Kako stoje Srbi u regionu – prikaz Izveštaja o pravima srpskog naroda 2017.

Prikaz publikacije „Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu 2016–2017. Deveti godišnji izveštaj, Napredni klub, Beograd 2017.

Ako tvorenje deklaracije o opstanku srpskog naroda bude ozbiljan, strateški osmišljeni posao a ne puki demagoški manevar (što će, iskustvo nas uči, po svoj prilici biti), autori tog dokumenta imali bi makar jednu dobru polaznu tačku.

Reč je o publikaciji koji devetu godinu izdaje nevladina organizacija „Napredni klub“, „Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu“. Napredni klub ovu publikaciju prezentuje početkom avgusta, u dane sećanja na žrtve progona srpskog stanovništva u Hrvatskoj tokom akcije „Oluja“.

I ovaj kao i prethodni izveštaji rezultat je kolektivnog rada. Urednik je Igor Vuković a autori pojedinih poglavlja su Čedomir Antić, Milan Dinić, Miloš Vulević, Dijana Hinić, Igor Vuković, Aleksadar Ćurić i Branko Okiljević. Pored Uvoda i „Sinteze stanja i zaključka“ izveštaj obuhvata pregled političkih prava srpskog naroda u državama regiona i to u Bosni i Hercegovini (odvojeno za Republiku Srpsku i Federaciju BiH), Republici Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji, Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji kao i međunarodnom protektoratu AP Kosovo i Metohija/Kosovo-UNMIK.

Metodologija rada autora izveštaja ostala je nepromenjena: koriste se isključivo javno dostupni i proverljivi podaci, bez „tajnih, nezvaničnih i sumnjivih izvora i dokumenata“. Ovakav pristup nesumnjivo daje snažan kredibilitet iznetim podacima i ocenama. Takođe, autori kao referentne okvire za ocenjivanje položaja srpskog naroda u nabrojanim zemljama koriste međunarodne i nacionalne normativne akte i praktična rešenja u najrazvijenijim evropskim državama.

Prema navodima autora izveštaja, komentariše se politički položaj oko 1,75 miliona pripadnika srpskog naroda u vreme kada se ova tema i u domaćoj i u međunarodnoj javnosti smatra neaktuelnom, retrogradnom pa čak i ekstremističkom.

Osim svoje osnovne namene – da pruži informacije o političkim pravima Srba u regionu – izveštaj može  da posluži i kao podsetnik o političkim i drugim događajima koji su obeležili regionalna zbivanja u prethodnoj godini. Isto tako, kada se grupišu podaci iz različitih poglavlja on može da posluži i kao pregled politike srpske Vlade prema srpskim zajednicama u regionu. Nažalost, ova politika se uglavnom može oceniti negativno, počev od toga da srpske Vlade poslednjih godina zanemaruju sistematski i institucionalni pristup srpskim zajednicama van Srbije do toga da se u važnim kriznim trenucima ne pruža podrška Republici Srpskoj i da se srdačno sarađuje sa režimom Mila Đukanovića koji sistematski i dugotrajno obespravljuje Srbe u Crnoj Gori.

Autori Izveštaja su ocenili da se na položaj srpskog naroda u regionu negativno odražavaju odnosi Velikih sila i njihova „balkanska politika“ ali (iako u manjoj meri) i unutrašnji politički procesi u Srbiji[1].

Republika Srpska

Politička zbivanja u prethodnoj, 2016. godini, u Republici Srpskoj obeležilo je referendumsko izjašnjavanje[2] o obeležavanju Dana Republike koje su različiti bosanskohercegovački i međunarodni faktori pokušali da onemoguće. Došlo je do pokušaja revizije tužbe protiv Srbije koji je bio neuspešan.

