Kako su popunjavane velebitske jame

Aprila 1986, povodom predstojećeg suđenja ustaškom ratnom zločincu Andriji Artukoviću, nakon pisma primljenog od Rakić Pane, list „Dnevnik“, Novi Sad, objavio je članak: „Kako su popunjavane velebitske jame“.

Donosimo faksimil objavljenog članka, kao i integralan tekst pisma pokojnog Rakić Pane.

Uredništvu Redakcije lista „Dnevnik“, Novi Sad

Povodom članka u Vašem listu: „Zašto je Artuković likvidirao Dr. Ješu Vidića“, kao i da se ne zna datum njegove pogibije u Jadovnom, javljam se jer je bitno i da se ovo sazna u vezi sa zlikovcem Artukovićem.

Kao dečak – bolesnik sa 14 g. jula meseca 1941. g. nalazio sam se u bolnici u Gospiću. Bolnica se nalazi pored ceste koja prolazi prema Jadovnom i Velebitu. Prvom polovinom jula meseca 1941.g. tom cestom sprovođene su (noću i danju) duge i duge kolone vezanih ljudi – dvoje po dvoje , a između redova nalazio se dugi kanap – pajvan ili slično za koji su bili parovi vezani.

Sa strane kolone su ustaše sa noževima na puškama sprovodile ove kolone: gurali, tukli i bajonetama podbadali one koji su iscrpljeni i sporo se kretali. Ovaj prizor gledali smo sa prozora bolničkih soba, hodnika i terasa. Iz tužne kolone neko nosi zavežljaj u onoj ruci koja nije vezana za druga do njega, neko torbe i zavežljaje na leđima. Sve je to pogrbljeno, savijeno i izmučeno i jedva da se kolone kreću putem.

Jedan od mučenika u tim kolonama bio je sigurno i Dr. Ješa Vidić. Koliko se sećam takve kolone su prolazile nekih desetak dana u prvoj polovini jula 1941.g. Bolničko osoblje branilo nam je da gledamo ove sprovode. Među bolesnicima se priča da se vode na prinudni rad u Jadovno i da će posle nekog vremena biti vraćeni svojim kućama, kao i da su to mahom Jevreji, Srbi i njima slično. Dobro se sećam kad jedan lekar reče:

„Poglavnik i Andrija sve te kolone šalju na put bez povratka. „
Ko je poglavnik znali smo, ali za Andriju ne. Jedan stariji bolesnik nam kasnije u sobi reče:

To je Ministar unut. poslova „NDH“ Andrija Artuković i prva ličnost do poglavnika.

Ja sam rodom iz Široke Kule (zaseok Rakići) nedaleko od Perušića. U julu mesecu 1941.g. dok sam se nalazio u bolnici (po iskazu preživelih), bila je nedelja kad je stanovništvo pravoslavne vere pozvano u crkvu radi pokrštavanja. Narod je iz svih zaseoka došao u crkvu.

Umesto pokrštavanja mnogi su ubijeni i spaljeni u crkvi. Jedan deo naroda se razbežao i sklonio se u obližnje šume i vrtače, nastalo paljene domova i pljačka svih zaseoka: Rakića, Kovača, Lovrića, Dmitrovića, Koraća, Mileusnića i dr. srpske vere. U mom zaseoku bilo je 6 porodičnih domova (domaćinstava). U prvom naletu (nedelja) ubijanja i paljena domova, žena i deca, stariji i slično sklonili su se u šumu i vrtače.

Sutra dan iskupi se šest žena, jedna devojka i sedmero dece od 3 do 12 godina, među kojima je bila i moja majka Ana i mlađa sestra Anka, kod mojih prvi komšija Romića – katolika, sa kojima se uvek lepo i u slozi živelo, da traže vode i hrane. Dobili su vodu i hranu uz žaljenje da je to miran i pošten narod.

Preporučeno im je da se prijave u Perušiću u policijskoj postaji gde će dobiti odobrenje da se vrate na svoje domove, jer su dve kuće ostale čitave, kao i da će komšije garantovani za njih.

Nažalost komšije nisu mogle pomoći. U Perušiću su zadržane, a potom svih 6 žena i 7 dece sprovedeni su u Lički Osik i u tamošnjem „Boriku“ svi pobijeni i bačeni u jamu.

Iza ove grupe žena i dece (Rakić) izostala je jedna devojka i jedna devojčica od 12 g., pa pošto su od komšija Romića – katolika saznale da su im majke i dr. rođaci otišli u Perušić da se prijave – to je udaljeno 4-5 km i da će dobiti odobrenje da se vrate u svoje selo, krenule su za njima. U policijskoj postaji u Perušiću već nije bilo njihovih najbližih. Jedan oružnik ih je ispratio van grada da im pokaže put za Lički Osik (udaljeno 4 km) i da će tamo naći svoje i da im se priključe.

