratu, širom zemlje počela su masovna streljanja. Vlast je tvrdila da time likvidira narodne neprijatelje, decenijama kasnije postalo je jasno da su oni pre svega bili neistomišljenici novog režima i da su mnogi to platili glavom. Smrtne kazne izvršavane su vrlo brzo, bez pravog suđenja, ubijani su pokopavani u zajedničke grobnice bez obeležja. U Smederevu se to odvijalo na prostoru oko nekadašnje reke Jezave gde i danas počivaju ostaci streljanih. Gost podkasta Van okvira bio je dr Nemanja Dević, Viši naučni saradnik na Institutu za savremenu istoriju. Izvor: YouTube kanal SDCafe

Olivera Šekularac: Od Božića, radosni praznici u nizu… 

26. januar 2026.

Krstovdan se Bogojavljenjem okitio, nebo otvorio, i opet su očevi stihovi blizu… „Krstitelju sveti Jovane, vrane se legu u tornju tvoje zvonare…“ Pa nek’ bude volja Božija, možda me vide oni koji su mi krst darivali. A moj krst je lički, jadovnički, iz velebitskih jama iznikao, u ravnici sve u jamama oplakao, izbeglički od rođenja… Moj krst je dedin, izgoreo sa kućom, a u mojoj duši još gori. Preklan sa njim, a svakim danom sve više zbori i boli. U svakom prazniku suzom romori i molitvi privoli. U mom krstu zavičajna kolevka tiho se njiše, zna i ona da je zbog pradedovskog krsta postala pusta. U mom krstu izgorele su

Đurđica Dragaš: Uoči Svetog Jovana

19. januar 2026.

Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo… Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka. Kažu da se na Bogojavljensku noć otvaraju nebesa, da se ostvaruju želje koje te noći zamislite.Bio je sinoć pun mesec, nebo čisto, prepuno zvezda, a moje želje prevelike.Da smo zdravi i da vas imamo…Eh… da imamo vas…Al’ nemamo… Uvenuše zauvek izdanci našeg stabla. Ostaše na Kruškovačama vaše dečje oči, nedoživljene ljubavi, nerođena deca.Ostaše zajedničke radosti, svadbe i krštenja.Ostade život…U vašim umirućim očima zalediše se slike ognjišta i crvenih, sitnih jabuka što mirišu na prozoru do proleća. Sutra nam je slava! Pitam

Vučići iz Čipuljića ubijeni na Jadovnu?

17. januar 2026.

Prije osam godina, Aleksandru Vučiću, tada predsjedniku Vlade R. Srbije, uputio sam pismo u kome sam naveo podatke iz dvotomne studije „Jadovno – Kompleks ustaških logora 1941.“ autora dr Đure Zatezala, koji govore o stradanju Srba iz sela Čipuljić kod Bugojna na području kompleksa logora Gospić – Jadovno – Pag. Među žrtvama, na popisu se nalaze i imena Anđelka, Ilije i Steve Vučića. Anđelko je djed sadašnjeg Predsjednika R. Srbije. Odgovor na pismo nije stigao. Preko nekih od funkcionera pokušao sam kasnije isto, nekoliko puta ali uzalud. Danas je na portalu RT, a mnogi su portali to prenijeli, objavljena kolumna vrijednog istoričara dr Nemanje Devića pod naslovom: „Vučići iz Čipuljića“

Đurđica Dragaš: Roblje

16. januar 2026.

Veslamo ka smrti svojoj, ka ostrvu prokletom. Na leđima nam Velebit, zelen i mračan. Iznad nas plavo,ispod nas plavo,u sredini galija naša.Roblje smo sa krstom oko vrata,sa kućom rodnom u očima. Veslamo ka smrti svojoj,ka ostrvu prokletom.Na leđima nam Velebit,zelen i mračan. Pregazismo ga tabanima krvavim,napunismo ždrela njegova životima našim.Oživesmo,obožismo bezdanke mračneočima dečjim,plavljim od neba. Roblje smo,zverskim kandžama okovano.Veslamo ka hridima sivim.U pustinji onoj smrt nas čeka.Kezi se razastrta po vrhovima kamenim. Veslamo…y oči je gledamo.Živi, a mrtvi.Bez sutra,bez straha jer….iza smrti je nebo,plavo,naše,večno. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN

13. januar 2026.

