Kako su komunisti, u saradnji sa Albancima, 1942. ubili preko 500 Srba u Metohiji

Mesni odbor Komunističke partije Gnjilane napravio je spisak od 500 do 1.000 Srba koji su bili njihovi uglavnom potencijalni neprijatelji. Spisak je predat albanskoj fašističkoj miliciji, sa kojom su komunisti bili u kontaktu. Većina ovih Srba je stradala.

Autor: Branislav JOVIĆ; Izvor: Pogledi ; “Srpske novine“, glasilo OSČ “Ravna Gora“, broj 712,Čikago, oktobar 2019.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Moj deda po ocu, Blagoje Jović (1911-1990, Koretište kod Gnjilana), bio je žandarm od 1937. do 1941. godine. Bio je zakleti monarhista i sledbenik ideja i borbe vojske Dragoljuba Mihailovića. Poznavao je lično kapetana Dragutina Lazića.

Jedan od prvih susreta mog dede i kapetana Lazića bio je septembara 1942. godine, kada je kapetan Lazić kao opunomoćeni oficir štaba generala Draže Mihailovića organizovao tajni sastanak njemu odanih Srba Novog Brda i Gnjilana. Sastanak je zakazan i održan ispred vodenice u mestu Vrlin potok, iznad sela Stanišor, na putu prema manastiru Draganac. Sastanku je prisustvovao i oficir sa bradom većeg čina iz jedinice majora Žike Markovića.

Po priči mog dede, bilo je  80-100 ljudi iz sledećih mesta: Straže (najviše iz Straže ), Stanišor, Gornje Kusce, Koretište, Poneš, Paralovo, Gnjilane, Donja Budriga, Parteš, Pasjane, kao i neki iz planinskih sela iz novobrdske okoline. Sećam se da mi je deda rekao da je bilo predloga prisutnih Srba koji su zahtevali napad na Šiptare iz revanšizma zbog velikih napada, ubistva, silovanja koja su dolazila od pojedinih Šiptara i njihove policije, koja je radila pod zaštitom fašističke Italije sve do njene kapitulacije 1943. godine. Takve predloge kapetan Lazić nije prihvatio jer bi usledila velika represalija i odgovor okupatora udruženog sa Šiptarima.

Ignjatije (Inko) Đorđević  iz Straže, iz mahale Petrovci, pohvalio se supruzi da će biti predsednik opštine u selu Brasaljcu kada bude došao kralj, tj kada budu pobedili četnici D. Mihailovića. Ivkova supruga se pohvalila i prenela ženama u komšiluku i tako je informacija o pomenutom sastanku Srba stigla i do doušnika neprijatelja. Naravno, usledila je racija i hapšenje Srba koji su bili prisutni na sastanku. Na sreću, Inko je odao samo ljude iz  sela Straže, jer nije znao imena ljudi iz drugih sela.

O pomenutom sastanku u Vodenici Vrlin potok, pričao mi je i  rođeni ujak Blagoje  Stanković iz sela Straže, iz mahale Čuka, tada dečak od 12 godina, koga su na sastanak poveli stričevi Rada i Stojan. Kasnije, 1944. godine, Inko je ubijen sa Miloradom  Trajkovićem iz Poneša u zasedi od Šiptara, na putu ka Prištini, u blizini mesta Trbušce i rudnika Kišnica.

Drugi susret (po važnosti i značaju) bio je između mog dede Blagoja i kapetana D. Lazića decembra 1943. godine, u blizini sela Koretišta, na mestu Vašljivac, gde i danas postoji pojilište –česma za stoku. Tog hladnog i snežnog dana deda je isterao stoku da je napoji. Kako se Koretište  nalazi na putu Gnjilane–Novo Brdo, negde oko podneva iz pravca Gnjilana teturao se čovek koga je deda radoznalo iščekivao da mu se približi.

Neznanac je na glavi imao belu keču (kapu). Kada se približio dedi na nekoliko metara, pozdravio ga je sa “Pomozi bog, Blažo“. Dedi je svanulo, jer je prepoznao prerušenog kapetana Dragutina Lazića. U razgovoru, deda je postavio jedno pitanje na koje je kapetan Lazić odgovorio i razotkrio rad i  saradnju sa okupatorom i politiku izdajstva Komunističke partije u Gnjilanu.

