Kancelarija za uputstva vlastima iz nacionalne istorije

U Vladi Republike Srbije (a što ne u – srpskoj vladi?!) postoje mnoge agencije, kancelarije, generalni sekretarijati, direkcije, uprave…, i ko zna kako se još zovu i ko zna šta rade, sem što primaju plate, pored one, koja nikako da se uspostavi (za brze odgovore), iako je najavljivana pre no što je ova Vlada nastala, kao spas i kao hitna nužnost, bilo bi savetno da se formira i Kancelarija koja bi davala predsedniku Republike, premijeru, ministrima, funkcionerima u državnoj upravi, proverene i uspostavljene činjenice iz srpske nacionalne istorije, kako se ne bi brukali neznanjem o svemu onom što je predmet školskog obrazovanja, koje je čak i danas pod prismotrom, a kamoli u Titovo vreme.

Kako je na vlasti generacija koju je Titovo školstvo lišilo znanja iz srpske nacionalne istorije, i kako je upravo ta generacija stupila na teren 5. oktobra, bilo je sasvim prirodno da ona oglasi srpsku istoriju i srpsku vekovnu tradiciju za retrogradnu, koje se treba što pre lišiti, kako bismo stali na put, koji nema alternativu, kojim se ulazi u Evropu, kao u „obećanu zemlju“, kako bismo, po rečima predsednika Nikolića, opet postali članovi te velike evropske porodice, kojoj pripadamo. Što je ne jednom ponavljao, verujući, valjda, da je rekao jednu veliku misao, čiji je on, eto, ispao rodonačelnik.

Ko zna ko mu je tu rodonačalničku misao stavio u usta, tek, taj bi morao da zna da je to grdna neistina. Nikad nas Evropa nije računala svojima, ali je u tolikim međusobnih ratovima svak nastojao da nas privuče na svoju stranu, da ratujemo i ginemo za njihove ciljeve. Čak i onda, dok su nam Turci bili još sizereni.

Otuda, svako (petooktobarsko) nastojanje da budemo nekako umuvani u Evropu koliko je neprirodno, toliko je i suludo, pa čak i neprijateljsko nastojanje, što se vidi i po tome, koliko nas, ona sama ne želi, smišljajući prepreke, koje samo za nas važe, tako da je nesrećni Najevropljanin, inače prvi potpredsednik (P.p.) dozvolio sebi, da u razgovoru „sa svojim narodom, kog najviše voli na svetu“, iskaže svoju tužnu slutnju, da ćemo sve te prepreke preskočiti možda, tek i čak, 2020. godine!

To, tako, nama nepotrebno – sa toliko poniženja i ništenja na svim sektorima društvenog, javnog i kulturnog života – evropsko nastojanje, rodilo je čitavu jednu nepreglednu gomilu nedostojnih i potkupljivih ljudi, koji se pre mogu nazvati nedostižnim maloumnicima, u evropskim razmerama, nego izdajnicima, jer, iskreno rečeno, kako koja nova ekipa dospeva do vlasti, sve je manje onog što se može izdati. Šta više, moglo bi se reći da se i sa one druge, evropske, strane, rađaju takvi tipovi, jer sve što je vredelo u ovoj zemlji, već je u njihovoj vlasti i moći, i pre bi se moglo govoriti da su oni stečajni upravljači, no dejstvitelni šefovi onog što je vredno i profitabilno, za njihovu korist.

Kada bi Evropa bila pod jednom vlasnom rukom, nekog cara ili diktatora, ona bi pri ovakvom stanju stvari, digla ruke od nas i ostavila nas našoj sudbini da se ispetljavamo kako znamo i umemo, iz svega onog u šta su nas njihovi dodvoravajući kadeti gurnuli. Čak bi taj i takav moćnik možda naredio da oni pronađu u ovoj našoj umrtvljenoj zemlji sposobne i pametne ljude, koji bi uz njihovu materijalnu pomoć, (neki novi Maršalov plan) izveli Srbiju iz opasne zone, koja može biti uzrokom sveopšteg evropskog revolta, veoma mogućeg i ne tako dalekog.

Ali, te i takve misli daleko se i od Evrope i od naših intelektualnih i stručnih krugova, koji ne postoje ni u kakvoj organizovanoj formi. Preživljavanje je nametnulo opšti egoizam, i ona stara dosetka: „use , nase i podase“, kao da je postala svevažeće pravilo ponašanja…

Ali, da se vratimo nepostojećoj istorijskoj Kancelariji.

