Kako su komunisti uništili srpsku privredu

Umesto podgrevanja nostalgije za devedesetim, osamdesetim, sedamdesetim… mora se pošteno reći da je zdrava ekonomija u ovoj državi poslednji put postojala 1930-tih godina

PIŠE: Miloslav SAMARDžIĆ

Otpuštanje stotina hiljada radnika posle 2000. godine, uz gašenje domaćih i dovođenje stranih banaka, tzv. tajkunizaciju i ostale procese, kod dela stanovništva dovodi do žala za devedesetim godinama 20. veka.

Taj žal još nije poput onog za osamdesetim, koje se nazivaju i “zlatnim dobom“ domaće industrije. Navodi se podatak da je tada kragujevačka fabrika automobila “Zastava“ imala oko 40.000 radnika, uz jadikovanje za sadašnjih 1.500 koje treba da zaposli “Fijat“.

Ipak, ni nostalgija za osamdesetim nije ništa u poređenju sa onom za sedamdesetim. Tada je bilo možda i preko 100 fabrika sa po preko 10.000 radnika.

Uvek kad vidim ovakve cifre setim se studentskih dana na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, 1980. i neke. Tada su nam profesori govorili o 40.000 radnika “Zastave“, ali u negativnom kontekstu. Naime, tako velika armija radnika, i to uz pomoć ko zna koliko hiljada zaposlenih u kooperanstkim firmama širom zemlje, uspevala je da proizvede najviše 200.000 automobila godišnje. Kao kontra primer navođena nam je japanska “Tojota“, koja je sa 2.000 radnika u centralnoj fabrici, i sa daleko manjim brojem zaposlenih u kooperantskim firmama, proizvodila dva miliona automobila godišnje.

Prema tome, i “Zastava“, i IMT iz Rakovice, i “14.oktobar“ iz Kruševca, i “Prva petoletka“ iz Trstenika,  i niz tih drugih “giganata socijalističkog rada“, zapravo su bili jedna ekonomski užasna pojava. I ne samo ekonomski. Na primer, kao studentski novinari radili smo intervju sa dvojicom radnika “Zastavinog“ OUR-a “Preseraj“, čiji opis sopstvenih radnih mesta je više ličio na horor film nego na fabriku s kraja 20. veka. Tamo je retko ko dočekao starosnu penziju. Ili bi ih isekle prese, ili bi se porazboljevali od udisanja otrovnih isparenja. Gore je bilo samo u susednom OUR-u “Kovačnica“, mada je mnogo trovanja bilo i u OUR-u “Lakirnica“, ili kako se već zvao. Otrova je bilo tako mnogo da se osećao i na gornjim spratovima kragujevačkih solitera.

Zaštita na radu je, dakle, bila mislena imenica, a na ekologiju niko nije ni pomišljao. Mnoge reke u Srbiji bile su crne (ne figurativno, već doslovno), trujući nemilice stanovništvo preko voća, povrća, mleka…

Uostalom, dovoljno je pogledati bilanse: dvehiljadite, devedesete, osamdesete, sedamdesete… sve je to katastrofa. Zdrava ekonomija u ovoj državi poslednji put je postojala 1930-tih godina. Umesto demagoškog korišćenja nostalgije, svaki plan ekonomskog oporavka kao baznu morao bi da uvaži tu činjenicu.

Na kraju tih 1930-tih kragujevačka “Zastava“ (tj. Vojno-tehnički zavod) imala je 12.000 radnika. Počela je da sklapa i automobile, odnosno džipove, ali to je kasnije skrivano, iz očiglednih razloga. Zapravo, fabrika je sem oružja još od druge polovine 19. veka pravila na stotine proizvoda iz civilnog programa. Na primer, 1890. i neke osvajala je medalje na međunarodnim sajmovima za kvalitetne plugove i pegle na paru.