Pošto je bošnjačka politička elita uz pomoć majorizacije u sudskim organima 2015. osporavala Dan Republike, vlasti Republike Srpske su odlučile da zatraže referendumsko odlučivanje o ovom pitanju. Iako na prvi pogled može da deluje da je reč o pitanju manjeg značaja ono što je izazvalo veliku ozlojeđenost kako bošnjačke strane tako i „međunarodnih“ predstavnika je afirmacija referenduma kao mehanizma odlučivanja o bilo kom kontroverznom pitanju. Dan Republike je svečano proslavljen 9. januara 2016. godine a referendum je uprkos svim protivljenjima održan uspešno 25. septembra 2016. godine[3]. I nakon referenduma su usledili pritisci pa je Milorada Dodika čak procesuiralo sudstvo BiH. Proces se nalazi u pat-poziciji s obzirom da Dodik insistira da, navodno zbog bezbednosnih razloga, bude ispitan u Istočnom Sarajevu.

Kako navode autori Izveštaja zvanična Srbija, i pre svih Aleksandar Vučić, nisu podržali referendumsko izjašnjavanje. Vučić i srpske vlasti su se ovim svrstale na pozicije Evropske Unije, SAD i bošnjačkih unitarista.[4] No, i pored toga odnosi između Beograda i Banja Luke su korektni. Sada već uobičajeno, vlasti u Banja Luci su bliske vladajućoj partiji u Beogradu. Tako je Milorad Dodik učestvovao u predizbornoj kampanji uoči predsedničkih izbora u Srbiji 2016. godine kao i na „slavljeničkom skupu“ posle izborne pobede.

Još jednu kontroverzu, podsećaju nas autori Izveštaja, predstavljalo je konstituisanje opštinske vlasti u Srebrenici. Kako je Zakonom o lokalnoj samoupravi velika vlast data načelniku opštine godinama su u Srebrenici srpske stranke imale većinu odbornika ali je uz pomoć glasova iz inostranstva uspostavljanja ravnoteža i na čelu opštine postavljan Bošnjak. Ovoga puta, za načelnika opštine izabran je kandidat SNSD-a Mladen Grujičić. Bošnjački političari tokom dve nedelje nisu priznavali izborne rezultate nadajući se da će glasovi iz inostranstva prelomiti stvar u njihovu korist ali su na kraju ipak prihvatili Grujičićevu pobedu.

Federacija BiH

Prema navodima autora Izveštaja stanje političkih prava srpskog naroda u Federaciji BiH nije se bitnije promenilo tokom 2016/2017. godine. Ne postoji politička podrška da malobrojni preostali Srbi dobiju svoje predstavnike u Domu naroda, Vladi i među potpredsednicima Federacije BiH. Od 17 delegata Srba u Domu naroda parlamenta FBiH svega troje je iz stranaka koje imaju sedište u RS ili su srpske nacionalne partije dok četiri delegata nisu izabrana. Ostali su iz pretežno bošnjačkih stranaka.

Hrvatska

Prema Izveštaju ni više od dve decenije od okončanja rata „ne postoji politička i ekonomska klima koja bi omogućila normalan život i razvoj srpske zajednice“. Zbog sporih sudskih procesa oko oduzete i devastirane imovine Srbima u Hrvatskoj, kritikom prema Zagrebu oglasila se i Evropska komisija 2016. godine.[5]

Hrvatska ne sprovodi vlastite zakone o pravima nacionalnih manjina i obavezama državnih organa prema nacionalnim manjinama. Iako je Vlada Republike Hrvatske obavezna da najmanje jednom godišnje podnese Saboru Izveštaj o sprovođenju Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina i o utrošku sredstava koja se u državnom proračunu Republike Hrvatske osiguravaju za potrebe nacionalnih manjina to je poslednji put učinjeno 10. marta 2016. godine za 2014. godinu.

Hrvatska se spominje u negativnom svetlu u izveštajima nekih stranih ustanova i organizacija posvećenih pravima nacionalnih manjina. U izveštaju Stejt Departmenta iz 2016. godine stoji da su Srbi bili žrtve diskriminacije i nasilja a da se SPC suočavala sa poteškoćama prilikom povraćaja imovine.

