KAKO SAM ODLOŽIO AGRESIJU

Nato zlikovci bombardovali su i bolnicu Dragiša Mišović u Beogradu

Danas, i ranije, govorilo se o zločinačkom poduhvatu koji su srpski političari, oficiri, generali itd., činili prema Albancima, prema ne znam kome sve, prema međunarodnoj zajednici, zbog čega imamo ceo državni vrh u Hagu, delom osuđen; delom čekaju presude ili su u nekom statusu obnovljenog postupka[1]. No, ja mislim da je projekat „zločinačkog poduhvata“ stvoren u NATO. Nije se desio na Kosovu, nije se desio u Bosni, na teritoriji Republike Srpske ili tamo gde je srpski narod živeo u vremenu poslednjih 15, 20 godina. Zapravo, smišljen je u Vašingtonu, Londonu, Bonu, a isplaniran u Briselu, u sedištu NATO. Leopold Troisi se zove ulica u kojoj je sedište namonstruoznije organizacije koja planira i realizuje najgnusnije operacije za promenu geopolitičke mape sveta.

Ja sam, možda, jedan od ljudi u Srbiji, jedan od oficira ili generala, kako hoćete, koji je najduže bio u ratu sa NATO-om. Upućen sam na obaveštajni zadatak u Brisel odlukom Vrhovnog saveta odbrane, početkom 1995. godine, nakon jedne procene na najvišem državnom nivou, koja je usledila posle serije napada američkih i NATO snaga na položaje i naselja Republike Srpske i Srpske Krajine. Tom procenom je zaključeno, da u doglednom periodu predstoji, kad se steknu uslovi ili kad oni budu isprovocirani, da će borbena dejstva, odnosno, agresija biti preneta na Saveznu Republiku Jugoslaviju, odnosno, pretežno na teritoriju Srbije. Naravno, ta procena je bila realna i doneta je odluka da ja, sa značajnim diplomatskim i obaveštajnim iskustvom, i još nekim drugim iskustvima stečenim na značajnim funkcijama koje sam obavljao, pod kamuflažnom funkcijom budem upućen u Brisel, sa ciljem vođenja jedne obaveštajne operacije koja je trajala nekoliko godina, u stvari, sve do početka agresije na SRJ.

Moj zadatak je bio da napravim obaveštajnu mrežu u strukturama NATO, EU, Partnerstva za mir i drugih institucija u Briselu koje se bave geopolitikom. Ja sam taj zadatak izvršio.

Od februara 1995. godine, kada sam stigao u Brisel, pa do kraja 1998. godine, do početka planirane agresije, obaveštajna mreža, koju sam stvorio, prvi put sada kažem, brojala je više desetina ljudi najvišeg diplomatskog ranga u NATO-u i drugim briselskim diplomatskim misijama. Bile su to diplomate, meni ravni po diplomatskom statusu, kao ministru-savetniku jugoslovenske misije pri EU. Diplomate, profesionalci  znaju da je to, prva ili druga ličnost po rangu, posle ambasadora. U Brisel sam upućen kao pukovnik, u zemlju sam se vratio kao general-major.

