Зорица Ђоковић Архиве - Јадовно 1941.

Зорица Ђоковић: Писмо деди

31. децембар 2025.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно нема. Стање ствари тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Созерцање

12. август 2025.

Осим несхватљивог заборава, немара и немања односа према страдању предака, најгоре што може да се деси је да и сами заборавимо да смо православни. Пише: Зорица Ђоковић Не заборавимо да су наши преци страдали само и једино зато што су били православни. Не што су били богати или сиромашни, писмени или неписмени, црнци или бијелци, већ вјерници Источне цркве. То је био једини критеријум који је одређивао живот или смрт. Џелатима није било толико важно ни да ли су жртве Срби, јер, уколико би их покрстили по обреду Западне цркве, временом би губили идентитет, заборављали често ко су и шта су и стапали се са крвницима. Крвници су били и

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Истина мијења поглед на живот и смрт

27. септембар 2023.

„Па, ти само идеш по тим логорима“, рекоше ми, кад сазнаше да опет идем на ходочашће. „Дуг прецима“, изненађена одговорих кратко, без размишљања. „Нема мира док се ствари не поставе како треба“, додах, сабравши се мало. Пише: Зорица Ђоковић Какви су то логори, шта ли jе то што човjека вуче да тражи и иде у те забити, врлети и бездане, толико времена након што се збило, читав jедан људски виjек послиjе, људски виjек отет на нељудски начин – довољно за бол. Каква су то мjеста коjа скриваjу зло, као да jе зло могуће сакрити, као да се људски jад нигдjе не пише и не броjи. Од Посавине до Херцеговине, од

Србе у Јасеновцу клало и 1370 католичких свештеника

29. мај 2023.

Слушали смо цијењеног и драгог нам професора Живановића у Лондону како нам прича о његовом раду и истраживању ове болне, трагичне и страхотне теме, ми клинци, сабрани из разних крајева српства око Св. Саве и његовог лондонског храма који нам је био и болница, и уточиште, и завичај, и дом, и мирна лука у коју смо се враћали онако излупани искушењима и странпутицама свјетске метрополе. Било је предавања, али често нам је говорио спонтано, непланирано, након богослужења, за столом оближњег ресторана, а ми смо слушали и постављали питања, учили од њега и памтили по први пут нам саопштене чињенице о сопственом страдању. Хвала професору за сав труд и рад који

Созерцање (2)

26. октобар 2021.

Читанка српског страдања од усташа је тешко штиво. Ужасни покољи, стравични, монструозни злочини, демонски карактери џелата… Пише: Зорица Ђоковић Ондашњи крици и плач понекад надјачају садашњу свакодневну градску буку. Слике насилног умирања промичу пред очима умјесто зграда и пролазника. Треба то носити. Као и низ питања која извиру из тога, питања без одговора. Треба све то носити кроз дан и даље кроз живот. Тешка литература коју је немогуће свакодневно читати. Календар је препун датума када умирање за Србе није било свакодневни, уобичајени одлазак достојан човјека на крају свог земног живота. Спознали су непојмљиво тешку, мученичку смрт, којом су прешли преко, оставивши своје крвнике и нас, потомке, на овој страни. Између

Зорица Ђоковић: Од јутрос више ништа није исто

22. фебруар 2021.

Порођајним мукама које потрајаше, неки би рекли чак пуних 80 година, је хрватски Покољ над Србима добио свој умјетнички израз и угледао свјетло дана. Било је, истина, и ранијих покушаја трагања за умјетничким изразом и формом који би дочарали крв проливену у име револуције. Ти изрази и форме нису јасно говорили чија је крв, а ни револуција. И сви су били неуспјешни, незграпни, ружни и – лажни, јер испоставило се да је на овим нашим просторима крв била углавном српска, а револуција туђинска. Тако је неописиво страдање Срба, запамћено готово искључиво захваљујући Цркви и у Цркви, на потпуно невјероватан начин остало скрајнуто и обскурно у широј југословенској социјалистичкој јавности, нешто

Зорица Ђоковић: На Крсном путу

13. април 2020.

Христос је знао за шта и за кога невин умире. Нисам сигурна да су наши стари знали разлог свог страшног умирања говорећи и вјерујући да „неће крст на крст“. А ударио је. Крст. На Крст. Идући јадовничком стазом, тим велебитским Крсним путем или Улицом суза, али и сваком другом од безброј стаза и пруга српског мучеништва, покушавамо замислити голготску пасију наших предака. Замишљамо бол и јауке, жеђ и зној, сузе и крв. Питамо се о чему су размишљали, чему су се надали, кога су се сјећали. Да ли су знали да и Он скупа с њима иде у ту страшну смрт? Јер, ишао је, наравно, док су нас, од Њега

Први пут с дедом на Јадовну

16. јун 2017.

На том пропланку јадовничком, невеликом, али високом, први пут смо се срели мој деда и ја. Пише: Зорица Ђоковић Негдје на Велебиту, усред густе шуме, има један пропланак, невелик, али висок, висок до неба. На рубу пропланка, или на рубу шуме, свеједно, затрављене хумке, високе до неба. А у средини Часни Крст, висок до неба. Све је високо на том пропланку – трава која покрива све, стабла која га окружују и јаук, висок до неба, који још увијек одзвања у онима који имају уши да чују. У нама. Влати боје Духа Светога, шуме гушће него другдје, небо плавље, Крст опомињући, већ поцрнио од чемера, а ипак, све је окупано у

Зашто ћу поћи на Јадовно

15. јун 2017.

