Kako je Tito Draži preuzeo komandu!

Posleratna sudbina Jugoslavije krojila se u Vašingtonu. Luj Adamič ubedio Ruzvelta i Čerčila da su partizani jedini ozbiljan partner

Kada su saveznici počeli polako da očijukaju sa partizanskim pokretom Josipa Broza, i da postepeno zahlađuju odnose sa jugoslovenskom vojskom u otadžbini, odnosno sa pokretom Draže Mihailovića, još je otvoreno istorijsko pitanje koje ostaje istraživačima da ga razreše u vremenu koje je pred nama. Knjiga Loren Lis „Amerikanci jugoslovenskog porekla i nacionalna bezbednost SAD u vreme Drugog svetskog rata“, koja bi uskoro trebalo da se pojavi u prevodu na srpskom jeziku, mogla bi da bude jedan od stepenika u istraživanju ovog dela naše prošlosti. Ova višeslojna knjiga na dobar način pokazuje odnose između nacionalnih emigrantskih udruženja sa prostora Kraljevine Jugoslavije i kako se manipuliše imigrantima u zemljama koje su ih primile. Nijedna grupa, tvrdi autorka, ne može biti bolja ilustracija sukoba etničke pripadnosti od zajednice jugoslovenskih Amerikanaca. Postojao je dubok etnički i politički sukob u redovima jugoslovenskih Amerikanaca. Ova zajednica patila je od oštrog i očigledno nepopravljivog razdora između srpskih monarhista, lojalnih kralju u izbeglištvu, liberalnih pristalica Tita i partizana, ali i onih koji su podržavali trenutno stanje pod okupacijom odnosno osnivanje Nezavisne Države Hrvatske. Među njima vodila se žestoka borba. Loren Lis se posebno bavi književnikom Lujom Adamičem, najistaknutijim Amerikancem jugoslovenskog, odnosno slovenačkog porekla u SAD, koji je bio jedan od čelnih ljudi levičarske i propartizanske orijentacije.

Adamič je rođen krajem 19. veka (1898) u Austrougarskoj kojoj je tada pripadala Slovenija i kao petnaestogodišnjak, 1913. emigrirao je u SAD, pošto je isteran iz škole zbog učešća u jugoslovenskom nacionalnom pokretu. Poznih tridesetih objavio je nekoliko uspešnih romana i postao poznat pisac koji obrađuje imigrantske i etničke teme. Adamič je bio aktivan u organizacijama koje su se zalagale za unapređenje tolerancije kako bi se premostile etničke i klasne razlike u američkom društvu. On je, kaže Loren Lis, bio kontroverzna figura u krugovima Amerikanaca jugoslovenskog porekla zbog tekstova u kojima se suprotstavljao diktaturi kralja Aleksandra i zalagao za bliske veze Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.

U jednom od svojih najčuvenijih dela „Seoba u dva pravca“ Adamič je predlagao da se američki noviji imigranti organizuju prema zemljama porekla u grupe koje bi privremeno otišle u Evropu posle završetka rata, da pruže savete i pomoć vladama koje upravljaju oslobođenim zemljama. Cilj ove „seobe natrag“ bio bi da se u Evropi izvede američka revolucija, kako bi se uspostavile demokratije umesto predratnih, diskreditovanih režima. Rezultat bi bio stvaranje demokratske evropske federacije sa jedinstvenom valutom i pravednim ekonomskim poretkom, ali sa očuvanjem suvereniteta svake zemlje posebno. Sve ove njegove ideje u mnogo čemu podsećaju na današnju Evropsku uniju.

Jedan primerak ove knjige sa posvetom Adamič je poslao Eleonori Ruzvelt, uz propratno pismo u kojem je zamolio predsednikovu suprugu da knjigu pročita. Gospođi Ruzvelt su se očigledno dopale ideje i ubrzo je pozvala Adamiča i njegovu suprugu Stelu na večeru u Belu kuću. Bilo je to 13. januara 1942. godine. Adamičovi su verovali da će na večeri biti samo sa gospođom Ruzvelt. Na njihovo iznenađenje, pridružili su im se predsednik Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil. Međutim, na dnevnom redu te večeri u središtu pažnje nisu bile Adamičove ideje i vizije iz knjige, već razvoj događaja u Evropi, što je i inače bila tema Prve vašingtonske konferencije koja je trajala od 22. decembra 1941. do 14. januara 1942. godine.

Adamič će ovu šansu maksimalno iskoristiti i svojim „propagandističkim sposobnostima“ početi da stvara atmosferu kod ključnih državnika, za simpatije prema komunističkom oslobodilačkom bloku u Jugoslaviji. Posle ovog sastanka kod Čerčila će sve više sazrevati ideja da je Dražin pokret velikosrpski, a Titov jugoslovenski.

– Britaniji i Americi, posle rata bila je potrebna Jugoslavija – piše Loren Lis. – Naravno, uz pomoć Eleonore Ruzvelt nastaviće Adamič da Belu kuću bombarduje informacijama koje su išle u prilog partizanskim jedinicama i maršalu Titu.