Naime, kao što se zna, ulazimo u godine koje obeležavaju 100 godišnjice u kojima su evropske sile i njihovi sateliti želele, a i nastojale, da nas zbrišu s lica zemaljskog. I to ne samo one koje su zvanično ratovale protiv nas (Nemačka, Austrougarska i Bugarska), već i one „prijateljske“, kao Engleska i Italija, što se videlo i po svesnom odugovlačenju prebacivanja hrane i sanitetskog materijala oko Drača, Medove i Skadra, gde se. izmučena glađu i stalnim borbama sa Šiptarima, tokom povlačenja kroz Albaniju, jedva dovukla naša vojska, a i kasnijim njenim prebacivanjem brodovima na ostrva Krf i Vido, tokom januara i februara 1916., koje je usledilo tek pod pretnjom ruskog cara, da će sklopiti separatni mir sa Centralnim silama, ako zapadni saveznici ne promene svoj lagodni odnos prema srpskoj vojsci.

Od tih i takvih istorijskih činjenica, jedva da je nešto ostalo u obraćanju premijera, koji je od 25. do 27. sept. boravio na Krfu da bi učestvovao u proslavi 97. godišnjice našeg iskrcavanja na rečena ostrva. U stvari, što da se lažemo, on je otišao tamo, da bi pobegao od priprema „Parade ponosa“, što je uradio i predsednik Republike, odlaskom u Njujork, na generalnu Skupštinu UN, da bi razvodnio ono što je rekao prilikom svog prvog boravka na tom skupu.

Međutim, prema izveštajima koje je objavila „Politika“, premijer se uz učešće ministra kulture, tamo, na Krfu i Vidu, blago rečeno – grdno obrukao, najpre čitavim nizom demagoških izjava, ali i istorijskih netačnosti. U premijerovoj bruci učestvovao je i izvestan državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, koje, ko zna kako i po čijem „originalnom“ pronalasku, treba da vodi računa o srpskoj ratničkoj istoriji!. Od tog sekretara saznajemo, preko „Politike“ da će na „Na grčkim ostrvima, 26. i 27. septembra, povodom 97 godina iskrcavanja srpske vojske, a 28. septembra na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik povodom 95 godina proboja Solunskog fronta biti održane komemorativne svečanosti“.

Uobičajeno je, da ne kažemo ozakonjeno je, da se godišnjice istorijskih događaja obeležavaju onog dana kad su se oni zbili. Iskrcavanje srpske vojske na Krfu zbilo se tokom januara i februara (1916), pa se prema tome, ako se poštuju davnašnji uzusi, ne može obeležavati godišnjica njegova, krajem – septembra! Isto tako, zna se da se proboj Solunskog fronta zbio 1./13. septembra (1918), pa se i njegova godišnjica ne može slaviti 15 dana ranije, kad su srpske trupe bile već nagnale Bugarsku (29. sept.) na kapitulaciju, koja je kapitulacija nagnala ostale neprijatelje na bezglavo povlačenje.

Naša se vojska nije se iskrcavala na ostrvo Vido, već su sa Krfa bolesni i smrtno iznemogli vojnici na njega prebacivani, gde su bile smeštene divizijske bolnice, tako da je Vido bilo jedno veliko umiralište, sa kog su mrtvi spuštani u more (Plavu grobnicu), jer nisu imali gde da da budu sahranjeni. Odakle je državni sekretar uzeo podatak „da je oko 10.000 civila i pripadnika srpske vojske“, tu stradalo, sam Bog zna, tek civila tamo nije bilo, jer su oni prebacivani u Italiju, Bizertu i na Korziku.

Međutim, ako se obeležavalo iskrcavanje naših vojnika na Krf, nije se moglo u isto vreme obeležavati i njihovo umiranje, pogotovu što je na Krfu naša vojska vršila preobuku, da bi vrlo brzo potom, već u aprilu – maju bila prebacivana na Halkidik, blizu Soluna, a odatle na solunski front, te se tek u nekom dalekom, prenosnom smislu mogu prihvatiti sekretarove misli „Priča o Krfu, ostrvu Vido i Plavoj grobnici je potresna istorija stradanja srpskih vojnika i jedno od najvećih srpskih svetilišta van granica Srbije”.

Nema sumnje na te reči nadovezao se premijer, kad je rekao:„Cela jedna Srbija je položena bez imena u ovaj plavi grob. Posle pobedničkog rata, posle svih žrtava stvorena je nova država, uzeto je novo ime, pravljena je nova istorija. I skoro 90 godina Srbije ovde nije bilo. Čak je ovaj spomenik na Vidu, podigla Jugoslavija, što ovde i piše – „srpskim junacima – Jugoslavija“. Iako postoje greške koje treba ispravljati, onda je ta među prvima. Ovde je najbolji deo Srbije, večna Srbija, ovde je čitava jedna nacija doživela vrhunac svoje golgote i početak vaskrsenja. Platila je cenu svoje slobode, krvlju i suzama”

„Ovde je Srbija umirala, ovde Srbija i treba da se seća. I ovde Srbija treba da živi, da živi za sve one koji su za nju umrli. Došlo je konačno vreme da Srbija počne da ubira plodove nikle iz sopstvene krvi” ali, i da više „nikada ne žrtvuje svoju decu”.