Navodi se da je januara 2016. zamenik predsednika hrvatskog Sabora Ivan Tepeš poveo protest na kome se okupilo između pet i sedam hiljada ljudi kako bi protestovali protiv odluke Saveta za elektronske medije da se suspenduje frekvencija kanalu 31 nakon što je emitovao govor mržnje protiv Srba. Navodi se da je broj incidenata protiv Srba u 2016. godini porastao.

Hjuman Rajts Voč u izveštaju iz 2017. za 2016. godinu vrlo šturo izveštava o pravima Srba u Hrvatskoj. Stoji u jednom odeljku da je Komesar za ljudska prava Saveta Evrope aprila 2016. izrazio svoju zabrinutost zbog rasta diskriminacije, etničke netolerancije i govora mržnje. Nils Muižnieks je nakon posete Hrvatskoj ukazao da su ugroženi „socijalna kohezija i pluralizam“. Muižnieks je osim toga izrazio nezadovoljstvo u vezi sa procesuiranjem ratnih zločinaca.

I u 2016. godini proslavljena je operacija „Oluja“ čiji su ciljevi i ishodište bili etničko čišćenje srpskog stanovništva iz Republike Hrvatske. Prošle godine je centralna ceremonija održana u Kninu i prisustvovao joj je ceo hrvatski državni vrh. Kolinda Grabar-Kitarević je operaciju označila kao „briljantnu i etički čistu“.

Poslednjih godinu dana u Hrvatskoj se odigrao niz incidenata koji demonstriraju mržnju prema Srbima. Kako stoji u Izveštaju, kada god bi se tokom predizborne kampanje govorilo o pravima manjinskih naroda Srbi su klevetani i oštro napadani jer biračko telo dobro reaguje na takve poruke. Jedina novost je što je ovog puta Srbija a ne Srbi u Hrvatskoj bila meta negativnih istupa.[6] U novoj hrvatskoj Vladi za ministra spoljnih poslova izabran je Davor Ivo Stier, unuk ustaškog pukovnika koji je prema sopstvenom priznanju kao dečak slavio ustaštvo. On je nakon isključenja proustaški orijentisanog Zlatka Hasanbegovića podneo ostavku u maju ove godine.

U februaru 2017. godine u centru Zagreba održan je skup „Hrvatski antifašizam kroz čudnovate zgode šegrta fašizma – Vojislava i Milorada“. Tom prilikom okupilo se oko 100.000 ljudi uz oštre diskvafikacije izrečene na srpski račun.[7]

Prema oceni autora Izveštaja „položaj srpske manjine u Hrvatskoj krajnje je nepovoljan i nastavio je da se pogoršava u odnosu na prethodne godine“. Napredni klub je ocenio da je potrebno donošenje državne strategije prema Srbima u Hrvatskoj na osnovu koje bi se gradila dalja politika – ova strategija bi prema oceni NK morala da bude deo regionalne strategije Srbije i da se reflektuje i u međunarodnim odnosima. Čini nam se da u srpskim vladajućim krugovima ne postoji spremnost za ovako ozbiljan pristup.

Kosovo–UNMIK

Tokom prethodne godine, ocenili su autori Izveštaja, pregovori o „normalizaciji odnosa Republike Srbije i Kosova–UNMIK bili su usporeni ili su stagnirali“. Dva su ključna razloga za ovakav razvoj događaja: politička previranja na Kosovu među Albancima i nespremnost albanske političke elite da pregovara o bilo čemu pošto je manje-više sve što je Beograd mogao da joj da već dobila.

Položaj Srba na KiM obeležila su dva događaja tokom prethodne godine: parlamentarni izbori na Kosovu-Unmik i hapšenje Ramuša Haradinaja u Francuskoj. Većina Albanaca se na izborima opredelila za političke ekstremiste, koaliciju bivših zapovednika terorističke organizacije OVK i pokreta „Samoopredeljenje“ na čijem čelu je Aljbin Kurti.[8]

U vreme kratkotrajnog zatočeništva Ramuša Haradinaja učestali su napadi na Srbe. Jula 2016. ispaljeni su rafalnom paljbom hici na grupu Srba u Kosovskoj Vitini. U Severnoj Mitrovici ranjena su dva građanina u dva odvojena incidenta u aprilu 2016. Pripadnici pokreta „Samoopredeljenje“ kamenovali su autobus koji je marta 2017. prevozio Srbe. Jedini pozitivan pomak je puštanje na slobodu Olivera Ivanovića posle višegodišnjeg zatočeništva.

