Како су попуњаване велебитске јаме

Априла 1986, поводом предстојећег суђења усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, након писма примљеног од Ракић Пане, лист „Дневник“, Нови Сад, објавио је чланак: „Како су попуњаване велебитске јаме“.

Доносимо факсимил објављеног чланка, као и интегралан текст писма покојног Ракић Пане.

Уредништву Редакције листа „Дневник“, Нови Сад

Поводом чланка у Вашем листу: „Зашто је Артуковић ликвидирао Др. Јешу Видића“, као и да се не зна датум његове погибије у Јадовном, јављам се јер је битно и да се ово сазна у вези са зликовцем Артуковићем.

Као дечак – болесник са 14 г. јула месеца 1941. г. налазио сам се у болници у Госпићу. Болница се налази поред цесте која пролази према Јадовном и Велебиту. Првом половином јула месеца 1941.г. том цестом спровођене су (ноћу и дању) дуге и дуге колоне везаних људи – двоје по двоје , а између редова налазио се дуги канап – пајван или слично за који су били парови везани.

Са стране колоне су усташе са ножевима на пушкама спроводиле ове колоне: гурали, тукли и бајонетама подбадали оне који су исцрпљени и споро се кретали. Овај призор гледали смо са прозора болничких соба, ходника и тераса. Из тужне колоне неко носи завежљај у оној руци која није везана за друга до њега, неко торбе и завежљаје на леђима. Све је то погрбљено, савијено и измучено и једва да се колоне крећу путем.

Један од мученика у тим колонама био је сигурно и Др. Јеша Видић. Колико се сећам такве колоне су пролазиле неких десетак дана у првој половини јула 1941.г. Болничко особље бранило нам је да гледамо ове спроводе. Међу болесницима се прича да се воде на принудни рад у Јадовно и да ће после неког времена бити враћени својим кућама, као и да су то махом Јевреји, Срби и њима слично. Добро се сећам кад један лекар рече:

„Поглавник и Андрија све те колоне шаљу на пут без повратка. „
Ко је поглавник знали смо, али за Андрију не. Један старији болесник нам касније у соби рече:

То је Министар унут. послова „НДХ“ Андрија Артуковић и прва личност до поглавника.

Ја сам родом из Широке Куле (засеок Ракићи) недалеко од Перушића. У јулу месецу 1941.г. док сам се налазио у болници (по исказу преживелих), била је недеља кад је становништво православне вере позвано у цркву ради покрштавања. Народ је из свих засеока дошао у цркву.

Уместо покрштавања многи су убијени и спаљени у цркви. Један део народа се разбежао и склонио се у оближње шуме и вртаче, настало паљене домова и пљачка свих засеока: Ракића, Ковача, Ловрића, Дмитровића, Кораћа, Милеуснића и др. српске вере. У мом засеоку било је 6 породичних домова (домаћинстава). У првом налету (недеља) убијања и паљена домова, жена и деца, старији и слично склонили су се у шуму и вртаче.

Сутра дан искупи се шест жена, једна девојка и седмеро деце од 3 до 12 година, међу којима је била и моја мајка Ана и млађа сестра Анка, код мојих први комшија Ромића – католика, са којима се увек лепо и у слози живело, да траже воде и хране. Добили су воду и храну уз жаљење да је то миран и поштен народ.

Препоручено им је да се пријаве у Перушићу у полицијској постаји где ће добити одобрење да се врате на своје домове, јер су две куће остале читаве, као и да ће комшије гарантовани за њих.

Нажалост комшије нису могле помоћи. У Перушићу су задржане, а потом свих 6 жена и 7 деце спроведени су у Лички Осик и у тамошњем „Борику“ сви побијени и бачени у јаму.

Иза ове групе жена и деце (Ракић) изостала је једна девојка и једна девојчица од 12 г., па пошто су од комшија Ромића – католика сазнале да су им мајке и др. рођаци отишли у Перушић да се пријаве – то је удаљено 4-5 км и да ће добити одобрење да се врате у своје село, кренуле су за њима. У полицијској постаји у Перушићу већ није било њихових најближих. Један оружник их је испратио ван града да им покаже пут за Лички Осик (удаљено 4 км) и да ће тамо наћи своје и да им се прикључе.