Neposredno posle rata Luj Adamič je detalje sa ovog susreta zabeležio u reportaži „Večera u Beloj kući“.

Inače, pre ovog i posle ovog susreta, sve aktivnosti Luja Adamiča, koji je bio i predsednik levičarskog i propartizanskog „Ujedinjenog komiteta južnoslovenskih Amerikanaca“, u javnom životu bile su posvećene afirmaciji Brozovog pokreta.

ODNOSI među emigracijom, pogotovo između Srba i Hrvata su pogoršani, naročito kada su na američki kontinent počeli da pristižu izveštaji o ustaškim zločinima u Jasenovcu i na prostorima naseljenim srpskim življem u novoformiranoj državi NDH. Ivan Šubašić, ban Hrvatske banovine, član emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije i njen poslednji predsednik (a od marta 1945. potpredsednik u vladi Tito-Šubašić), za nastali spor optuživao je srpsku stranu. Naročito američko-kanadskog episkopa Dionisija, ambasadora Konstantina Fotića i pesnika i diplomatu Jovana Dučića.

Sava Kosanović, sin najmlađe sestre Nikole Tesle i budući ambasador Titove Jugoslavije u Sjedinjenim Državama, bio je još „otvoreniji i zagriženiji“ u nastupima protiv srpske strane. On je čak tvrdio da su tekstovi u „Amerikanskom Srbobranu“ o „navodnim hrvatskim jezivim zločinima nad Srbima, ništa drugo do nemačka propaganda čiji je cilj da se skrene pažnja sa krvavih zločina koje su činile nemačke jedinice u Srbiji“.

Slično se ponašao i Stojan Pribićević, sin poznatog predratnog političara Svetozara Pribićevića. Kakva koincidencija, Kosanović je bio generalni sekretar Pribićevićeve Samostalne demokratske stranke. Stojan je tvrdio da je nacistička propaganda o hrvatskim zločinima, koja je našla put do „Amerikanskog Srbobrana“, u stvari potiče iz Jugoslavije od ljudi iz vojske koji tvrde da su četnici, a u stvari su povezani sa Nedićevim režimom. Pribićević i Sava Kosanović su obećali vladinim funkcionerima iz Vašingtona da će dostaviti kompletnu dokumentaciju o njihovim navodima. Naravno, to nikada nisu uradili jer je vreme pokazalo da su tekstovi u „Amerikanskom Srbobranu“ bili tačni.

Posle rata, Luj Adamič je ostao privržen Titovoj Jugoslaviji. Njegova smrt ostala je i do danas nerazjašnjena. Na farmi, blizu Milforda u državi Nju Džersi, 4. septembra 1951. nađen je u zapaljenoj kući, u sobi na spratu, sa dva metka u lobanji i puškom u krilu.

Upravo je bio završio knjigu „Orao i korenje“ koju je posvetio razjašnjenju sukoba Sovjetskog Saveza i Jugoslavije za američke čitaoce. Pri kraju rukopisa učestale su pretnje. U poslednjem razgovoru sa čovekom iz naše ambasade, rekao je „da misli da mu pretnje stižu sa krajnje desnice, od ustaša i sličnih“. FBI, američka federalna policija, odbila je da vodi istragu povodom njegove smrti.

ROĐAK KRALjEVIĆA MARKA

Zanimljiva je jedna epizoda iz Adamičevog života, koju je on objavio u „Biografiji“, kada je tek stigao na američki kontinent. Pošto nije imao od čega da živi, postao je profesionalni vojnik. Kako je bio najmlađi u četi dobio je i dodatnu obavezu da održava komandirovu kancelariju. I dok je jednom čistio prostoriju naišao je poručnik i zapodenuo razgovor. I odmah ga je upitao odakle je i šta je po nacionalnosti. Pošto mu nikako nije uspevalo da objasni kako je iz Austrougarske a Slovenac, skratio je svoje muke i rekao: „Ma, ja sam Srbin, iz Srbije“. Starešina se izmakao, pogledao ga sa divljenjem i upitao: „A da li ti je možda rođak Kraljević Marko“. Otišao je do stola i Adamiču pružio knjigu u kojoj je na nemačkom jeziku bio izbor naše narodne poezije.

SLOVENCI NAJBROJNIJI

* Prema popisu iz 1940. godine, 383.000 Amerikanaca navelo je Jugoslaviju kao zemlju svog porekla, 178.000 su bili Slovenci, 115.000 su bili Hrvati, a samo 37.000 su bili Srbi.

* Od toga, 160.000 Amerikanaca jugoslovenskog porekla, bilo je rođeno u Jugoslaviji, 61 odsto su bili naturalizovani američki građani.

* Većina ih je bila koncentrisana u industrijskim američkim državama – Ohajo, Pensilvanija, Ilinois i Mičigen.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Godišnjica pogibije 12 ravnogoraca u selu Kusatku

„U Jugoslaviji su bila dva pokreta otpora – četnički i partizanski“

Najveća kontroverza NOB-A Đilas: Zašto smo skrivali da pregovaramo sa Nemcima

Vladan Ivković: Srpske izdaje, konačni dio