I tokom 2016. nastavljen je oportunistički nastup kosovskih Srba u „kosovskom Parlamentu“. Naime, oni su bojkotovali rad parlamenta između oktobra 2016. i marta 2017. zbog privatizacije Trepče koju su ocenili kao nepravednu. No, krajem marta 2017. vraćaju se u skupštinske klupe da bi tobože sprečili formiranje „vojske Kosova“ i da bi potpomogli rad na formiranju Zajednice srpskih opština. Do formiranja „vojske Kosova“ nije došlo, ali po svoj prilici zbog protivljenja vodećih činilaca međunarodne zajednice, uključujući i SAD a ne zbog veštih srpskih parlamentaraca u Prištini. Poznato je da ni do formiranja ZSO nije došlo a kada će – ne znamo.

Crna Gora

Prema navodima Izveštaja politička nestabilnost u Crnoj Gori negativno se odražava na položaj srpskog naroda u ovoj državi. Crnogorski politički život prethodne godine obeležilo je učlanjenje u NATO, bez referendumskog izjašnjavanja.

Širom zemlje su povodom ove odluke održani protesti koje su predvodili opozicioni prvaci Andrija Mandić i Nebojša Medojević. Crnogorski režim je protiv demonstranata primenjivao silu a ličnosti koje su označene kao organizatori bile su izložene medijskom i političkom progonu (njegov kraj se ne nazire). Povodom ovih zloupotreba nije bilo reagovanja zvaničnog Beograda.[9]

Tokom 2016. počela je izgradnja Srpske kuće u Podgorici čija bi gradnja trebala da se okonča do kraja septembra 2017. Ovom ustanovom gazdovaće Vlada Srbije i ona treba da bude centralno mesto za promovisanje kulturne baštine Srba u Crnoj Gori. Autori Izveštaja veruju da otvaranje Srpske kuće može pomoći u radu srpskim organizacijama ali je iskazana i bojazan da ona može da postane izolovani geto kulturnih dešavanja i to za one Srbe i srpska udruženja koja su po volji vlastima u Beogradu a koje opet održavaju najsrdačnije odnose sa autokratskim režimom u Podgorici.

Nastavljeno je potiskivanje ćiriličnog pisma i elemenata srpskog kulturnog identiteta iz javne nastave. Početkom 2016. godine dnevnici na ćirilici su izbačeni iz upotrebe a uvedeni su latinični. Đaci srpske nacionalnosti i dalje su diskriminisani. Kanonski nepriznata „Crnogorska pravoslavna crkva“  dobila je više novca iz crnogorskog budžeta od Srpske pravoslavne crkve.

Makedonija

Broj učenika srpske nacionalnosti u makedonskom obrazovnom sistemu se kontinuirano smanjuje. Na početku školske 2016/2017. godine svega 177 od 270.000 školacara pohađalo je nastavu na srpskom jeziku (Izveštaj, 100). Autori Izveštaja ocenjuju da na području Makedonije traje proces asimilacije Srba.

U Makedoniji datume značajne za srpski nacionalni idenitet obeležavaju Demokratska partija Srba Makedonije, Srpska zajednica u Makedoniji i Srpski kulturni centar. Ove godine je obeležena deseta Svečana Svetosavska akademija. Povodom srpskog nacionalnog praznika u više gradova u Makedoniji organizuje se Svetosavska nedelja.[10]

U septembru 2016, podseća Izveštaj, Vladimir Prvulović je objavio članak u rubrici „Pogledi“ u beogradskoj „Politici“ gde je izneo svoje viđenje makedonskog identiteta i ukazao da Srbija veću pažnju treba da posveti staranju o srpskom kulturnom nasleđu u ovoj državi.