Maja meseca 1943. okupator je internirao 500 do 1.000 Srba sa prostora Kosovskog pomoravlja (Kosovska Kamenica, Vitina i Gnjilane). Oni su skoro svi izgubili živote.

U javnosti je širena informacija da je okupator došao do spiska Srba koji su članovi-simpatizeri pokreta D. Mihailovića u organizaciji kapetana D. Lazića. To je dedi palo na pamet, te je upitao Lazića: Kako je okupator došao do tog spiska, te je toliko Srba oterano na prinudni rad  u Nemačku? Kapetan Lazić je odgovorio: “Ne, Blažo (tako su zvali moga dedu), nije pronađen nikakav moj spisak. Njih je komunistička partija oterala, ona je  napravila spisak Srba koji ne simpatišu partiju i nisu njeni članovi. U svakom selu gde je formirana KP njene ćelije su napravile spisak i dostavile ga sekretaru KP u Gnjilanu, Dragom Popoviću, a on ga je prosledio okupatoru. Vidiš, Blažo, da je moj spisak pronađen bila bi i Planina (planinska sela Novog Brda) internirana. Iz Planine nema ni jednog Srbina, samo iz onih sela gde postoje ćelije komunističke partije.“

I zaista, tako je i  bilo. Čitajući knjigu “Kosovsko pomoravlje u revoluciji 1941-1945.“ profesora Bogomira Stankovića, Gnjilanca koji je živeo u Nišu, našao sam spisak sela u kojima je KP formirana 1942. Spisak ide u prilog činjenici koju je kapetan Lazić rekao mom deda Blaži. Pokojni profesor istorije Stanković napisao je još tri knjige na temu Kosovsko pomoravlje u revoluciji 1941-1945. Tu je i knjiga novijeg datuma, izdata 2012. u Nišu: “Srpski venac Kosovskog pomoravlja“. Ni u jednoj knjizi Stanković nije našao za shodno da makar pomene najmanje 500  Srba Kosovskog pomoravlja koji su internirani voljom KP Gnjilane. To je još jedan dokaz koji ide u prilog istorijskoj istini koju je znao kapetan Lazić davne 1942. godine.

Na žalost, nema istoričara koji bi bili sposobni da istoriju Drugog svetskog rata napišu realno i objektivno o Kosovskom Pomoravlju.

Danas Gnjilane nema Srba (preciznije, trenutno ima oko 30). To je grad koji je do 1999. imao 20 posto, a posle rata 1945 oko 50 posto, možda i više, Srba. Jedino su opstala srpska sela oko Gnjilana. Na žalost, i ona se osipaju. Svakim danom nas je sve manje jer mlade generacije odlaze na zapad trbuhom za kruhom, a poneko zastane u centralnoj Srbiji.

Iz mog sela Koretišta internirano je  40-50 meštana po nalogu partijske ćelije KP. Sekretar ćelije, Čedomir Aksić, članovi Rista Jocić i Dragutin Kovačević, odgovorni su za njihovu smrt. Među interniranima bio je i moj deda Blagoje. Međutim, na intervenciju Turčina Faruša  Oklapija, člana KP u Gnjilanu, deda je oslobođen nakon nekoliko dana provedenih u staroj Gimnaziji u Gnjilanu, gde su najpre bili smešteni internirani Srbi iz okoline Gnjilana. Zgrada gimnazije je spaljena 1977. od strane šiptarskih iredentista.

Internirani Srbi u gimnaziji su proveli 10-15 dana, odatle su sprovedeni u logor u Draču, gde su boravili 1-2 meseca a zatim su ukrcani u tri broda pravcem za Nemačku. Engleska avijacija je bombardovala brodove na Jadranu. Jedan brod je potonuo, drugi je nastavio put za Nemačku neoštećen, treći je bio dosta oštećen i na njemu je bilo mrtvih i ranjenih. Sutradan, oštećeni brod je privučen obali do Splita, a neko pominje i Šibenik .

Preživeli Mladen Đekić pripovedao je golgotu bombardovanja  brodova na Jadranu. Govorio je da su iz našeg sela stradali na brodu: Veljković Živojin, Veljković Dimitrije i Vasić  Petruš, a iz drugih sela Vasić Blagoje Đekić Mladen, Đekić Blagoje, Cvetković Kostadin, Mladenović Radivoje, Kovačević Nikola, Perić Stanko, Nikolić Mitar, Simić Aleksandar, Stević Todor i dr. Lično je učestvovao sa preživelim Srbima u sahrani poginulih Srba Kosovskog pomoravlja.

