Како се Дарио Кордић сусрео с Богом

Осуђеном ратном злочинцу поједини католички бискупи и жупници ставили су на располагање своје олтаре и дворане.

Католичка црква у Хрватској не одустаје од прављења светим Дарија Кордића, осуђеног ратног злочинца који се, након одлежане двије трећине казне од двадесет и пет година, године 2014. настанио у Загребу и уписао студиј теологије на Католичком богословном факултету, сад је на трећој години. Откако се вратио из затвора, Кордић се у потпуности одао слијепом вјерском фанатизму, што је његово неотуђиво људско право, а поједини католички бискупи и жупници спремно су му ставили на располагање своје олтаре и дворане, што представља континуирану друштвену провокацију и ријетко виђен облик моралног застрањења и неосјетљивости.

Најновији Кордићев наступ забиљежен је у сриједу навечер у Карловцу, у тамошњем Националном светишту светог Јосипа. Репертоар мисли био је сличан као и на досадашњим сеансама.

„Много је Божјих захвата у нашој обитељи. Круница је била увод у све то, она је била најмоћније оружје с којим сам дошао у Хааг. И препустио сам се Господину у својој малој собици и молио се, молио се, молио се. Бог ме прочишћивао. Нисам био ни свјестан колико гријеха и колико лошега има у мени и колико Господин треба одгајати ме. Бог ме одгајао у строгој љубави и био сам уроњен у ту Божју љубав. Након годину и пол дана доживио сам милост, живи сусрет с Богом и од тада сам мислио да могу полетјети, знао да могу изаћи из тога узништва као најслободнији човјек. Као птица отићи у било који крај Хрватске и БиХ“, казивао је Кордић раздраганом вјерничком мноштву, више као да говори о свом сусрету с марихуаном него с Богом.

Пророк и мистик из Бусоваче

А након што је изговорио ове ријечи, двораном се проломио пљесак: „Рекао сам прије двије године у Чавоглавама: ако сваки Хрват у једном дану измоли Оченаш за домовину нема тога зла и кушњи које ће нашој домовини нешто учинити. Не бојмо се, Хрватска је Кристова!“

Слушали су Карловчани отворених уста и раширених очију пророка и мистика из Бусоваче, као што га већ двије-три године слуша вјернички пук по црквама широм Хрватске и Босне и Херцеговине, и није се међу свим тим свијетом нашао нитко добронамјерно неупућен из задњих редова да дигне два прста и стидљиво упита: „Опростите, мало сам закаснио, па сам ваљда пропустио: због чега сте ви били у тој малој собици у Хаагу? Хоћу рећи, што сте учинили да сте дошли у прилику за тај живи сусрет с Богом? Опростите, али ја мислим да је то овдје кључно питање: како да поштени Хрват и католик дође у ту собицу и да доживи Божју милост?“

„А ништа“, казао би Кордић након вишеминутне неугодне шутње, „било је различитих путева до сусрета с Богом, али ни један није лаган. Ја сам се, на примјер, одлучио за тежи пут. Учланио сам се у ХДЗ, па онда и у ХВО, па сам догурао до чина пуковника и до положаја стварног шефа ХВО-а у средњој Босни. Судјеловао сам, с круницом око врата, у злочинима над Бошњацима, укључујући и масакр над стотину и шеснаест бошњачких цивила у Ахмићима 16. травња 1993. године. Најмлађој жртви била су три мјесеца. На суду у Хаагу нисам признао кривњу. Нисам се покајао за оно што сам учинио. И ето, тако сам на крају дочекао милост сусрета с Господином.“

Прилог бешчашћу

То што свећеници, који угошћују Кордића за својим олтарима и најављују га као роцк-звијезду, пропуштају казати због чега је дотични боравио у низоземским и аустријским затворским ћелијама значи једино да сви што се окупљају на тим проповиједима знају хисторијат његовог „пута до Бога“: и не само да знају, него га само због тога и долазе слушати, јер да није тог злочина у име нације и вјере, Кордићева парапсихолошка искуства ником не би била занимљива. Има још свијета што је по затворима и наркоманским комунама доживио „сусрет с Богом“ или заиста сусрет с Богом, па те људе католичко свећенство свеједно не позива да с олтара приповиједају о својим духовним прочишћењима и да јачају вјеру и домољубље код пастве.

Сваки нови црквени наступ Дарија Кордића, а бит ће тога још, нарочито кад стигне диплома теологије, нови је прилог бешчашћу једног дијела овдашњег католичког клера, који је поодавно раскрстио са здравим схваћањем вјере у корист служења националистичкој митоманији, односно у корист стављања вјере у функцију потицања или оправдавања етничке мржње. Већа жалост од тога само је она садржана у чињеници која каже да је све мање унутрашњих гласова отпора том трајножарећем изневјеравању црквеног послања.

Извор: Ал Јазеера