Želim da se osvrnem na jednu operativnu akciju koja je kulminirala donošenjem, odnosno, dobijanjem planova za agresiju NATO. Ja sam 1998. godine imao nameru da se sretnem sa jednim francuskim generalom koji je bio šef njihove vojne delegacije i član Vojnog komiteta NATO. Francuska se u to vreme protivila agresiji NATO-a. Ja sam prateći stavove delegacija i njihovih predstavnika država članica NATO, preko mreže koju sam stvorio, imao sve informacije o svakodnevnim aktivnostima NATO-a, koja su se odnosila na moju zemlju. Francuski general, šef njihove vojne delegacije žestoko se protivio izradi planova za agresiju i odbijao angažovanje Francuske u tom zločinačkom poduhvatu. Naravno, po nalogu francuske vlade. U nameri da se sa njim sretnem, sticajem okolnosti, upoznao sam se sa njegovim prvo potčinjenim, šefom kabineta u njihovoj vojnoj delegaciji, majorom Pjer Anri Binelom. Umesto sa generalom na ručku, ručao sam sa majorom. Pre funkcije u NATO-u, bio je u francuskom konigentu UMPROFOR-a, u Bosni. Radi se o veoma sposobnom, inteligentnom oficiru. Završio je prestižnu Sen – Sir vojnu akademiju, koju je završio Šarl de Gol, kralj Petar I Karađorđević i mnoge druge istorijske ličnosti. Za tu akademiju vrši se veoma rigorozna selekcija. Njemu je bila predodređena veoma značajna karijera. Inače, obaveštajac po profilu, kao što sam to bio i ja. U istoriji obaveštajnih službi retko je zabeležen, ili nije poznat javnosti susret dva obaveštajca sa različitim obaveštajnim ciljevima. Ipak, našli smo tačku obostranog obaveštajnog interesa. Međutim,razmišljajući, u jednom trenutku, pošto sam ja pre toga bio šef kabineta načelnika Generalštaba, a znajući šta šef kabineta zna, ja sam se odlučio da ga „držim na vezi“. Prve informacije koje sam imao od njega, ja sam ih proveravao na dve, tri strane, a onda sam počeo da mu dajem neke zadatke, i on je ušao u „obaveštajnu igru“, veoma iskreno, svestan svih posledica.

Početkom leta ‘98, NATO je otpočeo pripreme za agresiju na SR Jugoslaviju. Bile su okvirno, globalno koncipirane snage, a zemlje učesnice su prijavile sa kojima će snagama učestvovati. Odluka o agresiji je trebala biti doneta 12-13. oktobra 1998 godine. Ja sam, do tada, više stotina informacija dostavio vojno-državnom rukovodstvu u kojima su se nalazili svi detalji plana agresije.

Prvog oktobra sam pozvao majora Binela u jedan restoran sa ciljem da dobijem izvorni plan agresije, i rekao sam mu sledeće: “Znam datum agresije, znam objekte, ciljeve, znam faze, znam snage itd.” Pogledao me je i pitao:  “Šta ne znaš?” Ja mu kažem da znam sve. “Pa šta ti treba?” Kažem mu da mi trebaju originalni planovi. A onda sam izmislio jednu priču koja mi je slučajno pala na pamet i rekao sam: “Znaš šta”, mada smo onda već bili na ti,  “kad neki Srbin zaluta u Pariz, tamo, i sa nekim treba da se nađe, on kaže kod Ajfelove kule, tu će se negde sresti. E u Beogradu postoje Terazije. I kad treba nekog iz unutrašnjosti da sretneš, onda kažeš srešćemo se na Terazijama pa ćemo onda lako ”. Pitao me je šta to znači. Ja kažem, to je jedno mesto koje po nečem drugom simbolično. “Po čemu?” Ja kažem:“kad je neko državu prevario, onda ga tu vešaju“. Pogledao me, i kaže: “Pa šta, neće vas da vešaju?”“Hoće, ukoliko budem obmanuo državu i ne budem obezbedio planove za agresiju”. Kaže:“To je opasno“. Kažem, jeste. Razmišljao je, razmišljao i rekao:“Ja to nemam“. Rekao sam mu da verujem da kao obaveštajac znao je da je duboko zagazio u „izdaju NATO“ i da može da nabavi. Znao je da ja u jednom trenutku mogu da ga iskompromitujem, da mogu da ga ucenim, što nikad ne bih uradio, jer on se zaista poneo prijateljski. Gledali smo se tako malo duže, ne trepćući, i on je u jednom trenutku rekao: “Pa u redu, imaćeš ih”. Sutra veče je došao u moj stan i doneo je ono što sam od njega tražio. Planove je dobio od oficira iz francuske vojne delegacije, a potom ih je doneo kod mene. Nas dvojica smo ih u toku večeri izanalizirali, a potom se razišli, razmišljajući da ćemo te noći obojica,istovremeno,biti uhapšeni. Naravno, ja sam računao da će njega uhvatiti čim bude izašao iz mog stana, a mene kad budem izašao i krenuo sa dokumentima. Ja sam propratio njegov izlazak preko zavese dok je izašao napolje i prelazio ulicu. Negde je tamo, u nekoj sporednoj ulici, parkirao auto. Nestao je. Za mene je tada nastao pakao. Šta sada raditi? Bio sam sam u kući. Šta sad raditi sa papirima? Gde ići u pola 12? Kako to odneti? Pozvati bilo koga iz ambasade, prosto nije bilo pametno. Odlučim se. Postoje tri izlaza iz zgrade. Jedan je gde izlaze automobili, drugi je glavni ulaz izlaz sa liftovima i treći, gde se nalaze kontejneri.