Preživeli Srbi su sa obale Jadrana transportovani vozom sve do Banjice. Tu su preživeli logoraši dočekali “slobodu“ od partizana 1944.god.

Interesantno je pomenuti kako prof. Bogomir Stanković u svojim knjigama ne krije, naprotiv – ističe, da je okupatorski predsednik opštine Gnjilane, Šiptar Beriša Rifat, bio pouzdan saradnik i prijatelj KP Gnjilane, u prvom redu sekretara KP Dragog Popovića. Dolazi se do zaključka da je upravo ta saradnja proizvela internaciju Srba u Kosovskom pomoravlju 1943. godine. Posebno je tragična priča o stradanju Srba u zloglasnoj “Kauši“ u Gnjilanu. U toj zgradi je funcionisala Skupština opštine Gnjilane sve do 1999.

Treći važniji susret mog dede Blagoja sa kapetanom Lazićem dogodio se 17. ili 18. novembra 1944. Gnjilane je “oslobođeno“ od partizana 16. novembra 1944. U oslobođenju Kosmeta je najpre ispred partizana napredovala bugarska vojska. Kralj Petar drugi je, kao što je poznato, pod pritiskom Čerčila pročitao proglas preko radio Londona da se vojska generala Dragoljuba Mihailovića stavi pod komandu Broza. Taj poziv kapetan Lazić je prihvatio i postavljen je za komandanta partizanske artiljerijske jedinice. On je u oslobođenju Bujanovca od Nemaca izuzetno dao doprinos svojom sposobnošću i hrabrošću. Takođe je doprineo i u oslobađanju Gnjilana, Uroševca, itd.

Tih novembarskih dana partizani su mobilisali Srba. I moj deda je bio mobilisan. Na sreću, nakon nekoliko dana, na svoj zahtev, deda je oslobođen mobilizacije kao hranilac porodice. No svakako se sreo sa Lazićem, sada kao partizanom. Deda je bio iznenađen činom prelaska kapetana Lazića u partizane i to dobrovoljno. Citiram dedine reči: “Dragutine, otkud ti ovde, šta se dešava! Ćuti, Blažo, mutna voda, morao sam da bih spasao glavu. Dat mi je isti čin i da komandujem artiljerijskom jedinicom, tako da sam se izuzetno pokazao u oslobođenju Bujanovca. Na dedino upozorenje – čuvaj se, Dragutine, nemoj im verovati, odgovorio je: Ne brini, Blažo, znam šta radim“.

I tako su se razišli. Na žalost, ta dedina opaska se obistinila, jer mu je Vlada Popović, kao politički komesar Treće kosovske brigade, izrežirao krivicu na osnovu koje je bio osuđen na smrt. Kapetan Lazić je uložio žalbu na dobijenu presudu. Po žalbi, kapetan Lazić je bio oslobođen smrtne kazne. Međutim, Vlada Popović, znajući za oslobađajuću presudu, svesno je preduhitrio njeno stupanje na snagu, pa je kapetan Lazić streljan u blizini Prištine 1945. godine.

Jedan  saborac kapetana Lazića, zvani Tonča, iz Bilinca kod Gnjilana, pričao je posle rata da su on i ostali saborci kapetana Lazića koji su bili u sastavu formirane četničke jedinice u kompletu prešli u partizane.

Tako je kapetan Lazić imao privilegiju da su ga u zatvoru obezbeđivali neki njegovi borci. Nudili su mu bekstvo, dajući mu konja da pobegne iz zatvora. No kapetan Lazić je odbio tu ponudu, govoreći da je nevin i da ne zna šta mu se stavlja na teret. Zato se nadao da će biti oslobođen.

Inače, Vlada Popović je predratni pravnik, sin Tome Popovića, narodnog poslanika radikalne stranke, jednog od saučesnika u atentatu na braću Radić iz Hrvatske, u skupštini Kraljevine Jugoslavije, koji  se odigrao 1928. Posle rata, Vlada Popović je živeo u Beogradu. Bio je profesor na Pravnom fakultetu, sudija Vrhovnog suda Srbije, a imao je i razne političke funkcije.

“Srpske novine“, glasilo OSČ “Ravna Gora“, broj 712, Čikago, oktobar 2019.