U medijima na srpskom jeziku („Sputnjik“ i list „Danas“) objavljeni su rezultati telefonske ankete prema kojima 44,3% ispitanika smatra Srbiju susednom državom koja je najprijateljskije naklonjena prema Makedoniji.

Više skandala potreslo je Makedoniju uoči parlamentarnih izbora 2016. godine.[11]

„Tiranska platforma“, dokument usaglašen januara 2017. između predstavnika gotovo svih albanskih političkih stranaka iz Makedonije, ima posledica i po srpske interese. Jedna od smernica ovog dokumenta je i zahtev Sobranju da osudi tobožnji genocid nad Albancima između 1912. i 1956. godine. Autori Izveštaja su zapazili da bi usvajanje ovakve deklaracije naškodilo srpskim interesima i da uopšte popustljivost makedonskih političara pred zahtevima „Tiranske platforme“ nesumnjivo posledično negativno utiče i na položaj srpskog naroda u Makedoniji.

Autori Izveštaja su sumorno zaključili da „uzimajući u obzir suštinsku nezainteresovanost matice i intenzivnu antisrpsku histeriju u Makedoniji, ništa dobro se ne može očekivati.“

Slovenija

Autori Izveštaja ocenjuju da je položaj srpskog naroda u Sloveniji nezavidan već više godina unazad i da ni u prethodnoj godini nije bilo nikakvih značajnih promena.

Srpske crkve u Sloveniji potpadaju pod jurisdikciju Mitropolije zagrebačko–ljubljanske sa sedištem u Zagrebu. Najznačajniji hram SPC u Sloveniji nalazi se u Ljubljani, no bogomolje u drugim krajevima Slovenije, posebno Beloj krajini su zapuštene. Naime, u ovoj oblasti je živelo srpsko starosedelačko stanovništvo koje se naselilo tokom osmanske najezde i koje je mahom asimilovano. Održavanje ovih versko-kulturnih spomenika pomogao je u više navrata istaknuti slovenački košarkaš Goran Dragić, ali je očigledno potrebna veća institucionalna podrška jer je reč o važnim srpskim kulturno-istorijskim spomenicima.

Drugi proslavljeni slovenački košarkaš srpskog porekla Radoslav Raša Nestorović bio je na čelu peticije koja je prošle godine zagovarala razdvajanje mitropolije i ustanovljenje nove eparhije u Sloveniji. Po svoj prilici, ova zamisao u SPC još nije dobila značajniju podršku.

U Sloveniji je 3. oktobra 2016. godine formiran Nacionalni savet Srba koji predstavlja krovnu organizaciju srpskog naroda u ovoj državi. Autori Izveštaja navode da je glavni problem kojim bi ova organizacija morala da se pozabavi pitanje statusa srpskog naroda – i pored pritisaka Evropske Unije i Republike Srbije Srbima se ni dalje ne priznaje manjinski status!

Albanija

Prema navodima Izveštaja „Srbi u Albaniji bili su nacionalna zajednica sa najmanje prava u čitavoj Evropi“ (Izveštaj, 138). Aprila 2017. pod pritiskom Evropske Unije donet je Zakon o zaštiti nacionalnih manjina. U tom Zakonu eksplicitno su navedeni i Srbi kao jedna od nacionalnih manjina. Koliko će dug, lak ili mukotrpan biti put od usvajanja Zakona do njegove primene ostaje da se vidi.[12]

Srbija ne pokazuje ni najmanje interesovanje za prava i položaj Srba u Albaniji. Aleksandar Vučić i pored tobože srdačnih odnosa sa Edijem Ramom nikada nije spomenuo Srbe u Albaniji. Od srpskih zvaničnika ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević se sastao u februaru 2017. sa predstavnicima udruženja Morača–Rozafa, Srpskog pravoslavnog društva Sveti Jovan Vladimir iz Skadra i udruženja Jedinstvo iz Fijera.