Ne razmišljajući mnogo racionalno, jedino moguće rešenje, da se moram brzo „otresti“ dokumenata. Znači, moram izaći sa tim na ulicu,pa šta bude. Odlučio sam da izađem i sa sobom sam poneo dve kese.

Jedna kesa je bila sa stvarnim đubretom, a druga je bila sa nekim pomešanim papirom, u kojem su bili planovi NATO. Izašao sam gde su kontejneri. Bacio sam jednu kesu, a drugu sam poneo sa sobom. Promenio sam pravac kretanja kojim inače idem, izašao sam na jednu glavnu ulicu i došao do ambasade. U ambasadi sam tokom noći preradio dokumenta na način kako to nalažu obaveštajne procedure. U zoru sam ih poslao za Beograd. Ujutru, 2. oktobra, na stolu načelnika Generalštaba i državnog rukovodstva je osvanuo plan za agresiju. U njemu su bili svi detalji koji su bili potrebni. U to vreme, jedinice su već bile na položajima, dispergovana je bila municija, skladišta, avioni, radari, rakete, itd. Doneta je odluka da se izvadi tzv. „strategija disperzije“ i da se izvrši premeštanje ljudskih i materijalnih resursa na nove položaje. To je urađeno u toku narednih nekoliko dana. 8. oktobra, Amerikanci su izvršili poslednju verifikaciju pozicija ciljeva. Da napomenem, da je na jednoj tomahavk glavi, koja nije eksplodirala, kad je agresija već bila završena, Vojno – tehnički institut pronašao da je njen cilj bio memorisan 15. marta 1998. godine. Znači, šest meseci ranije su odredili ciljeve koje će gađati. Naravno, tokom provere lokacije ciljevi više nisu bili na ranijim pozicijama. Svi borbeni resursi – ljudstvo i tehnika bili su na novim rejonima. Nastala je panika u NATO, jer su ciljevi nestali. Nailazi zimski period i nepovoljne vremenske prilike. Oni su tu operaciju nazvali „Balkanska zima“. Radikalnom agresijom imali su za cilj da unište ljudske i materijalne resurse, privredni i politički sistem zemlje, izazovu kapitulaciju oružanih snaga, dovedu NATO kopnene snage i izvrše okupaciju. Opšta glad i smrzavanje stanovništva je bila mera za nepokornost NATO-u.Plan agresije je imao četiri faze. Prva faza je trebala da traje 24 sata, tada je trebalo uništiti 16 ciljeva. Tih 16 ciljeva su obuhvatili ceo PVO sistem. Zatim bi usledio 24-satni ultimatum. Ukoliko oružane snage ne bude kapitulirale i povukle vojsku sa KiM, sledila bi i nova, 48-satna serija ciljeva. A nakon toga faza „Apokalipse“. Faza „Apokalipse“ obuhvatala je više 600 ciljeva, i ta faza je trebala da zemlju zaista učini potpuno devastiranom. Da napomenem, fazu „Apokalipse“ su pripremili odmah na početku agresije, tokom aprila 1999. godine. Međutim, scenario se nije odigrao onako kako je NATO planirao. Disperzijom ciljeva plan agresije „Balkanska zima“ je propao. Nisu imali ciljeve za gađanje. Nisu imali uslove za postizanje strategijskog iznenađenja, što je prvi uslov za pobedu agresora. Zbog otkrivanja planova o agresiji odlučili su da 12. oktobra ujutru krenu za Beograd, da pregovaraju sa predsednikom Miloševićem i državnim i vojnim vrhom. U suštini, agresija je odložena.