Borba još traje za svaki pedalj ove zemlje, za istoriju, za grb i zastavu. Traje borba i Srbin je uvijek u Bosni bilo teško bit`, to sam dobro naučio u svakom vremenu i u svakom sistemu. Poslije Olimpijade u Sarajevu 1984. godine, saznao sam da sam Srbin. Nisu htjeli da se igraju sa mnom i govorili su mi da sam Srbo. Nisam znao šta je to i uplakan sam došao kući. Imao sam samo četri godine. Kada sam ispričao đedu i babi zbog čega plačem, sjeli su me i objasnili. Đed je to uradio prosto i rekao da mi nismo kao oni i da su oni izdali Boga. A Bog

Bojan Vegara: Srećan ti rođendan Republiko Srpska!

8. januar 2026.

Da se zna, da smo prvi ustali protiv svog zla svijeta i stvorili Republiku Srpsku. Ništa nam mogli niste, jer bili smo sila Božija. Bili smo vojska i narod, a sa nama je ostao samo Bog. Ostali su nas svi redom ostavili i bar neke snakcije uveli. Znali smo da smo sami. Kravavo smo se tukli sa domaćim i stranim islamskim fanaticima, ustašama, NATO paktom i to skoro četri godine. Nismo im dali pardona, jer kao što rekoh, bili smo sila i tako smo se i ponašali. Znali smo šta stvaramo i za šta krvarimo. Tripili smo nemoguće i nismo se žalili. Odbili smo na onom ratnom referendumu prvi pokušaj

Otišao je naš Dimitrije

6. januar 2026.

Januarski dan, uoči Badnjeg jutra 2019, doneo je neizmernu bol i suze. Otišao je naš Dimitrije. Naš lički anđeo međ’ anđele nebeske. Postoje ljudi koje je lako voleti, a teško rečima opisati njihovu veličinu, dobrotu i dela. Retko se rađaju i sreću takvi koji ostavljaju trag za večnost. Bogoliki Mirko, hristolikih dela, dečak, a junak, borac za pravdu na svim poljima. Najpre na onim našim rodoljubivim, korenitim ličkim, čijom zemljom je dugo hodio, traga pravoslavnog nalazio i beležio, davavši sebe predano i nesebično, srcem, kako je samo on to umeo. Voleo je Liku, to je i njegov govor, i svaka arhaična reč odavala. Time se ponosio. Liku je nosio i

Nemanja Dević: Jedna sladunjava jugoslovenska pričica

5. januar 2026.

Da li iko razuman veruje u priču da su hiljade Srba usred NDH svečano slavili Božić u crkvi 1942? Jedan od najbljutavijih mitova savremene srpske istorije vezan je za muftiju iz Tuzle koji je navodno na Badnje veče ’42. spasao Srbe pokolja u crkvi. Zauzvrat kad je umro deset `iljada ljudi ga nosilo na tabutu, među njima i manje-više svi zahvalni tuzlanski Srbi. Mit je osmislio savremeni mitbaster srpske istorije, likom preslikani muftija Kurt, samo bez ahmedije. Dokazao nam čo`ek da Obilić ne postoji i da je stvarni junak srpske istorije muftija Iztuzle. Pa za nagradu postao ministar. Priča ima plemenit motiv i muftija jest bio projugoslovenski, možda i prosrpski

Bojan Vegara: ĐED DRAGO

5. januar 2026.

Čudili smo mu se, ja i brat, što uvijek stoji pred ikonom uveče i ujutru. Onda nas je naučio da se i mi molimo. To je vjerovatno, nešto najvrijednije, što me je neko naučio. Još nisam sreo čovjeka, koji je više volio djecu i životinje od mog đeda Drage. Više je ličio na nekog lika odbjeglog iz bajke, već na ljude koji danas žive. Rođen je u Pazariću kod Sarajeva 1918. godine. Drugi svjetski rat dočekao je kao vojnik u Mostaru. Iz Mostara je pobjegao odmah po kapitulaciji i došao kući. Kući je bio sve dok je imao duvana i kad mu je nestalo otišao je da ga kupi. Tu

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA