Зорица Ђоковић Архиве - Јадовно 1941.

Созерцање

12. август 2025.

Осим несхватљивог заборава, немара и немања односа према страдању предака, најгоре што може да се деси је да и сами заборавимо да смо православни. Пише: Зорица Ђоковић Не заборавимо да су наши преци страдали само и једино зато што су били православни. Не што су били богати или сиромашни, писмени или неписмени, црнци или бијелци, већ вјерници Источне цркве. То је био једини критеријум који је одређивао живот или смрт. Џелатима није било толико важно ни да ли су жртве Срби, јер, уколико би их покрстили по обреду Западне цркве, временом би губили идентитет, заборављали често ко су и шта су и стапали се са крвницима. Крвници су били и

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Зорица Ђоковић: Писмо деди

31. децембар 2024.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно нема. Стање ствари тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Созерцање (2)

26. октобар 2021.

Читанка српског страдања од усташа је тешко штиво. Ужасни покољи, стравични, монструозни злочини, демонски карактери џелата… Пише: Зорица Ђоковић Ондашњи крици и плач понекад надјачају садашњу свакодневну градску буку. Слике насилног умирања промичу пред очима умјесто зграда и пролазника. Треба то носити. Као и низ питања која извиру из тога, питања без одговора. Треба све то носити кроз дан и даље кроз живот. Тешка литература коју је немогуће свакодневно читати. Календар је препун датума када умирање за Србе није било свакодневни, уобичајени одлазак достојан човјека на крају свог земног живота. Спознали су непојмљиво тешку, мученичку смрт, којом су прешли преко, оставивши своје крвнике и нас, потомке, на овој страни. Између

Зорица Ђоковић: Од јутрос више ништа није исто

22. фебруар 2021.

Порођајним мукама које потрајаше, неки би рекли чак пуних 80 година, је хрватски Покољ над Србима добио свој умјетнички израз и угледао свјетло дана. Било је, истина, и ранијих покушаја трагања за умјетничким изразом и формом који би дочарали крв проливену у име револуције. Ти изрази и форме нису јасно говорили чија је крв, а ни револуција. И сви су били неуспјешни, незграпни, ружни и – лажни, јер испоставило се да је на овим нашим просторима крв била углавном српска, а револуција туђинска. Тако је неописиво страдање Срба, запамћено готово искључиво захваљујући Цркви и у Цркви, на потпуно невјероватан начин остало скрајнуто и обскурно у широј југословенској социјалистичкој јавности, нешто

Зорица Ђоковић: На Крсном путу

13. април 2020.

Христос је знао за шта и за кога невин умире. Нисам сигурна да су наши стари знали разлог свог страшног умирања говорећи и вјерујући да „неће крст на крст“. А ударио је. Крст. На Крст. Идући јадовничком стазом, тим велебитским Крсним путем или Улицом суза, али и сваком другом од безброј стаза и пруга српског мучеништва, покушавамо замислити голготску пасију наших предака. Замишљамо бол и јауке, жеђ и зној, сузе и крв. Питамо се о чему су размишљали, чему су се надали, кога су се сјећали. Да ли су знали да и Он скупа с њима иде у ту страшну смрт? Јер, ишао је, наравно, док су нас, од Њега

Први пут с дедом на Јадовну

16. јун 2017.

На том пропланку јадовничком, невеликом, али високом, први пут смо се срели мој деда и ја. Пише: Зорица Ђоковић Негдје на Велебиту, усред густе шуме, има један пропланак, невелик, али висок, висок до неба. На рубу пропланка, или на рубу шуме, свеједно, затрављене хумке, високе до неба. А у средини Часни Крст, висок до неба. Све је високо на том пропланку – трава која покрива све, стабла која га окружују и јаук, висок до неба, који још увијек одзвања у онима који имају уши да чују. У нама. Влати боје Духа Светога, шуме гушће него другдје, небо плавље, Крст опомињући, већ поцрнио од чемера, а ипак, све је окупано у

Зашто ћу поћи на Јадовно

15. јун 2017.

Требало ми је много година да схватим, да су заборављена стратишта, нова светилишта нашег народа и да се мој деда на Јадовну, као и стриц у Јасеновцу, кроз мучеништво посветио. Питали су ме зашто идем на Јадовно. Питали су ме гдје је то. Питали су ме и шта је то. Крваво стратиште на Велебиту на које је давно требало отићи, али није имао ко да ме поведе, рекох. Није имао или смио ко ни да ми каже, ни да укаже на Јадовно. Памтим само нејасну, недоречену причу из дјетињства како су деду једног дана из куће, од породичне трпезе, одвели људи у црним униформама. Тек седамдесет двије године касније, на