Mađarska

Za razliku od mnogih drugih srpskih zajednica u regionu broj Srba u Mađarskoj raste. Na popisu iz 2011. bilo je oko 10.000 građana koji su deklarisali svoj srpski identitet što je za oko trećinu više nego na popisu 2001. (Izveštaj, 145). Verovatno se značajan broj Srba preselio u Mađarsku prethodnih godina pošto je ova država olakšala dobijanje državljanstva potomcima stanovnika nekadašnje Mađarske.[13]

Autori Izveštaja navode mađarsku politiku prema svojim sunarodnicima u okruženju kao primer za ugledanje. Mađarska izdvaja značajna materijalna sredstva za svoje sunarodnike i pomaže njihove privredne projekte. Izveštaj ukazuje da iako Srbija ne može da finansira ovako nešto može da reši neka jednostavnija administrativna pitanja, poput pitanja državljanstva. (Izveštaj, 148–149).

Poboljšava se srpsko školstvo u Mađarskoj koje ima veoma dugu tradiciju. Prošle godine obeleženo je 260 godina osnovne škole u Lovri. S obzirom da raste broj dece koja se obrazuju na srpskom jeziku potrebno je povećavanje kapaciteta postojećih škola. Mađarska država se obavezala da obezbedi sredstva za finansiranje ovih projekata.[14]

Od 2015. drastično se poboljšalo finansiranje srpskih institucija u Mađarskoj. (Izveštaj, 156)

Rumunija

U Rumuniji, ocenjuju autori Izveštaja, Srbi uživaju sva zakonski zagarantovana prava. Međutim, zbog opadanja broja Srba srpske ustanove se nalaze u teškom položaju i pored zakonskih garancija i pomoći rumunske države.

Prošle godine u decembru u Rumuniji su održani parlamentarni izbori a poslanici manjina biraju se u skladu sa pravilima pozitivne diskriminacije. Za srpskog poslanika izabran je Slavoljub Adnađ koga je predložio Savez Srba u Rumuniji. Raniji srpski poslanik u bukureštanskom parlamentu bio je Slavomir Gvozdenović. Na njegovu inicijativu izglasan je Zakon o Danu srpskog jezika koji je prvi put obeležen 21. novembra 2016. godine.[15] Srbi aktivno participiraju i u političkom životu lokalnih zajednica. Iz godine u godinu blago raste i iznos sredstava koja rumunska država izdvaja za srpsku manjinsku zajednicu.

Problem za srpsku zajednicu u Rumuniji predstavlja pitanje imovine SPC. Srpska pravoslavna crkva dugo je vodila spor oko povraćaja Makrinog doma koji je izgubila, pod sumnjivim okolnostima, početkom 2017. godine. Ovo zdanje u centru Temišvara zaveštala je Persida Stojković Makri Eparhiji Temišvarskoj da „služi kao utočište siročadi poginulih banatskih Srba“. (Izveštaj, 176). Kasacioni sud u Bukurešku je presudio da Zadužbina Perside Makri Stojković nema pravo na ovu imovinu, iako je pre rata Rumunija priznavala da je reč o jedinom zakonskom predstavniku (Izveštaj, str. 177). Zgrada je u tokom tranzicione smutnje dospela u privatno vlasništvo.

Zaključna razmatranja

Pred čitaocem je sumirani sadržaj Izveštaja Naprednog kluba o političkom položaju srpskog naroda u regionu. Kao što sam ukazao na početku ovog prikaza reč je o publikaciji koja pruža panoramski pogled i na položaj srpskog naroda i na regionalna politička dešavanja.

Utisak koji se grupisanjem podataka o položaju srpskog naroda u različitim državama nameće je da je srpska država krajnje neaktivna, da su izdvojena sredstva mizerna a zajedničko projekti malobrojni i sklerotično zastareli. Pozitivinih pomaka ima u pojedinim državama, a položaj Srba u Mađarskoj i Rumuniji bi se mogao oceniti kao povoljan. Sistematske diskriminacije ima pre svega u Crnoj Gori dok je situacija u Albaniji pomerena sa mrtve tačke ali je i dalje loša. U Republici Srpskoj, gde srpski narod ima najveći stepen političkog organizovanja, istovremeno je izložen i snažnim pritiscima političkih elita svojih sugrađana i „međunarodne zajednice“.

