Kako je moguće da nas neprijatelji vide uvek jasnije nego što se vidimo među sobom

Piše: ŽELjKO CVIJANOVIĆ

1.
Ni po duhu ni po pameti, ali sto jezika govori. Za čitanje predlažem dakle Denisa Mekšejna, Blerovog ministra za Evropu, danas tipa koji se u kontinuitetu bavi Balkanom, što će reći da to ne radi o svojoj pameti i novčaniku. Elem, Mekšejn u autorskom tekstu na sajtu Evroaktiva lamentuje nad tim da su London, Pariz, Berlin i Rim digli ruke od „Zapadnog Balkana“, pa je odbrana mira u tom „najproblematičnijem regonu u Evropi“ pala u nejake ruke Fedrike Mogerini.

A njen najveći problem na Balkanu neće biti ni albanska ekspanzija, ni radikalni islamizam, ni oživljeno ustaštvo, već – kaže on – „srpski revanšizam“. Prema Mekšejnu, nacionalisti iz Beograda ohrabruju „srpsku manjinu“ u Bosni i na Kosovu da ne sarađuje sa „matičnim državama“, što njih (države) čini nefunkcionalnim. On još kaže da su Srbi uključeni i u „zaveru“ u Crnoj Gori (valjda misli na čuveni „državni udar“) i da nijedan srpski lider danas nije spreman da kaže istinu Srbima – da se sa politikom iz 90-tih ne može u EU i da Beograd više ne može da vlada okolnim državama.

Onaj ko ga poznaje zna i to da Mekšejn, još jedan iz Blerove ergele kome je presuđeno za korupciju, u redovima globalističkkih elita ne zauzima visoko mesto kreatora politika ili njihovog glasnika. On je više iz daljih redova, gde sede buzdovani (izvršitelji) pojedinih politika. Otud, niti se od Mekšejna moglo očekivati više razumevanja za Srbe i Balkan niti bi Srbi i Balkan trebalo da žale zbog toga, još manje da se objašnjavaju s njim. Uostalom, ne tako davno, držeći stranu Hašimu Tačiju kao rodu rođenom, Mekšejn se istakao u brutalnim napadima na Dika Martija zbog izveštaja o trgovini organima na Kosovu. Pre samo mesec i po u Indipendentu se proslavio tezom da će izbiti rat na Balkanu, i to samo ako Tramp dozvoli Putinu da podrži Srbe.

2.
Nije dakle dovoljno biti politički Britanac, već moraš još biti i blerovac i buzdovan, da bi javno stao iza tako otrovnog cinizma kako je balkanski mir, a s njim i evropski, stvar koju u svojim rukama drži Federika Mogerini. I to u momentu dok ona na svojoj balkanskoj turneji zavrće ruku Đorđu Ivanovu, zahtevajući od njega da pocepa Makedoniju, koja se – to nam Mekšejn neće reći – ništa manje od Kosova i Bosne, neće raspasti bez rata.

Mekšejn neće napisati čak ni tako jednostavnu istinu: da neko u evropskim metropolama zaista i sa dobrom verom računa na mir na „Zapadnom Balkanu“, ne bi na balkansku turneju išla Mogerinijeva, sa izrazom lica nekog na koga ne možeš da se naljutiš ni zbog čega osim što se tako uporno meša u svet odraslih, nego bi na Balkan došla neka jača artiljerija, poput Mutti Merkel, kojoj će na izborima u septembru da se piše svaki uspeh, čak i takav da je sačuvala mir u regionu čije stradanje nije dostojno ni kostiju jednog pomeranskog grenadira.

3.
I tu se još jednom vraćamo Mekšejnu. Njegov tekst iz Evroaktiva ne treba čitati dvaput da bi se razumela ključna poruka. Dakle, nekog ko preti ratom na Balkanu možemo razumeti i ovako i onako. Ali, kad nam, nasuprot tome, pitanje balkanskog mira opiše kao stvar u rukama Mogerinijeve, tad bar znamo da nije reč o razmišljanju koje mir nudi kao opciju.

A, još kad se glavni balkanski problem opiše sintagmom „srpski revanšizam“, tad je jasno da je Mekšejnov cilj da upre prstom u krivca za rat, i da, budući politički Britanac, blerovac i buzdovan, nema nikakav problem što se taj rat još nije ni dogodio. Jer to su postmoderni ratovi: nije potrebno da se dogodi da bi se znao krivac, ali je svakako vrlo važno imati krivca pre nego što se bilo šta dogodi.

