Капетан Драган: Последња битка српско-хрватског рата

О Драгану Васиљковићу, једној од најживописнијих фигура новије српске историје, ексклузивно за Недељник говоре његови пријатељи, супруга, адвокати, сарадници, они који су га знали деведесетих и они који се праве да га не познају сада…

Рећи да је живот Драгана Васиљковића, Данијела Снедена, Драгана Симендића, Капетана Драгана – што су само нека од познатих имена која су означавала ту контроверзну, живописну фигуру што се појавила почетком деведесетих – сценарио за филм, био би озбиљан еуфемизам. У ствари, срећа је што се читава планета помало оканула Холивуда, и што је прешла на производњу серија, пошто прикљученија човека који је данас осуђен на 15 година затвора у ХРватској.

Недељник је у Аустралији покушао да још једном одмота замршено клупко чудесног и чудноватог лика који не престаје да интригира јавност, још откако се крајем осамдесетих, негде 1987. или 1988, стидљиво појавио у вестима због плана да се у Луци Бар направи велика марина. Тада ће први пут неки чиновник Службе државне безбедности отворити картон с једним од његових имена, и од тада ће тај фајл постајати све дебљи, како је Снеден путовао по Балкану и свету…

Кад се буде мазио са медведом у Београдском зоолошком врту, праћен погледом свог пријатеља Вука Бојовића, кад га буду чувале „најлепше припаднице книнџи“, кад буде друговао с Кларом Мандић, кад новинарке и колумнисткиње буду писале о њему оде, кад буде излазио стрип с њим и његовим војницима у главној улози, кад буде председнички кандидат и велики противник Слободана Милошевића (против којег ће и сведочити у Хашком трибуналу 2003), кад буде покушавао Србе да научи да играју голф, кад буде бранио Студио Б са својим другим великим другаром Драганом Којадиновићем, кад покуњен напусти Србију, па и кад лист Аустралијен донесе причу о томе да је Васиљковић негде код Зворника силовао једну Босанку…

А за шта су уопште Хрвати теретили Васиљковића?

„Током јуна и јула 1991. у Книну, где се водио оружани сукоб између оружаних снага Републике Хрватске и наоружаних агресорских српских паравојних постројби противуставне творевине Република Крајина, Драган Васиљковић је био заповедник Јединице за посебне намене у саставу паравојних постројби.“

Он, према тврдњи Хрвата, није предузео ништа да би спречио себи потчињене припаднике да заробљене припаднике хрватске војске и полиције, смештене у нехигијенским условима – Велибора Брачића, Никицу Пливелића, Звонка Магдића, Ивана Кризманића, Милу Лукетића, Николу Лукетића, Томислава Цероњу, Марка Мијића и Османа Викића – свакодневно злостављају, „иако је то видео и знао, јер су му се заробљеници жалили, а и лично је на њима видео повреде, да их туку по целом телу шакама, ногама, гуменим палицама, кундацима, гурају им цеви пушака у уста, изводе их на фиктивна стрељања…“

И још: „Посебно снажно замахнувши ногом обувеном у војничку чизму погодио је у главу Велибора Брачића, говорећи при том својим потчињенима: ‘Видећете како се ово ради.'“

Васиљковићева одбрана је да се ово уопште није догодило, да за злостављања није знао, а да је група од десетак хрватских војника и полицајаца размењена, о чему су тада писали и дописници страних медија с територије на којој су се водиле борбе.

Други случај оптужнице догодио се у фебруару 1993, у месту Брушка код Бенковца, када је Драган Васиљковић био заповедник Јединице за посебне намене, али и Наставног центра за обуку специјалних јединица Алфа.

„Он је 24. фебруара 1993. заповедио потчињенима да два (још неидентификована) заробљена хрватска војника доведена у Наставни центар, а које је његов возач извукао из возила, туку шакама и ногама по целом телу, да их испитују и потом ликвидирају, што су потчињени и учинили, усмртивши војнике ватреним оружјем.“

Трећа тачка оптужнице темељи се на нападу Кепових војника на полицијску станицу у Глини, приградско насеље Јукинац и села Горњи и Доњи Видушевац, који је координисан с капетаном ЈНА Ратком Рапаићем, заповедником тенковске јединице из Панчева.