Pročitati još

Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu 2016/2017. (sajt Naprednog kluba, docx dokument)

Promocija Izveštaja o političkim pravima srpskog naroda u regionu 2015–2016.

Videti još

Autor: Miloš Milojević

[1] Kada je posredi politika srpskih vlasti indikativno je da ni položaj srpskog naroda u regionu ni Republika Srpska nisu dobili istaknuto mesto u inauguracionom govoru predsedniak Aleksandra Vučića niti u ekspozeo predsednika Vlade Ane Brnabić.

[2] Referendumsko izjašnjavanje građana u Republici Srpskoj već dugo je jedna od gorućih političkih tema. Pre nekoliko godina vlasti u RS su najavile referendum o reformama u pravosuđu. Vlasti RS su, kako beleže autori ovog izveštaja, „zaustavljanjem procesa oduzimanja nadležnosti od entiteta, izazvale veliku međunarodnu pažnju i neskriven gnev diplomatija pojedinih evropskih država.“ Jedan od mehanizama osporavanja nadležnosti i državnopravnog subjektiviteta RS je osporavanje „svih identitetskih simbola Srpske i srpskog naroda“. Kako stoji u Izveštaju: „Za bošnjačke vođe Srbi u BiH postoje kao nekakva opasna sekta koju oni tolerišu bez obzira na sva njena ogrešenja o zakone. U toj svojoj „velikodušnosti“ oni, međutim, nisu spremni da prihvate srpski identitet kao jedan od ideniteteta željene zajedničke države., već sami konstruišu jedan u potpunosti manjkav identitet, koji promovišu kao srpski.“

[3] Referendum je uspeo uz relativno malu izlaznost. Iako su i vlasti i opozicija dogovorno pristupili njegovom održavanju opozicija je kritikovala vladajuću stranku Milorada Dodika da koristi državna i nacionlna pitanja za vlastitu afirmaciju (po dogovoru su lokalni izbori održani svega nedelju dana posle referendumskog izjašnjavanja). Na referendumu je učestvovalo 680.175 glasača od 1.219.399 upisanih (55,77%). Za je glasalo 677.771 ili 99,81%.

[4] Referendum i dalje predstavlja živo političko pitanje koje i danas (septembar 2017) deli vlast i opoziciju u Republici Srpskoj.

[5] Autori izveštaja navode kako su procesi vraćanja stanarkog i imovinskog prava formalno u toku ali da su suočeni sa mnogobrojnim opstrukcijama. Mnogi Srbi odlučili su da sudskim putem traže zadovoljenje svojih prava, pa čak i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Međutim, složenost i troškovi sudskih postupaka otežavaju im da i na ovaj način dobiju povratak svoje imovine. U Hrvatskoj postoji Fond za nadoknadu oduzete imovine u doba SFRJ ali slična instutucija iz koje bi bila nadoknađena šteta za imovinu otetu i devatiranu tokom secesionističkog rata 1991. i potonjeg etničkog čišćenja srpskog stanovništva ne postoji.

[6] Pretnje da će se opstruirati put Srbije ka Evropskoj Uniji su glavni deo tog asortimana kojim se podjednako koriste i levica i desnica. Tada je hrvatski premijer Zoran Milanović Srbiju nazvao „šakom jada“. Razmenjena je serija protestnih nota oštrog sadržaja. Treba imati na umu da i srpski državni vrh na ovakve provokacije reaguje histerično, infantilno i sa očitim populističkim tendencijama a da se posle razmene oštrih reči ne menja suštinska orijentacija državne politike koja u mnogo čemu podilazi hrvatskim interesima.

[7] Tražen je progon predsednika SNV Milorada Pupovca i predsednika SDSS-a Vojisalva Stanimirovića. Oni su optuživani za „srbovanje po Srbu i jugoslovenske orgije po Jasenovcu.“ U saopštenju organizatora Skupa između ostalog stoji i: „Nije ovo zemlja koju su stvarali partizani i jugoslaveni, ovo je naša zemlja koju su stvarali hrvatski branitelji!“ (Izveštaj, str. 65).