Prema njegovim rečima, potrebno je da se Srbija „vrati u društvo iz kojeg je pod drugim imenom izbačena”, i da se „ponovo čuje – ‘živela Srbija!’“.

Da bi na kraju završio:

„Neka bude večno sećanje na slavne srpske žrtve i neka bude večno prijateljstvo grčkog i srpskog naroda.“

Da u ovoj zemlji postoji jaka i čvrsta intelektualna misao, ona koja pamti prošle vrednosti i stvara nove, u okviru svog nacionalnog bića, mnogo šta bi izrekla na račun ovih i ovakvih premijerovih reči, a najpre da je to prazna, šuplja demagogija, koje jedan titoista ne bi smeo na nju ni da pomisli, a kamoli da je iskaže navedenim rečima.

Ko je kriv što Srbije nije bilo na Krfu, Vidu i kraj Plave grobnice., 90 godina? Ne znamo od koje godine on to neprisustvo računa, jer bi to značilo da još od 1923. niko nije bio tamo. A posle čitamo da je rekao da je Mauzolej na ostrvu Vidu otvoren 1936! I da na njemu stoji zahvalnica „srpskim herojima – Jugoslavija“, i da taj napis treba promeniti, i da je to prvi zadatak današnje Srbije da tu grešku ispravi.

Što reče, nekada Nikola Krstić, – idemo da vidimo!

Ali, ako je 90 godina pod znakom pitanja, 36 godina (1944–1980), od kako je Tito zavladao i Srbijom, sistematski i sa strašću ništeći sve što je srpsko, nije pod tim znakom. Za 36 godina njegove vladavine, niti je on, niti bilo ko od njegovih generala i glavešina obišao te srpske svetinje! Šta više Tito je bio taj koji je u Užicu, još 1941, izvršio prvi masakr Srba, samo zato što su bili Srbi, i da sada predsednik Vlade Srbije, obećava ispravljanje greške na napisu Mauzeleja, onaj koji traži da se vrati Titov spomenik u tom istom Užicu; da, šta više, javno priznaje da je partija socijalista Srbije nastavak Titove partije, dakle SPS (titoista), šta onda može o tom čoveku može da se misli.

Još kad se tome dodaju njegove reči da je „Konačno došlo vreme da Srbija počne da ubira plodove nikle iz sopstvene krvi”… ali, i da više „nikada ne žrtvuje svoju decu”… Da li je pri tome mislio da smo mi zaboravili i na onu našu decu koju je njegov Tito poslao na Sremski front 1944.?

Ili, pak, da je potrebno da se Srbija „vrati u društvo iz kojeg je pod drugim imenom izbačena”, i da se „ponovo čuje – ‘živela Srbija!’“.

Aman!

To je već jedan takav skandalozni moralni pad, čak ni to, jer očigledno nije imalo ni šta da – padne!

Ako je sve ovo što smo do sada rekli posledica premijerove podmukle i vlastoljubive prirode, da pomenemo i ono što je plod njegovog nedvosmislenog neznanja.

„Neka (ovo ovde) budi večno sećanje na slavne srpske žrtve i neka bude (dokaz za) večno prijateljstvo grčkog i srpskog naroda.“

Mi smo zahvalni grčkoj vladi i grčom narodu za njihovu nesebičnu podršku i pomoć u vreme sankcija koje su nam zavele zapadne zemlje, a i tokom bombardovanja od istih zemalja, ali ako se govori o istoriji, posebno o onom tokom Prvog svetskog rata, ne može se govoriti o tom i takvom dokazanom prijateljstvu. Naprotiv.

Grčka ne samo da je otkazala vojni savez koji je imala sa nama, po kom je trebalo da obezbedi 150 hiljada vojnika u slučaju zajedničkih ratnih operacija, pa se, u najtežem času po Srbiju, proglasila za neutralnu i zapretila da će i našu i savezniku vojsku razoružati, ako pokušaju da povrede njenu neutralnost, što je učinila zabranom našim regrutima (čak i ispod 18 godina, rođenih 1898) da potraže spas na njenoj teritoriji već su se ti dečaci (između 30 i 40 hiljada), umorni, gladni i premrzli, iz Bitolja povlačili prema Valoni, gde im opet Italijani nisu dali da pređu reku Škumbu, umirući svakog dana preko njih stotinu… Da bi posle niza intervencija dospeli do ostrva Vida, i do Plave grobnice, koju je ovekovečio (mislilo se tako!) Milutin Bojić, ostavivši i sam svoje kosti u Grčkoj.