Требало ми је много година да схватим, да су заборављена стратишта, нова светилишта нашег народа и да се мој деда на Јадовну, као и стриц у Јасеновцу, кроз мучеништво посветио. Питали су ме зашто идем на Јадовно. Питали су ме гдје је то. Питали су ме и шта је то. Крваво стратиште на Велебиту на које је давно требало отићи, али није имао ко да ме поведе, рекох. Није имао или смио ко ни да ми каже, ни да укаже на Јадовно. Памтим само нејасну, недоречену причу из дјетињства како су деду једног дана из куће, од породичне трпезе, одвели људи у црним униформама. Тек седамдесет двије године касније, на

Шта очекивати од филма о Јасеновцу у продукцији и режији странаца?

27. април 2017.

Сјајно, не морамо ништа да платимо и неко други ће да обави посао умјесто нас. Даћемо им све што имамо – архив, материјал, логистику (да ли бесплатно или уз накнаду?). Само, да ли ће нам се допасти резултат тог посла? Коме ћемо да се пожалимо, ако слика и порука коју тај филм пошаље у свијет не буде онаква каква треба да буде – истинита? Пише: Зорица Ђоковић Зашто мислимо да ће странци боље испричати ову страшну причу српске националне историје, која није само српска, али се нас Срба највише тиче? Само зато што имају паре које ми, наводно, немамо (а имали смо да издвојимо неколико милиона у име наводног геноцида

Геноцид или холокауст?

15. април 2017.

Чини се да ће Срби о страдању сопствених предака учити од предавача школованих у иностранству, тј. Израелу. Пише: Зорица Ђоковић Чланак „Новости“ од 7. априла 2017. под насловом „У школама Српске изучавају злочине НДХ” изазвао је различите реакције. Добрим дијелом су те реакције позитивне, што је показатељ да постоји потреба да се догађања која су претходила Другом свјетском рату, као и сам рат и поратни период, објасне на неидолошки и непристрасан начин. Након више деценија компликоване и „тешке“ историје, наметнуте кривице и преувеличане одговорности, Србима прија да чују да се неко сјетио и њихових невиних жртава о којима, иначе, једва да има помена у уџбеницима историје. На први поглед, замисао је добра.

Немачки војници стрељају омладинце у логору Сајмиште (Фото Википедија)

Поводом Вашег дописа који сте упутили министру Александру Вулину..

5. април 2017.

Објављујемо у цијелости одговор на писмо које је на адресу Министра Александра Вулина упутила 20. фебруара ове године, госпођа Зорица Ђоковић из Земуна. Република Србија МИНИСТАРСТВО ЗА РАД, ЗАПОШЉАВАЊЕ, БОРАЧКА И СОЦИЈАЛНА ПИТАЊА Сектор за борачко-инвалидску заштиту Број: 117-00-00748/2017-11 Датум: 10.03.2017. године Б е о г р а д За: ЂОКОВИЋ ЗОРИЦА Поводом Вашег дописа који сте дана 20.02.2017. године упутили министру за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, који је достављен на одговор Сектору за борачко-инвалидску заштиту овог министарства, у вези Меморијалног комплекса на „Старом београдском сајмишту“, као и става овог министарства и Владе Републике Србије у вези са културом сећања на српске жртве из Другог светског рата,

Очекујем да се став Владе Републике Србије према жртвама геноцида над Србима и удружењима потомака и поштовалаца тих жртава у најкраћем могућем року побољша

10. март 2017.

Објављујемо у цијелости писмо које је на адресу Министра Александра Вулина упутила 20. фебруара ове године, госпођа Зорица Ђоковић из Земуна. Мада је писмо послано као препоручено са повратницом, одговор на писмо до данас није стигао. Г-дин Александар Вулин Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Немањина 22-24 11 000 Београд Земун, 20. 02. 2017. Поштовани господине министре, Обраћам Вам се у вези са актуелним догађањима која се тичу спомен комплекса Старо сајмиште, али и уопштено са ставом Вашег министарства и Владе Републике Србије у вези са културом сјећања на српске жртве из Другог свјетског рата. Спомен комплекс Старо сајмиште треба да добије своје мјесто и улогу у овом

Метајнска литија 2015.

13. јануар 2017.

Велика jе разлика између потомака фашистичких злочинаца и потомака жртава фашизма. Ниjе лако ни jеднима ни другима Пише: Зорица Ђоковић Метаjнска литиjа 2015. – острвско чудо невиђено у 74 године од оснивања и затварања првог логора за жене и дjецу у Другом свjетском рату, звучи велико и jесте велико, али не на око. Па, ипак, била jе трн у оку. Некима. Како jе могуће да мала метаjнска литиjа са три православна свештеника и четрдесетак ходочасника, укључуjући и камермане, новинаре и фото-репортере, чиjа jе траса износила jедва 250 метара, инспирише неку господу коjа се уз ту трасу случаjно затекла, а нису били, сад већ по правилу, антагонистички расположени навиjачи, на вриjеђање