Tom prilikom, dogovoreno je da se deo naših vojnih i policijskih snaga povuče sa KiM i da se dozvoli dolazak Verifikacione misije. Uveče su se vratili u Brisel. Izvestili su Savet NATO o tome šta je dogovoreno sa rukovodstvom u Beogradu. Sporazum je bio da se do 17. oktobra (72 sata) realizuje dogovoreno. NATO je ostao u stanju najvišeg stepena borbene gotovosti. Na novim razgovorima, 17. oktobra, taj borbeni status NATO je produžen još deset dana, do 27. oktobra. Toga dana NATO je snage za agresiju na SRJ preveo u „mirnodopsko stanje“. Dvadeset sedmog oktobra sam poslao svoj poslednji izveštaj iz Brisela „da je agresija izbegnuta, opasnost nije prošla“. Naravno, to se kasnije desilo u martu, ali su moji napori, uz pomoć majora Binela, agresiju odložili za oko pola godine, što je znatno doprinelo da je spremnije dočekamo.

Major Binel biva otkriven u traganju kako su planovi otkriveni. Uhapšen je 19. oktobra, odveden u Pariz i bio je deset dana pod istragom. Odmah je priznao i rekao je: “Jesam, dao sam planove srpskom diplomati Jovanu Milanoviću“. Na pitanje: ”Zašto si dao?“ Odgovorio je: „Zbog toga što sam hteo da pomognem Srbima“. U prvom kontaktu sa mnom, rekao mi je da mu je deda bio solunac i da mu je rekao: “Sinko, kad Srbina sretneš, skini mu kapu.” Svi mediji, i elektronski i pisani, saopštavaju 01. 11. „da je uhvaćen srpski špijun u NATO“. Binel je ostao u zatvoru, a ja u kućnom pritvoru narednih pedeset dana. Naravno, tu su bile televizijske kamere, reportažna kola ispred ambasade, ispred stana, tražili su i čekali da me uslikaju. Tu priliku im, naravno, nisam pružio. To je trajalo dosta dugo, desetinu dana. Potom je, 19. novembra belgijski parlament zasedao i na dnevnom redu je bila „špijunska afera Milanović – Binel“. Bila je to tema celodnevne debate. Nisu, između ostalog, mogli da nađu modus šta učiniti sa mnom. I naravno, ništa pametno nisu mogli da smisle, jer nisu mogli da me proteraju. Evropska unija nema mehanizam za proterivanje diplomata. Nisam bio akreditovan u Belgiji, a NATO-u ja nisam ukrao planove, doneseni su mi u stan. Tako, i dalje sam ostao u Briselu. Odluka parlamenta je bila da se sačeka istraga o Binelu u Parizu, pa će onda odlučiti kasnije. Namera im je bila da me 15. januara naredne, 1999. godine, kad mi istekne diplomatska viza i dokumenta koja inače daje belgijsko Ministarstvo inostranih poslova, da mi zadrže dokumente, da me ostave bez diplomatskog imuniteta i da me neko od muslimana ili Šiptara likvidira, pošto je to tamo bilo kao „dobro jutro“. E naravno, ja sam o toj nameri dobio obaveštenje opet od njihovih ljudi, i to od jedne vrlo značajne ličnosti. Taj pakleni plan je osujećen 19. decembra, na Svetog Nikolu. Napustio sam Belgiju i vratio se u Beograd.

Binel je bio optužen za nacionalnu izdaju i pretila mu je kazna od 14 godina zbog toga što nije mogao da dokaže da mi nije doneo plan o frekvencijama letenja francuskih aviona.