„Он је заповедио припадницима паравојске да топом с тенка гађају цркву и школу у Горњем Видушевцу, да приликом заузимања насеља Јукинац пуцају из свег расположивог оружја по кућама и зградама иако у овом насељу није било војске. Након што су становници Јукинца натерани у бег, чланови Васиљковићеве јединице су опљачкали тридесетак кућа и објеката, а приликом заузимања насеља убијени су мештанин Никола Регић и немачки новинар Егон Скотланд, који је био у возилу с видљивим ознакама да се у њему налазе новинари.“

И овај аргумент, тврдила је Васиљковићева одбрана, има много мањкавости. Вештаци из Визбадена својевремено су утврдили и потврдили да је Скотланд страдао од залуталог метка испаљеног с хрватске стране, а сем што није било других цивилних жртава, за овај исти напад Хашки трибунал је, говори Ден Мори, саопштио у пресуди Франку Френкију Симатовићу, да је био легитиман напад.

Веза Симатовића и Данијела Снедена готово је судбинска. Управо су Симатовић и Јовица Станишић били најзаслужнији што је Капетан Драган дошао у Крајину 1991; управо ће Симатовић свега неколико месеци касније дати налог да се прислушкују Васиљковићеви дуги и плодни разговори са становитом Кларом Мандић, сивом еминенцијом српске (реал)политике и (нереал)економије тих деведесетих.

Она потера за Снеденом и данас завређује добар подсмех аустралијској полицији. Истина је да је Васиљковић одрастао на асфалту Београда и Мелбурна, да је као резервни поручник аустралијске војске пропутовао цео свет, био инструктор у афричким и азијским земљама. Истина је и да је у аустралијску војску, у Први краљевски Викторијин пук, примљен још као тинејџер јер је претходно приведен због петљања с неким проституткама, па му је понуђено да бира између затвора и армије. Такође је истина да поседује све међународне наутичке и ваздухопловне дозволе (па и у Београд је ономад долетео, равно из Нирнберга; био је то само почетак стварања мита о спасиоцу, човеку који долази са стране да уједини српство, да нам покаже како се ратује, да нам каже како не смемо више да се делимо), баш као и да уме да се сакрије, али да аустралијски полицјаци скоро месец и по дана не могу да нађу једног тако маркантног типа, то је већ било превише.

Све те дане 2010. Кеп је провео у близини Кофс Харбора, у водама Индијског океана уз обалу Новог Јужног Велса. Био је на јахти Питера Бруса, бившег мужа Наде Лукић, коју је овај, по свему судећи, купио специјално за њега, издвојивши 40.000 аустралијских долара 31. марта у месту Илука. Током првих месец дана, метална јахта Салем II, на чијем је једном боку откривена пукотина, кружила је заливом са само једном особом на палуби, да би се укотвила у Јамби 7. маја. Тамо је Питер Брус платио лежарину и упознао Ђија Карвелу, власника марине, са човеком који ће обављати поправке на јахти и који ће на њој спавати. Ђио је таквих видео доста: младолике педесетикусургодишњаке који одбијају да одрасту. Сем што је имао белу косу и волео да маше рукама док прича, присетиће се касније Ђио, тај човек типичног аустралијског нагласка није му личио ни на каквог криминалца, а камоли на ратног злочинца. У ствари, у луци су често знали сасвим илегално да заноће Маори или Тогоанци, па је бели човек који би тек повремено изустио неки учтиви поздрав био добродошла промена.

Но, поподне 12. маја 2010, негде после 15 часова, двадесетак до зуба наоружаних полицајаца упало је у оближњи једриличарски клуб, и почели су да се распитују за неког Капетана Драгана. Имали су налог за претрес, те су ишли од куће до куће, од имања до имања, од брода до брода, све док нису запуцали на палубу Салема II. Васиљковић је тада мирно изашао и предао се, пруживши руке да му ставе лисице.

Како је аустралијска полиција најзад повезала конце? Ту поново на сцену ступа Јовица Станишић, тада невољни житељ Схевенингена. Телефонски број у Хагу једног од тих пролећних – или, у аустралијском случају, јесењих – дана је зазвонио. Извесни Драган Симендић желео је да разговара са Станишићем. Наводно је од бившег шефа српске тајне полиције тражио да потегне своје везе, што у Америци, у ЦИА, што у Хагу, и да издејствује да Трибунал прихвати да му суди, уместо да то чине Хрвати. У исто време, „Симендић“ је послао и свог адвоката у Хаг, како би замолио судије да пребаце његов случај пред Међународни трибунал.