[8] Politička kriza koja je usledila nakon izbora razrešena je tek uz verovatnu političku asistenciju iz Beograda – podršskom tobožnje „Srpske liste“ da na čelo „Vlade Kosova“ stane Ramuš Haradinaj. O ovom problemu je opsežno pisano na više mesta i po svoj prilici će i dalje predstavljati oštar izvor političkog razmimoilaženja u celoj Srbiji, uključujući i Srbe na Kosovu i Metohiji (videti na primer: Marko Pejković, Antiharadinajevski fragmenti; Slobodan Antonić, Granice mraka).

[9] Formiran je Odbor za odbranu u Beogradu koji su predvodili Čedomir Antić, Miša Đurković, Aleksandar Raković i Đorđe Vukadinović.

[10] Održane su i manje Svetosavske akademije u Kumanovu, Rosomanu, Čučer Sandevu, Starom Nagoričanu i Bitolju; Održan je pomen 24. marta žrtvama NATO agresije a u konaku Manastira svetog Nikite u Skopskoj Crnoj Gori obeležen je Vidovdan. Tom prilikom održana je promocija knjige „Budimo ljudi“ Jovana Janjića o počivšem patrijarhu Pavlu. Održana je molitva za duše vidovdanskih junaka u Crkvi svetog Arhangela Mihaila u Skoplju. Ovim događajima prisustvovali su predstavnici Ambasade Srbije u Makedoniji kao i predstavnici svih srpskih udruženja u Makedoniji.

[11] I pored žestokih pritisaka na Nikolu Gruevskog, raznih korupcionaških i petparačko–obaveštajnih skandala izborni rezultat nije bio ubedljiv. VMRO-DPMNE je dobila 51 osvojeni poslanički mandat, koalicija oko SDSM oko Zorana Zaeva dobila je 49 mandata a albanske stranke ukupno 20 mandata.  Gotovo čitavu deceniju makedonski politički život se ustrojavao prema „Majskom dogovoru“ po kome najjača makedonska stranka obrazuje vladu sa albanskim strankama. No, Gruevski nije uspeo da formira parlamentarnu većinu pošto su albanski prvaci ranije postigli dogovor sa Zaevim oko prihvatanja „Tiranske platforme“. Gruevski je ponudio Zaevu da podrži njegovu manjinsku vladu ali je ovaj to odbio. Na kraju je, uz briselsku intervenciju, makedonski predsednik Ivanov dao mandat Zaevu.

[12] Među pravima koja nemaju Srbi u Albaniji su: pravo na ime i prezime, versko izjašnjavanje, udžbenike i škole; Prema popisu Srba ima svega 155 iako se procenjuje da ih zapravo ima tridesetak hiljada. I ovde je reč o svojevrsnom „popisnom inženjeringu“.

[13] Do 2015. 114.000 državljana Srbije dobilo je dvojno srpsko–mađarsko državljanstvo. Prema mađarskim podacima taj broj je do 2017. skočio na 180.000. Reč je verovatno velikim delom o građanima Srbije mađarske narodnosti ali među novim državljanima Mađarske ima i Srba. Postoje dva kriterijuma za dobijanje mađarskog državljanstva: materijalni dokazi da je osoba potomak stanovnika Mađarske do 1921. ili u periodu između 1941. i 1945. i poznavanje mađarskog jezika.

[14] Postoji nekoliko negativnih primera kada je posredi stanje srpskog školstva u Mađarskoj. U jesen 2016. u Novom Sentivanu je ukinuto Srpsko zabavište bez konsultacija sa tamošnjom Srpskom samoupravom. Tome je prethodilo ukidanje „Srpske škole“. Reagovao je i srpski poslanik u parlamentu Mađarske ocenjujući ovaj potez kao nezakonit. (Izveštaj, 152).

[15]  Na ovaj dan 1826. Dimitrije Tirol je pismom iz Temišvara obavestio Vuka Karadžića da je njegovim pravopisom štampao svoj „Banatski almanah“.

Izvor: Stanje stvari