Taj plan mu zaista nisam tražio. Odbio sam da bilo šta sa njim pričam o Francuskoj. Rekao sam : “Ne želim da od tebe pravim nacionalnog izdajnika.” O Francuskoj, sve što mi treba, saznaću od drugih. I zaista sam odbio. Proveo je deset meseci u istražnom zatvoru, potom je, nakon ne znam kog vremena, osuđen na 5 godina. Zajedno sa istražnim zatvorom, izdržao je kaznu od tri godine. U zatvoru je napisao knjigu “Ratni zločini NATO”. U njoj je, pored ostalog, opisao ovaj „NATO zločinački poduhvat“. Reći ću vam samo šta mu je rekao sudija prilikom suđenja. „Želeli ste da budete heroj, postali ste izdajnik, izdali ste drugove, saveznike. Izdali ste Francusku.” A psihijatar, dok je ležao u zatvoru, i bio pod istragom opisao ga je ovim rečima: “Mentalno bolesna izopačena ličnost.” Psihijatar ne kaže da su mu u ćeliju ubacivali zločince i homoseksualce. On je, danas, geometar u Tuluzu. Nekada elitni oficir, danas geometar. U Beogradu je bio maja 2003. godine, povodom promocije njegove knjige „Ratni zločini NATO“. Niko iz državnih institucija nije prisustvovao toj promociji. A rekao je rečenicu za istoriju: „Nisam se pokajao, opet bih isto učinio“. Zasluga za njegov dolazak u Beograd pripada prof. dr. sa Sorbone, Mili Alečković. Napisao je u to vreme još četiri knjige. Rekao je i ovo: ”Da nisam sreo gospodina Milanovića, nikad ne bih bio književnik.” Rekao je i sledeće: ”Idem sada tamo, u srpske enklave, da promovišem knjigu, a moja sledeća aktivnost je učenje srpskog jezika.” Ima li većeg patriotizma od jednog stranca. I konačno, predsednik Republike Srbije ga je 2012. godine odlikovao ordenom Obilića. Jedan novinar, u jednom podužem članku, analizi, kaže: ”Da li je njegova sudbina vredna za ono što je učinio.” I sledeće, u to vreme, Svilanović je bio ministar inostranih poslova, kaže: ”Da li Svilanović može računati na ovakve ljude?” Zaista da ne može, njemu nisi takvi ljudi primereni. Eto, to je najznačajnija epizoda jedne velike četvorogodišnje obaveštajne operacije. A bilo ih je zaista mnogo. Njima će se baviti istorija i istoričari. U ovoj epizodi, učesnici smo Binel i ja. U mnoštvu drugih epizoda bilo je više desetina učesnika. O njima nemam zakonsko pravo da govorim, a i profesionalna etika me obavezuje.

O Binelu sam govorio zato što nisam rekao ništa više od onoga što je on rekao u istrazi i ono što je u javnosti poznato.

Na kraju, želim da istaknem da je major Binel, za jubilarnu 10-godišnjicu obeležavanja agresije NATO Beogradskom forumu za svet ravnopravnih i Klubu admirala i generala Srbije, poslao poruku koju je nazvao: „Poruka zemlji heroja pod bombama ubica“. U poruci je rekao da je imao i ponos i stid, ali stidi se zbog svoje zemlje koja je učestvovala u agresiji ponosnog srpskog naroda, sa  kojima su u istoriji bili prijatelji. I na kraju, on kaže: ”Vi Srbi kroz čitavu istoriju pokazali ste hrabrost, bar od vremena bitke na Kosovu polju. Vi danas niste sami, čak i ako su trenutno vaša braća buduće zajedničke borbe još pritajena u tišini. Vera u Boga, u otadžbinu, u koren i tradiciju, izvori su naše slave i budućnosti. Danas na desetogodišnjicu užasa koji vam se dogodio, a kome će jednom doći kraj, želim da vam kažem koliko sam vam prijatelj i koliko vas volim. Neka je slava i dugovečnost srpskom narodu. Vaš prijatelj i vaš brat, Pjer Anri Binel.”

Ja poručujem u svoje ime:

Hvala ti, brate, Binel!
Hvala svima koji su kao Binel doprineli da se osujeti zločinački plan agresije „Balkanska zima“ (Milosrdni anđeo) i umanje njegovi efekti tokom proleća 1999. godine.
Njihova imena i zasluge za srpski narod nalaze se u tajnim depoima najnovije srpske istorije. O njima, kao o Binelu, pričaće naša pokoljenja!
Hvala Belgiji što mi je sačuvala život, a mogla je primeniti „američku recepturu“.

General Jovan Milanović

Vezane vijesti:

Da se ne zaboravi!

IZLOŽBA O NATO BOMBARDOVANjU – Jadovno 1941.

NE SMIJEMO ZABORAVITI AGRESIJU NATO … – Jadovno 1941.

vladika bački irinej: pamćenje nevinih žrtava … – Jadovno 1941.

Zaboravili herojsku smrt najmlađeg majora … – Jadovno 1941.