Позив Станишићу – по свему судећи, потез очајника – упућен је баш из једриличарског клуба, а пошто се сви разговори надзиру и снимају, Холанђани су брзо обавестили Аустралијанце о необичном дијалогу. Овима није требало много да лоцирају телефонисту.

Вратимо се мало у прошлост, у крај 2005. године, кад и настаје решење број Кио-96/05, од 12. децембра, Жупанијског суда у Шибенику, на основу којег је касније расписана потерница. Било је то, да ставимо ствари у контекст, свега четири дана након што је на Канарским острвима ухапшен хрватски генерал Анте Готовина. Било да су те две ствари повезане или не, симптоматично је, кажу Драганови пријатељи из Аустралије, да је баш тада покренут поступак против Васиљковића, за нешто што се догодило више од десет година раније. Капетана Драгана Хрвати нису тражили ни када је био у Хагу, ни кад је после рата, током бомбардовања и уочи и након 5. октобра (у којем је, како ће то написати Милош Васић, играо малену али значајну улогу; свакако је морао бити срећан што је Слободан Милошевић, с којим се никад није мирисао и због којег је морао дословно да се евакуише из Крајине, најзад свргнут) био у Србији, па чак ни кад се вратио у Аустралију.

Био је то почетак овог правног процеса коме се дуго није назирао крај. Но нешто ће се ипак догодити: након неколико одлагања и посве противречних одлука, Федерални суд Аустралије одбацио је 12. децембра његову молбу да не буде изручен Хрватској, и остала је последња инстанца – Врховни суд. Познаваоци аустралијског правосуђа кажу за Недељник да би, у случају да Врховни суд прихвати да разматра жалбу, то могло одложити изручење на највише пола године. Ако се то не догоди, Васиљковић ће бити изручен у наредних неколико месеци, па можда чак и до краја јануара.

„Заиста немамо превише разлога за оптимизам“, кажу за Недељник Драганови пријатељи. „Србија му је заиста једина нада, а досад није показала превелику жељу да му помогне. Ни правно, ни финансијски, пошто читаву одбрану плаћамо ми.“

Септембра 2009. потписник ових редова последњи пут је разговарао телефоном с Васиљковићем, свега два часа након што је – испоставиће се, сасвим привремено – изашао из затвора. Тадашњи министар правосуђа сматрао је да ниједан аустралијски држављанин, па ни Снеден, не би смео да буде изручен Хрватској, и Кеп се обрео на слободи.

„То је велики шамар за Хрватску, али су они ту понижавајућу одлуку и заслужили. Јурили су ме, иако су знали да ништа од онога што су написали у оптужници није истина. Надам се да ће научити лекцију“, био је, испоставиће се сасвим безразложно, насмејан и радостан Васиљковић.

Но није Хрватска једина која му прети. Ту је и Босна и Херцеговина. Лист Аустралијен објавио је 2010. године сведочење Бошњакиње Џемиле Субашић, која је оптужила Васиљковића да ју је јула 1992. у хотелу Видиковац код Зворника силовао. Њена потресна исповест била је разлог да екипа емисије „Фореигн Цорреспондент“ аустралијске државне телевизије АБЦ запуца на Балкан и сними документарну емисију о Снедену.

Аустралијанци су боравили у Србији, Босни и Хрватској више од недељу дана, и за то време – био сам им нека врста привременог „фиксера“ – снимали разговоре с Васиљковићевим пријатељима, али и онима који га оптужују. У Зоолошком врту су снимали недавно преминулог директора Вука Бојовића, те Драгановог брата, као и сликара Душана Вукојевића Марса, чувеног минера из Крајине, а у брдима изнад манастира Милешева и принцезу Линду Карађорђевић. Но од свих тих изговорених реченица, у 25-минутном прилогу емитовано је свега неколико, и то крајње истргнутих из контекста, попут оне да „Драган сигурно не би силовао јер је могао да има најлепше жене на свету“…

Она реченица да је могао да има најлепше жене није уопште претеривање, и остала нам је из оних неколико лудих месеци 1991. године, кад је тај жилави тип, пристигао наизглед ниоткуда, за кратко време завредио заиста култни статус у Београду, Бањалуци, Книну…