Ili, danas zvuči neverovatno podatak da je u Srbiji pre 1941. postojalo čak devet fabrika aviona. Neke od njih nastavile su da rade i posle rata i čak je, zahvaljujući starim kadrovima, oboren jedan svetski rekord u brzini letenja. Međutim, socijalistički sistem je neumitno uništavao predratni potencijal. Već od 1960-tih domaći lovci mogli su da služe samo kao glineni golubovi konkurentima iz drugih zemalja. Avio industrija se neumitno gasila. Jednu fabriku aviona, “Ikarus“, komunisti su pretvorili u fabriku autobusa, ali se posle ispostavilo kako nisu sposobni da prave ni autobuse.

Naravno, izlišno je govoriti o razlici između privrede sa avio industrijom i bez nje.

Čuveni vinari Markovići iz Kruševca osvajali su 1930-tih godina medalje za kvalitet konjaka u prestonici njihove postojbine, Parizu. Vino su izvozili u dugim železničkim kompozicijama – cisternama u Italiju i druge zapadne zemlje. Komunisti su Markoviće pohapsili i sve im oduzeli, uvodeći gazdovanje nad njihovom imovinom na svoj način. Ali, sa zapada su počeli da im vraćaju pune cisterne. U pokušaju da vrate predratni kvalitet pića, komunisti šalju svog najboljeg demagoga iz tog kraja u sremskomitrovačku kaznionicu, sa ponudom najstarijem Markoviću, Milutinu: biće pušten na slobodu ako pristane da radi u svojoj bivšoj fabrici za bednu platu. Pristao je, zato što se u Sremskoj Mitrovici svakodnevno umiralo, i radio je kao nekada, ali nije vredelo, jer znanje jednog čoveka malo vredi u naopakom sistemu. Inače, taj najpoznatiji demagog u kruševačkom kraju kasnije se proslavio, napisao je statut Saveza komunista i još niz propagandnih dela (zove se Dobrica Ćosić), dok su Markovići padali u zaborav.

Taj proces odigravao se širom zemlje. Mesto nekada čuvenih familija, koje su generacijama sticale bogatstvo, preko noći su zauzele neke druge osobe.

Ili, da navedem primer najveće privatne fabrike u Kragujevcu, koju sada svi zaju pod imenom “Bojadžića mlin“. I Bojadžiće su pohapsili, postavljajući svoje ljude na čelo firme. Ispostavilo se da je iz oblasti pekarske industrije KPJ u Kragujevcu imala samo jednog pekarskog pomoćnika, i to sa malo iskustva. Njega su postavili za direktora celog ovog kompleksa. (“To je tvoja struka, ti znaš to…“)

U Kragujevcu se nalazila i najveća fabrika hrane na Balkanu, “Stefanović“. Treba li uopšte govoriti o tome šta je bilo sa Stefanovićima, ko je preuzeo fabriku i kako je ona završila…

Ukratko, komunisti su uništili ekonomiju. Njihova Jugoslavija nije bila sposobna da stvori finalne proizvode za devizna tržišta. Čitavo društvo odjednom je vraćeno natrag za jednu epohu, tako da su se na Zapad opet izvozile sirovine, a sa Zapada su se uvozili gotovi proizvodi. To se na ekonomskim fakultetima uči kao najgori mogući scenario po jednu zemlju, jer se više vrednosti po pravilu stvara u finalizaciji. Takođe, vrednost se uvek preliva od onog koji daje sirovine ka onome koji stvara finalni proizvod. Što znači da se razlika između jednih i drugih stalno povećava i da posle nekog vremena tu više nije reč o vraćanju unazad samo za jednu epohu.