4.
Dosta se odmaklo sa stvaranjem okolnosti za novi kontrolisani konflikt – u kome je sad sekundaran cilj onaj doskoro planirani završetak posla na Balkanu, dok je primaran pritisak na Trampa kako bi (i) preko Balkana bio sprečen da se o krupnim spoljnopolitičkim pitanjima dogovara sa Putinom. Dakle, Makedonija je već u stanju kad bilo koji potez može da izazove plamen; Priština je odavno mobilisana, Tirana isto tako. Podgorica je dovedena u situaciju da je konflikt drastično primiče ka NATO, a to je opet pitanje opstanka vlasti, tako da oko Đukanovića ne treba imati iluzija. Suočena sa obećanjima o novim teritorijalnim proširenjima, Hrvatska je uvek spremna. Uprkos tome što je Bakir Izetbegović dao sve od sebe, muslimanski deo Bosne otežano prihvata novu militantnu retoriku, ali tehnogije upravljanja emocijama kažu da ni to nije neizlečivo. Najmanji uspeh, međutim, kreatori nove krize postigli su tamo gde je njen ključ – u Srbiji.

Ako je Vučić u petak posle sastanka sa Mogerinijevom imao potrebu da kaže da su 90 odsto vremena razgovarali o regionalnoj stabilnosti, a odmah zatim da će se uskoro videti sa Putinom, reklo bi se da je jasno da on izvore stabilnosti pre vidi u odvraćanju iz Moskve nego u Federikinim rukama. Radi se, međutim, o tome da su mogućnosti Moskve mnogo veće kad je reč o odvraćanju, recimo, Hrvatske od udara na Srpsku nego u okolnostima srpskog unutrašnjeg konflikta.

Jedan aspekt tog konflikta vidi se u korištenju, po svoj prilici, iz Ankare Sulejmana Ugljanina kao unutrašnje podrške Tačiju i Izetbegoviću. Drugi aspekt teško da će biti propušten na predsedničkim izborima, i njega ne najavljuje samo serija izjava i tekstova iz opozicionih redova – od toga kako će izbori biti pokradeni do razmatranja scenarija šta će biti ako Vučić u izbornoj noći proglasi pobedu (50 odsto+1), a opozicija kaže da to nije tačno. (Ko bi tad trebalo da zapali parlament, Vučić ili opozicija?) Uostalom, „internacionalizaciju“ izbora nije najavila samo opozicija, pozivajući OEBS, već i sama „mirotvorka“ Mogerinijeva, koja, razgovarajući u petak sa predstavnicima opozicije, očigledno nije 90 odsto vremena pričala o stabilnosti regiona, već o predsedničkim izborima.

5.
Zato bih za kraj malo izvrnuo čitanje Mekšejna i pokušao da ga učinim korisnim. Ako su se njemu vladajući Srbi iscrtali kao „revanšisti“ i gotovi krivci za rat koji se tak očekuje, kako bi onda trebalo da izgledaju oni drugi Srbi. Ovo nije aluzija na opozicione političare, jer ni oni se ne bi provukli ispod Mekšejnovog strogog radara. Radi se o nečem drugom: kako je moguće da nas neprijatelji vide uvek jasnije nego što se vidimo među sobom; kako da pitanje koje pred nas postavlja Mekšejn i koje nas ne samo integriše već unifikuje do najmanjih razlika nema kapacitet da nas ujedini, nego bi većina nas radije sa Mekšejnom na onog drugog.

Oni koji umeju da odmere stvari morali bi da budu impresionirani kad vide koliko se sveta i spolja i kod nas diglo ne bi li sprečilo da Srbija podigne glavu i povrati svoju državnost. Mnogo ih je, stvarni su, i dostojni neprijateljstva. Svakako dostojniji od domaćih vatrenih rodoljubaca kojima su se smešali trpilo i pamet, i ništa im više nije tako mračno i neizdrživo kao Srbija, koja je prvi put za 20 godina dobila šansu da se malo digne. Ne pitajte me kako znam, ali buzdovan Mekšejn će uskoro igrati na njih.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Željko Cvijanović: Hrvati i mi Srbi | Jadovno 1941.