Међутим, пошто их је извео ван града и показао пут рекао им је: „Кад се удаљите за 1-2 км скрените са пута и преко поља бежите својим кућама и негде се склоните. Ваши се неће никада вратити из „Борика“ на Л. Осику, јер наређење из Загреба је такво да се сви стрељају без обзира на узраст и старост.“

Послушале су савет и тако су избегле судбину својих најближих. Једна је после у рату погинула, друга је нажалост пре месец дана (млађа) преминула у загребачкој болници – после неуспеле операције.

Како сам дознао у „Борику“ код Л. Осика, у јуну и јулу месецу 1941.г. стрељано је и бачено неколико стотина жртава. Од пре неколико година откривено је и спомен обележје те масовне гробнице, о којој се још мало зна у јавности. У ту јаму су бачене и многе жртве из дугих колона које су се кретале према Јадовном. Од дугог пута многи су били исцрпљени, у „Борику“ су заустављане колоне, поједине жртве одвајане, убијане и бачене у пом. јаму, јер је то било на путу за Јадовно (удаљено око 20 км).

Тко зна можда је и у тој јами окончан живот Др. Јеше Видића. Да се вратим нешто уназад, кад је народ на превару позван на прекрштавање. Из свих засеока које је напред навео из Широке Куле, они који су преживели масакр првог дана (недеља) склонили су се у шуму и вртаче чији простор заузима 4-5 км. То је предео зван Лисина, Црни врх и Марина глава. Сутра дан – понедељак полицијске постаје из Перушића, Личког Осика и Ш. Куле сручиле су се са својим кољачима на тај мали простор, правећи хајку, убијајући све живо од најмлађег до најстаријег.

Страдало је преко 200 лица, међу којима и мој отац и 2 старија брата од 17 и 19 година. Кад су у једном жбуну пронашли моју снаху (супруга брата од стрица) Марицу – била католкиња и у наручју крила сина од 1. године, иначе родом из околине Загреба, молила је зликовце да поштеде и њеног сина, показивала личну карту да је из Загреба и католкиња и да хоће да иде код својих родитеља у околини Загреба. Међутим, убише јој прво дете у нарамку а потом и њу, говорећи да они који се удају за Србе и са њима друже да им нема живота, без обзира које су вјере.

Њена једна ћерка Славица од 5 г. са баком такође отишла је у јаму „Борик“ са осталима како сам напред навео. Дијалог ове жртве и зликоваца чуо је човек из суседног жбуна, који је остао неоткривен и том приликом преживео ове масакре. Све се ово дешавало у првој половини јула месеца 1941. г. кад је становништво било мирно, радно и покорно, јер од устанка у том крају села још није било ни помена.

Како сам ја преживео и живу главу извукао из Госпића – тог усташког осињака и нашао се у партизанима од почетка 1943.г. то је посебна прича, којој овде није место да се говори. Мислим да још има живих сведока из тог времена, без обзира на којој су се страни налазили (јер били су то разни стицаји околности) па би требали да Вам се јаве, како поводом Др. Јешића, тако и у вези Артуковића, његових наредби и одлука за масовне злочине над цивилним становништвом.

Није Артуковић случајно одабрао Јадовно у Велебиту и „Борик“ у његовом подножју за своје злочине у 1941. године.

У народу се причало – док је он још за време бивше Југославије вршио диверзије у Брушанима – подножје Велебита и после бежао у Италију – претио и слао поруке; да кад дође његово време власти да ће све јаме у Велебиту попунити Србима, Јеврејима и др. који нису његови истомишљеници.

Нажалост, ову је претњу остварио, не само у овом крају, већ широм такозване „НДХ“.

Драги другови да ли ћете од овога нешто објавити у Дневнику, остављам Вама да ви о томе одлучите, а требало би. Приказ је истинит, а живих сведока још засигурно има, како оних који живе у Апатину, Пригревици, Београду тако и у неким другим местима, који су преживели описане голготе или су знали за неке одлуке и наредбе зликовца Артуковића.

Ако нешто од овога објавите навести: Адреса позната редакцији.
С поштовањем.

Ракић Пане,  Н. Сад, 3. ИВ. 1986.г.