Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Капетан Драган из затвора (2): И хрватски бранитељи знају да сам невин

Датум објаве: четвртак, 30 јуна, 2016
Величина слова: A- A+

“Не желим да ме представите као очајника који кука и моли за помоћ. То не радим, већ причам онако како јесте, причам истину. Ако ћете лакше схватити, захтевам само оно што с правом припада сваком обичном грађанину Србије”, прича за “Вести” капетан Драган из своје ћелије у Сплиту, у којој се налази од прошле године.

Капетан Драган (у средини) Фото: Вести
Капетан Драган (у средини)
Фото: Вести

Како вам је у хрватском затвору?
– Затвор у Сплиту у односу на аустралијски затвор је одмаралиште са погледом на море. Врхунска кухиња, са професионалним и далеко љубазнијим особљем него што ћете наћи у најскупљем хотелу Црне Горе. То говорим из личног искуства. За ових, скоро годину дана колико сам у затвору у Сплиту не могу да пријавим ни најмању непријатност. Још ми се ни једном неко од особља није обратио са “ти”, а границама дозвољеног чине све што могу да и мени и осталима олакшају боравак у затвору.

Позитиван шок

Какав однос имате са другим затвореницима?
– Генерал Ђукић, капетан Пантић и ја смо физички раздвојени од осталих затвореника. Додуше, са њима имамо визуелни контакт и можемо да комуницирамо. Искрено, очекивао сам од других затвореника провокације, јер су затвореници увек “енигма” пошто већина потиче са маргине друштва, упитног су образовања и отуда подложнији национализму него неке друге друштвене групе.
Међутим, на моје запрепашћење и на запрепашћење затворског особља, мени до данас није упућена једна погрешна реч. Напротив, сви затвореници са којима сам остварио комуникацију немају дилеме да је у питању злочин хрватске политике према Србину, а никако “злочин Србина над Хрватима”. Притом, већина се уопште не устручава да то и гласно каже. Чак користе сваку прилику да ми искажу подршку. Учесници рата су међу најгласнијима по том питању.

Добри људи

“Мало људи добије шансу да доживи осећање среће када му неко неочекивано отклони највећу бригу и реши највећи проблем у животу као што је то урадио др Ивановић за капетана бојног брода Пантића иако га никада није срео, нити ишта зна о њему, осим да је српски официр коме треба помоћ. Велико браво за др Ивановића! То је доказ да Србија има дивне људе, а њихова несебичност увек ми улију толико снаге и енергије да осећам да нема непремостивих препрека”, истиче капетан Драган.

Какви су услови у затвору. Каква Вам је ћелија?
– Ћелија је чиста, удобна и прозрачна. Њој се налази просторија са модерним мокрим чвором, топлом и хладном водом, великим огледалом… Може некога да подсети на велику хотелску собу на којој је рукохват на погрешној страни врата. У ћелији имам ТВ, пар вентилатора, кувало за воду, свој орман, нормалан кревет и то је то!

У јавности се манипулише и Вашом наводном изјавом о квалитету хране у сплитском затвору?
– У аустралијском затвору храна је најблаже речено била ужасна. Верујте да за десет година нисам појео ни један једини оброк, а да сам при том осетио задовољство. Дакле, када сам стигао у Сплит био сам жељан свега: воћа, свежег поврћа, меса, морских плодова, колача… Листа је предугачка, али заиста првих 19 дана нису ни једном поновили јеловник. То је био прави шок за мене.
За разлику од једноличне, неукусне хране у аустралијском затвору, у Сплиту сам се сусрео са јеловником на коме је увек било свежег воћа, зелене салате, меса у огромним количинама, рибе, морских плодова… Толико ми се вратио апетит да сам у прва три месеца дошао до чак 90 килограма. Када уз то знате да без проблема храну можете да наручите и из оближњег ресторана, што сам урадио за Божић, онда ће свако извући јасан закључак да су ти затворски услови заиста на високом нивоу који треба похвалити.