Био је најдражи гост сваког политичара (мада он многе није волео), безрезервни љубимац српске јавности, новинара и обичних, слуђених грађана, човек који је једнако виспрено умео на плећа да обори и мечку и београдске лепотице, и којем је – каже урбана легенда – Брана Црнчевић у врећама доносио новац у Шуматовац. Женскарош, ратник, пилот, супермен, морнар, савршени војник, познавалац тада Србима недокучивог сајбер-простора, што ће доказати и 1999. кад ће наводно из Београђанке руководити бројним хакерским нападима на сајтове повезане с НАТО, велики хуманитарац, оснивач Фонда који је на врхунцу моћи помагао чак 20.000 људи, и који никад није направио ниједну проневеру… Па како да се збуњени Србин, још омамљен првим победама војске Републике Српске Крајине, не заљуби у њега и његове Книнџе, потекле из чувеног Алфа центра за обуку, и трениране да по сваку цену одбране тробојку на врху книнске тврђаве?

Но, како се појавио, тако је брзо и скрајнут. Ушао је у сукоб у Крајини с она два Милана, Мартићем и Бабићем. Разлози никад нису до краја откривени, али постоје макар два: сем што се, како је сам говорио, није слагао с поступањем према противницима и заробљеницима, нимало у складу са Женевском конвенцијом, изгледа да је Кеп мало превише озбиљно схватио своју улогу у Крајини.

Када је РСК била на врхунцу моћи, он је желео да с Хрватима потпише мир на трагу каснијег плана З-4, што нимало није добро примљено у Београду. Васиљковић је вазда био и човек који говори шта мисли, а оно што је мислио редовно је ишло уз длаку Милошевићу и његовима, баш као што нису волели ни његову популарност.

Дословно се гнушао Војислава Шешеља и Жељка Ражнатовића Аркана – тврдио је да српски национализам треба да буде ближи саборности, а не шовинизму и мржњи – и није се либио да у сијасет телевизијских емисија, што код Минимакса што „ауторских“, отворено прозове и њих и Слободана Милошевића, али и целокупно руководство Југословенске народне армије, које је, има тих снимака у оном „Дневниковом додатку“, сматрао гомилом будала.

„Шешељ је фашиста, и док сам ја у Книну, он неће смети да уђе у Крајину“, поручивао је Васиљковић из Београда, где је почела његова кратка политичка каријера. На председничким изборима 1992, кад је Милошевић победио Милана Панића, Драган Васиљковић освојио је 87.847 гласова, или 1,86 одсто. Не звучи много, али је било макар 25.000 гласова више од петопласираног на том гласању – Јездимира „Газда Језде“ Васиљевића.

Био је најближи Вуку Драшковићу и његовом Српском покрету обнове, што због Драгана Којадиновића, што због Вука, мада није увек имао разумевања за Драшковићеву политику.

Није му се касније свиђао ни тадашњи министар информисања Александар Вучић и радио је све да минимизује штету коју је „његов“ (јер га је заиста схватао као свог) Студио Б имао од ондашњег Закона о информисању, а „опозиционим“ новинарима је давао и личну подршку: не једном је дошао на она ад-хок суђења Славку Ћурувији и његовим сарадницима и, без длаке на језику, говорио како је Закон о информисању последњи трзај Милошевићевог злочиначког режима, који ускоро мора пасти.

Све време се бавио бизнисом, некад мање некад више транспарентним. Од првобитног увоза оружја и војне опреме, преко рачунара, преоријентисаће се на много питомији голф, а кад схвати да Срби ем не воле голф, ем више не хају за краткотрајног хероја из деведесетих, вратио се из родног Београда у Аустралију, своју другу домовину, истим оним путем који је као тринаестогодишњак – којем је отац Живорад погинуо у саобраћајној несрећи, а једно време је провео у дому Драгутин Филиповић Јуса на Врачару – заједно с мајком, кренуо на други крај света.

Мислио је да ће проживети остатак свог живота мирније, да ће моћи да се посвети летењу у својој љубимици „цесни 175“ и једрењу, али судбина је за овог пустолова имала сасвим друге планове.

Истраживао Марко Прелевић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Капетан Драган осуђен на 15 година затвора!

Васиљковић: Поступак монтиран из шовинистичких побуда …

Побијене лажи о Капетану | Јадовно 1941.

Капетан Драган: Свједоци потврдили да нисам крив! | Јадовно …