Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Kako je srpski narod umirao na Drini: Vešali ih, a oni su vikali ŽIVELA SRBIJA!

Datum objave: ponedeljak, 8 juna, 2020
Veličina slova: A- A+

Fotografija je vešanje grupe Kopaoničana jula 1916 koje je pratio pesnik Vojislav Ilić mlađi, koji se tada nalazio u Kruševcu. Prikazavši povorku osuđenika, vezanih ruku, pratnji okupatorskih žandarma, opisao je detalje izvršenje kazne.

“Kao najveličanstveniji trenutak iz teškog stradanja na Drini, koja je dugo vremena tekla mutna i krvava, spomenuću divno herojstvo Svetozara Teševića, težaka iz sela Drinska. Prijeki sud izrekao mu je smrtnu kaznu. Morao je sam sebi iskopati grobnicu. Čim se uspravio, bila mu je nametnuta omča oko vrata. Još je stigao da klikne prigušeno: “Živio kralj Petar I ! Živila Srbija!“… Tijelo se zaljuljalo na vješalima ali samo za jedan momenat. Konopac je pukao nekim Proviđenjem koje je htjelo da okuša još jedanput vjeru u snagu zavjetne misli onih, koji su htjeli da vaskrsnu pravdu i slobodu. U istom momentu, kada se Svetozar dignuo sa zemlje, spreman da ga ponovo vješaju, pristupa mu austrijski potpukovnik sa riječima: “Sreća te je spasila; nećemo te vješati, ali radi velike milosti koji Ti naš ćesar daje, klikni: “ Živilo Njegovo apostolsko veličanstvo naš premili Franjo Josip prvi!“ Uspravljen kao bor, Svetozar je mirno stajalo pod vješalima sa pogledom uperenim prema istoku, prema majci Srbiji. Svoga krvnika i ćesarevog slugu nije ni pogledao. Ovaj div i vitez, bez imalo oklijevanja, kliknu: “Živio kralj Petar I ! Živila Srbija!“… Sa osmjehom Bogu sličnom, Svetozar Tešević pođe i po drugi put u smrt. Miran kao jagnje stupi pod vješala i sam sebi namače omču na vrat… Tako je naš narod umirao na Drini, o Preobreženju 1914. godine!“

  • Spomenica posvećena mučenicima i žrtvama dobojske internaije iz Svjetskog rata 1915/16. – Prota Milan A. Božić, “Onda, kada je Drina tekla mutna i krvava…“

Deset tek podignutih vešala rečito su govorila o načinu njihova pogubljenja.

„Ne vešanje svih odjednom, već redom, jednog za drugim“ – tako je glasila presuda austromađarskog prekog suda. Čast da prvi bude obešen pripala je „kolovođi zavere“, Vojislavu Braloviću.

Mlad, stasit, ponosno uzdignute glave, ne klesajući nogom, i ne tražeći milost varvara, nesrećnik se po spremljenim lestvicama pope na vešala.

Kad je bio gore, baci pogled naokolo… Nekoliko stotina očiju, punih suza i saučešća bile su uprte u njega.

„Braćo!“ – uzviknu on snažnim glasom. – „Ja umirem nevin, ali doći će strašni sud i našim dželatima!“

Da bi sprečio dalji govor, dželat, brzinom straha, potrča uz lestvice da što pre okonča jezovitu i užasnu proceduru.

„Živela Srbija!“

„Vešaj!“ – odjeknu gruba madžarska komanda.

Konopac se namiče na vrat, lestvice se naglo izmiču, i nevina žrtva ostaje, ali samo za sekundu, lebdeći u vazduhu…

U istom magnovenju oka, svi, i publika i prisutni Madžari sa dželatom potrčaše ka vešalima…

Kao da je neumitna pravda želela korigovati varvarsku presudu, konopac se prekinuo i „mrtvac“ još živ i zdrav, dočekao se na noge, pa u nedoumici, eno, gleda začuđeno oko sebe, ne razumevajući da li je to iznenadna milost ili slučajna igra Proviđenja.

I tu, gde bi svaki drugi, pa čak i ljudožder, zastao ganut i rekao: „Ovaj čovek je pravednik, jer ga ni smrt, eto, neće “Poklanjam mu život!“ – surovo madžarsko srce ostaje zverski hladno…

„Drugi konopac!“ – razdra se opet izbezumljeni Madžar. I, već posle pola minuta, lepi, dobri i vazda veseli Bralović njigao se u vazduhu kao ružna i pomodrela lešina.

Zatim su, jedan za drugim, obešeni i ostali. Sibin Jeličić, treći po redu, uzviknuo je sa vešala: „Zbogom narode! Sećaj me se!“ što su žene propratile jecajem, a muškarci škrgutom zuba.

Poslednji koji je imao ispiti čašu smrti, bio je poznati Kopaoničanin, seljak od tridesetak godina. Iako je video mučeničku smrt devetorice svojih drugova, ovaj se čovek, sa neverovatnom hladnokrvnošću svojstvenoj samo našoj rasi, popeo na svoju Golgotu.

Zaustavio je pogled na gomilici madžarskih oficira ispod vešala…

Nemoguće je nikad zaboraviti taj pogled pun beskrajnog prezrenja…

Pre nego što će mu biti navučena zamka na vrat, mučenik je učinio nešto neočekivano, nešto uzvišeno: pljunuo je dole na madžarske oficire pa zatim umro…

S njegovim vešanjem svršen je ceo ovaj krvavi posao…

(Vojislav Ilić mlađi, „Naše svete žrtve“, Ujedinjeno Srpstvo, 09.06.1991.)

Izvor: nacionalist.rs

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top