Drugim rečima, Grčka je kriva za smrt tih naših golobradih mladića, od koji je ostalo u životu svega 3-4 hiljade…

Pošto je, kao što se zna, premijer morao da vrati u Beograd, da bi zajedno sa P.p-om odlučio šta će biti sa tzv. „paradom ponosa“, to ga je na srpskom vojničkom groblju, kraj Soluna, u Zejtinliku, 28.sept, na komemoraciji povodom 95. godišnjice proboja Solunskog fronta, zastupao ministar kulture, koji se, na žalost, i sam obrukao svojim neznanjem, u čemu je i njemu pomogao pomenuti državni sekretar.

Naime, govoreći o Prvom svetskom ratu, ministar je, između ostalog, istakao:

„Ne zaboravljamo ni žrtvu ruskog cara Nikolaja II, koji je, ušavši u rat da bi zaštitio Srbiju, na kraju izgubio i život i imperiju. Nemamo reči da izrazimo zahvalnost Grčkoj, koja je tih godina Srbima zamenila otadžbinu i koja je, na ponudu Centralnih sila da s juga napadne Srbiju i stekne teritorijalnu korist za sebe, odgovorila kako je ona suviše mala zemlja za tako veliko nepočinstvo”.

Sve same neistine.

Niko ne poriče, veliku ulogu koju je odigrao ruski car u spasavanju srpske vojske oko Drača, Medove i Skadra, kao što je već rečeno, ali nije istina da je Rusija ušla u rat da bi zaštitila Srbiju, jer je Nemačka objavila rat Rusiji, tri dana pošto je Austrija objavila rat Srbiji, pa je, prema tome, Rusija, u prvom redu, morala da brani sebe. Ako je, pak, reč o gubitku imperije, tj. ako se misli na Oktobarsku revoluciju, onda je Srbija njome postala najveći gubitnik, jer je nestankom carske Rusije nastala Jugoslavija, protiv koje je ona bila ne dozvoljavajući mešanje pravoslavaca i katolika, što se i do dana današnjeg pokazalo fatalnim po nas Srbe.

Već smo rekli da je Grčka otkazujući vojni ugovor sa Srbijom, ostavila Srbiju samu pred Centralnim silama i Bugarskom, što je posledica činjenice da je grčki kralj Konstantin bio u direktnom srodstvu sa namačkim carom Viljemom II, te se grčko otkazivanje ugovora i rečeno njeno ponašanje, može tim srodstvom tumačiti, ali ne i pravdati. S druge strane, Nemačka nije ni imala potrebe da to traži od Grčke, jer je već slomila srpsku vojnu silu, te i nije imala šta da – napadne. Međutim, ostaje velika enigma, zašto Nemačka i Austrija nisu ušle u Grčku (Bugari nisu mogli, jer su Grci bili krajnje neprijateljski neraspoloženi prema Bugarskoj, zbog njenih pretenzija na Trakiju i Solun, pa dakle i na izlazak na Jegejsko more) i tako onemoguićile stvaranje Solunskog fronta. To što se Grčka proglasila neutralnom nije moglo da zaustavi Viljema, kao što ga ni belgijska neutralnost nije zaustavila.

Naposletku, treba da se zna, da su Francuzi okupirali Krf i Vido, p tako omogućili srpskoj vojsci da uđe na grčku teritoriju, kako bi bili bliži Srbiji. Iszto tako netačno je da je i deo izbeglog srpskog stanovništva našao utočište u prijateljskoj grčkoj zemlji, jer je i taj „deo“ (u veoma neznatnom broju) skupo platio to utočište, obaranjem vrednosti naše valute, koja je, za sve vreme rata, u Francuskoj, ostala nedirnuta!

Ipak, treba ministru kulture odati priznanje za jedno njegovo uverenje: „Ako uspemo da se kao društvo integrišemo, kao u to vreme, ako dozvolimo sebi da naši potencijali ponovo pobede naše probleme, siguran sam da ćemo povratiti najpre svoje samopoštovanje, a potom i poštovanje svih drugih, za koje, ne bez razloga, verujemo da nam pripada”.

Amin.

Mada sumnjamo da će ova vlast uspeti svojom vladavinom, da izvrši integrisanje našeg društva, jer je njima bitna stranačka integracija, u ime koje razbijaju jedinstvo Srbije i srpskog naroda., što se iz dana u dan vidi, kroz neku vrstu hladnog građanskog rata.

Piše: Slobodan Turlakov

Izvor: INTERMAGAZIN