Како изгледа један “робијашки дан”?
– Доручак стиже око 8 часова, а ја обично до пола 11 читам научне часописе које ми др Војислав Илић, предавач мехатронике на Сиднејском универзитету, већ годинама редовно шаље. То је тема која ме опушта и која изражава моја основна интересовања. Елем, око 10.30 излазим на “шетњу” где могу остати два сата. То време користим за телефонске контакте са породицом, адвокатима и верним српским конзулом који никад не пропусти мој позив и увек, када спустим слушалицу после нашег разговора, остави ме у убеђењу да је пресретан што сам га назвао. Изузетно позитиван и добар човек.

Муке капетана Пантића

Са Вама у затвору су и генерал Ђукић и капетан Пантић. Како су они?
– Они су заједно са мном у ћелији. Обојица су стигли у врло лошем здравственом, психичком и физичком стању. Генерал Ђукић има повећан шећер и константни тестови често прелазе у двоцифрене бројеве. Иако је близу 70. године, дисциплинован је и прихватио је озбиљно програм физичких вежби, па се шалимо да је тренутно једини војник Капетана Драгана. Генерал Ђукић је заиста озбиљно схватио те вежбе, мада првог дана није могао да уради ни један склек. Сада ради серије од по 20 и то без замора.

Како “трошите” време?
– Помажемо се међусобно, али вежбамо и политику и анализирамо све битке од боја на Косову, до недавног напада на Фалуџу.

А Пантић?
– Капетан бојног брода је сасвим друга прича. То што њему раде може само најгори људски отпад и то је исувише благо. Њега држе по некој групној пресуди где су њих 30-ак осуђени у одсуству, мада против њега лично не постоји ни један сведок нити један документ. Човек се ближи деветој деценији, доживео је мождани удар, супруга му је недавно умрла и једино има кћерку која хода на штакама због проблема са куком, а притом је без посла, живи као подстанар, нема чак ни здравствену књижицу.
Капетан Пантић се због свега тога много секира. Само прича о својој кћерки и каже да му ништа није важно као та њена операција кука која треба да уследи. Јако је тужан што ништа не може да уради за њу. Када ми је то испричао, сетио сам се пријатеља кога нисам ни чуо ни видео бар десет година, др Слободана Ивановића, власника поликлинике Анлаве. Написао сам му врло кратко писмо и у пар реченица замолио га да, ако може, закаже и прими Пантићеву кћерку, барем да је посаветује.
Чим је примио писмо, др Ивановић је организовао ортопеда и заказао јој преглед и то код ње кући, да не мора на штакама да путује аутобусом. Добили смо поруку да се више не бринемо и да ће он о томе да брине. Замислите када би Србија имала политичаре са моралним кодексом др Ивановића где би нам био крај? Ивановић нити мени нити Пантићу, нити његовој ћерки, ништа не дугује и сигурно није његова обавеза да помогне, а опет јесте.

Јутарњи ритуали

– Обично се будим пред зору и док се вода кува за кафу, обављам јутарњи ритуал у купатилу. Тако сам добро уходао ритуал, да истог тренутка када одложим четкицу за зубе, вода је спремна за кафу. Затим укључим телевизор и док слушам вести, одговарам на пошту. Трудим се да на свако писмо одмах одговорим мада некада ипак прође извесно време јер је предамном и обимна судска документација која ми одузима доста времена. На жалост, колико могу да похвалим услове у затвору, толико је хрватско правосуђе и даље у каменом добу када је реч о компјутерима, тако да од алата имамо само оловку и гумицу.

(Наставиће се)

Аутор: Ђ. Баровић

Извор: Вести онлине

 

Везане вијести:

Капетан Драган из затвора (1): Дијаспора ме држи у животу

Капетан Драган из затвора (3): Ђинђић ми нудио посланичко место

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top