Гордана Достанић Архиве - Јадовно 1941.

Београдска промоција књиге Крици и одјеци Ливањског поља

13. децембар 2025.

У сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представљена је књига Гордане Достанић, Крици и одјеци Ливањског поља. Издавач књиге је Манастир Жича, по благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина. Књига је збирка прича о животу, сеобама, страдању, осећањима, сећањима испричаним кроз стварне историјске догађаје и стварне личности блиске ауторки. У овим причама бројни српски родови могу препознати своје породичне догађаје и своје осећаје и размишљања. Проф др Слађана Миленквић, у свом поговору књизи, између осталог каже, да то није родослов, нису ни сећања, нису ни историографска факта, него приче у којима су ликови психолошки осликани… Сурова стварност се нашла

Заборав није дозвољен

2. децембар 2025.

Два дана је грмело невреме по Србији и Босни, али на једно место, где се додирују Србија и њена сестра Српска, није пала кап, није се спустио ни крајичак црног облака и нису грмела кола светог Илије. Божија рука је тако уредила док су нама, стиснутим у кланцу Дрине, срца дрхтала пред водом која покрива Србе којима се поклањамо и дугујемо сећање. Пише: Гордана Достанић Више од шест хиљада мртвих, прекланих, више од шест хиљада унакажених тела у Дрини, деце, мајки, цура у белим хаљинама из девојачке спреме које своју част занавек дадоше Дрини само да је силом не узме крвник… Они који су можда могли некога спасити, а то

Људи, како смо до тога дошли и чему се даље надамо?

8. новембар 2025.

Како то да на градском гробљу у Земуну, у главном граду државе Србије са православним хришћанима, крст и молитва за упокојене могу бити мржња према било коме, и како било ко, на заједничком гробљу може полагати право да се на некој парцели не може вршити верски чин људи друге вере? Пише: Гордана Достанић Пратим на сајтовима кривичне пријаве Јеврејске општине Земун против УГ Јадовно 1941. из Бања Луке и њеног председника др Душана Басташића. Читам и трљам очи и питам се како смо до тога дошли. До тога да се кривичном пријавом прети због одржаног помена и постављеног крста над гробницом 6.500 српских мученичких душа, побијених у логору Семлин (Anhaltelager Semlin),

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља

30. јул 2025.

Погледаjте излагање Гордане Достанић, предсjеднице УО удружења Огњена Мариjа ливањска, на трибини „Зашто негуjемо културу заборава?“ Позиваjући се и на несрпске изворе, ГорданаДостанић jе изнела низ статистичких података коjи jасно указуjу на планско уништење српског народа на подручjу Ливањског поља. Наводећи страдања Ливањских Срба, осврћући се на злогласне Челебиће, она jе истакла политички проблем коjи jе сасекао ширење истине. «Политички естаблишмент тог времена jе зарад братства и jединства српске жртве натерао да ћуте, jер би се ширењем истине нарушила идеологиjа заjедничке државе. Тако jе жртва живела поред своjих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своjу причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да jе

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

22. јул 2025.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,

За помен жртвама или Огњена Марија 1941. године

15. јул 2025.

Пролазе децениjе и полако односе сведоке и документа. Неке jаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела. Пише: Гордана Достанић У лето 1941. године у крашким jамама Динаре, Голиjе, Старетине, Тушнице, Камешнице, у челебићкоj школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Купрешким вратима, Боровоj глави, Занесовићима, Кожварици и другим безименим стратиштима живот jе насилно и на наjстрашниjе начине одузет Србима са подручjа Ливна због њихове националности и православне вере. Више од 1600 жена, деце, стaраца, мушкараца нестало jе у пар jулских дана, уочи и на дан Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе. Отргнути од своjих дневних послова, истерани из своjих домова издисали су под ножем крвника коjи ниjе

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

1. јул 2025.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

У Бања Луци одржане изложба и промоција

7. април 2025.

У организацији Удружења ОМЛ и Куће Милановић у Бања Луци, одржана је изложба Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“ и промоција књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“. У суботу, 5. априла т.г, у поподневним сатима, програм је отворила група „Баштионичарке“ песмом „Пјеваћемо што нам срце зна“. О баштини ливањских Срба, која је настајала вековима, говорила је Дијана Ковачић, члан УО Удружења ОМЛ. Програм је, након тога, настављен разгoвором Гордане Достанић и аутора књиге „Огњена Марија ливањска“, Буда Симоновића, чиме је публици представљено страдање ливањских Срба лета 1941. године, описано кроз исповести преживелих страдалника. Део потресне исповести Милице Ерцег Галке, читала је глумица Милица Миловановић. Након промоције присутнима се обратио

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

7. март 2025.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике, енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Ваше прво и друго ја

19. фебруар 2025.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: „Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

31. децембар 2024.

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе

МОЈ ДЕДА ИЛИ СЕЋАЊЕ НА ОНО ЧЕГА НИЈЕ БИЛО

28. децембар 2024.

Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења. Пише: Гордана Достанић Сећам се, седимо у нашој кући твојом жељом и трудом подигнутој у Русинској, како се онда, кад си тамо купио плац, звала та улица. Ти ме држиш на колену и зовеш својом цурицом-грлицом. Цупкаш ме и говориш да тако скакуће јахач кад зајаше ждрпца. Обећао си још тада да ћеш ме водити на твоје Поље које дрема у сени високе горе, да тамо јашемо ждрепце, праве, не оне некакве са четири дрвене ноге, и да

Гордана Достанић: СВЕТИ НИКОЛА

20. децембар 2024.

Бранитељу чудотворче и сјајни Христов угодниче, светитељу Николаје, славим те с љубављу… У свануће палим кандило, а мисли се искрадају на далеку, дедину груду где самује и ћути сокак Бабића. Само ситан снег провејава и леди се на гранама подивљалих шљива и једине две несасушене гране на кривом стаблу јабуке, коју је пре више од једног века посадио тада млади домаћин Милош. Увукао се сокак у своју тишину као под хладан покров. Одавно се овде ни шапат није чуо, ни корак лаган, мек од танких опанака, ни мекет јањета, ни додир замрзнуте гране на окну маленог прозора, ни пуцкетање ватре у топлој соби… Као да се све заветовало да нико

Свети Арханђел Михаило

20. новембар 2024.

Сав си огањ и ревност, свети Архистратеже Михаиле, зато те молимо учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковиђу све небеске и земаљске војске Христове. Пише: Гордана Достанић Од кад памте моје дечије године, за славским столом је увек била само наша породица. Наша баба, ни кад је остала сама, без заштите из дома и рода, није одустала од свечарског ручка. Славског. А славу њој и њеном нестасалом сину нико није пренео. Знало се некад да се на честитање одлази у родни дом да се старешини стисне рука

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

3. октобар 2024.

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као