Međutim, pošto ih je izveo van grada i pokazao put rekao im je: „Kad se udaljite za 1-2 km skrenite sa puta i preko polja bežite svojim kućama i negde se sklonite. Vaši se neće nikada vratiti iz „Borika“ na L. Osiku, jer naređenje iz Zagreba je takvo da se svi streljaju bez obzira na uzrast i starost.“

Poslušale su savet i tako su izbegle sudbinu svojih najbližih. Jedna je posle u ratu poginula, druga je nažalost pre mesec dana (mlađa) preminula u zagrebačkoj bolnici – posle neuspele operacije.

Kako sam doznao u „Boriku“ kod L. Osika, u junu i julu mesecu 1941.g. streljano je i bačeno nekoliko stotina žrtava. Od pre nekoliko godina otkriveno je i spomen obeležje te masovne grobnice, o kojoj se još malo zna u javnosti. U tu jamu su bačene i mnoge žrtve iz dugih kolona koje su se kretale prema Jadovnom. Od dugog puta mnogi su bili iscrpljeni, u „Boriku“ su zaustavljane kolone, pojedine žrtve odvajane, ubijane i bačene u pom. jamu, jer je to bilo na putu za Jadovno (udaljeno oko 20 km).

Tko zna možda je i u toj jami okončan život Dr. Ješe Vidića. Da se vratim nešto unazad, kad je narod na prevaru pozvan na prekrštavanje. Iz svih zaseoka koje je napred naveo iz Široke Kule, oni koji su preživeli masakr prvog dana (nedelja) sklonili su se u šumu i vrtače čiji prostor zauzima 4-5 km. To je predeo zvan Lisina, Crni vrh i Marina glava. Sutra dan – ponedeljak policijske postaje iz Perušića, Ličkog Osika i Š. Kule sručile su se sa svojim koljačima na taj mali prostor, praveći hajku, ubijajući sve živo od najmlađeg do najstarijeg.

Stradalo je preko 200 lica, među kojima i moj otac i 2 starija brata od 17 i 19 godina. Kad su u jednom žbunu pronašli moju snahu (supruga brata od strica) Maricu – bila katolkinja i u naručju krila sina od 1. godine, inače rodom iz okoline Zagreba, molila je zlikovce da poštede i njenog sina, pokazivala ličnu kartu da je iz Zagreba i katolkinja i da hoće da ide kod svojih roditelja u okolini Zagreba. Međutim, ubiše joj prvo dete u naramku a potom i nju, govoreći da oni koji se udaju za Srbe i sa njima druže da im nema života, bez obzira koje su vjere.

Njena jedna ćerka Slavica od 5 g. sa bakom takođe otišla je u jamu „Borik“ sa ostalima kako sam napred naveo. Dijalog ove žrtve i zlikovaca čuo je čovek iz susednog žbuna, koji je ostao neotkriven i tom prilikom preživeo ove masakre. Sve se ovo dešavalo u prvoj polovini jula meseca 1941. g. kad je stanovništvo bilo mirno, radno i pokorno, jer od ustanka u tom kraju sela još nije bilo ni pomena.

Kako sam ja preživeo i živu glavu izvukao iz Gospića – tog ustaškog osinjaka i našao se u partizanima od početka 1943.g. to je posebna priča, kojoj ovde nije mesto da se govori. Mislim da još ima živih svedoka iz tog vremena, bez obzira na kojoj su se strani nalazili (jer bili su to razni sticaji okolnosti) pa bi trebali da Vam se jave, kako povodom Dr. Ješića, tako i u vezi Artukovića, njegovih naredbi i odluka za masovne zločine nad civilnim stanovništvom.

Nije Artuković slučajno odabrao Jadovno u Velebitu i „Borik“ u njegovom podnožju za svoje zločine u 1941. godine.

U narodu se pričalo – dok je on još za vreme bivše Jugoslavije vršio diverzije u Brušanima – podnožje Velebita i posle bežao u Italiju – pretio i slao poruke; da kad dođe njegovo vreme vlasti da će sve jame u Velebitu popuniti Srbima, Jevrejima i dr. koji nisu njegovi istomišljenici.

Nažalost, ovu je pretnju ostvario, ne samo u ovom kraju, već širom takozvane „NDH“.

Dragi drugovi da li ćete od ovoga nešto objaviti u Dnevniku, ostavljam Vama da vi o tome odlučite, a trebalo bi. Prikaz je istinit, a živih svedoka još zasigurno ima, kako onih koji žive u Apatinu, Prigrevici, Beogradu tako i u nekim drugim mestima, koji su preživeli opisane golgote ili su znali za neke odluke i naredbe zlikovca Artukovića.

Ako nešto od ovoga objavite navesti: Adresa poznata redakciji.
S poštovanjem.

Rakić Pane,  N. Sad, 3. IV. 1986.g.