Onih 12.000 radnika uoči aprila 1941. u “Zastavi“ trebalo je da budu maksimum, jer su već od naredne dekade mašine sve više menjale ljudske ruke. Ne mareći za to, komunisti su sistematski osujećivali proces smanjivanja broja radnika, jer se sama suština njihove ideologije zasniva upravo na zloupotrebi termina “radnička klasa“. Na taj način oni ne samo što su promašili celi jedan vek, već nisu uočili da ni u 19. veku radnička klasa nigde nije postala niti većinska, niti avangardna (to su uvek bili obrazovaniji društveni slojevi).

Tako su oni uporno punili fabričke hale, a praznili sela, uništavajući istovremeno i radničku klasu (koja je od prvog dana njihove vladavine imala manja primanja i lošiji društveni status nego pre rata) i seljačku klasu (uprkos razvoju mehanizacije, predratna poljoprivredna proizovdnja dostignuta je tek 1959. godine). To je činjeno sistemski, “makazama cena“, tako što su cene poljoprivrednih proizvoda uvek obarane ispod cena repromaterijala koji se koristi za poljoprivrednu proizvodnju.

I tu je svoje odigrala njihova ideologija, za koju su seljaci bili klasni neprijatelji. “Ne može komunizam pod srpsku šajkaču“, govorio je pisac Danko Popović. Seljaci su najreligiozniji i najmonarhističkiji deo društva, najviše poštuju tradiciju, ekonomski su najamnje zavisni, osećaju se slobodno na svojim imanjima, prilično su naoružani i skloni dizanju buna i ustanaka. Obratno, radnici ne nose šajkače i zbijeni su u ograničenom prostoru ograđenom bodljikavom žicom, gde ih lako kontrolišu i gde im sve, od napredovanja i visine plate do eventualnog dobijanja stana, zavisi od nekog člana KPJ na šefovskom položaju.

Dakle, da je ostala Kraljevina, onih 12.000 radnika u “Zastavi“ ostali bi maksimum, a nova radna mesta, kao i u drugim kapitalističkim zemljama, stvarala bi se gradnjom novih fabrika i uopšte stvaranjem novih kompanija iz raznih oblasti, koje bi zadovoljavale novostvorenu tražnju. Socijalistička Jugoslavija za to nije bila sposobna, pa su radi zadovoljenja te novostvorene tražnje građani ostavili silne milijarde maraka u Trstu, Solunu i Istanbulu.

Štaviše, socijalistička Jugoslavija nije bila sposobna da stvori ni adekvatnu trgovinsku mrežu, koja bi pred domaće potrošače iznela sve te proizvode koje domaća privreda nije bila sposobna da stvori. Tako bi barem deo onih milijardi ostao u zemlji.

Posle svega dve decenije komunisti su toliko razorili zemlju da više nije bilo posla ni na selu, ni u fabrikama, ni u trgovini, niti ma gde, pa su zbog pritiska nezaposlenih 1965. godine bili prinuđeni da otvore granice. Masa stanovništva počela je da napušta Srbiju tražeći posao, mada je uvek u istoriji, i sve do 1941. godine, ekonomska migracija tekla u obratnom smeru – ka Srbiji.

Danas na sceni vidimo ništa drugo do odraz katastrofalne ekonomske politike vođene od 1945. naovamo: uništeni su poljoprivreda, industrija, domaće bankarstvo… Trgovina nije u funkciji podsticanja domaće proizvodnje, niti predstavlja privrednu granu sa dobrim platama za masu zaposlenih, već služi za bogaćanje manjeg broja partijski podobnih osoba. Isti je slučaj i sa privrednim granama nastalim na novim tehnologijama.

Prema tome, mora se početi od 1945. i raditi sve suprotno od onog što se radilo posle te godine. Preduslov je naravno da se najzad sprovede deboljševizacija. (Sloboda, Čikago, 25. februar 2012.)

Izvor: POGLEDI

Vezane vijesti:

Zašto je Tito prebacio 70 fabrika iz Srbije u Hrvatsku i …

Srpski liberalni savet: Krvništvo komunističkih ubica …

Prof. Dr Milo Lompar: Titoizam je naš najveći problem …