Kako je Francetić iskočio iz TV „Kalendara“ HRT-a

Rukovodstvo „Hrvatske televizije“ pozvalo je urednika Vladimira Brnardića na razgovor, da objasni veličanje ustaše Francetića.

Ovaj se, kako javljaju zagrebački mediji,
i nije nešto žestoko branio, oslanjajući se na teoriju da je Francetić istorijska
ličnost koju neki vide kao ratnog zločinca, a neki kao velikog hrvatskog heroja
Punih 12 godina „Hrvatska televizija“ neguje emisiju koja širi mržnju prema Srbima
i Srbiji, relativizuje ustaštvo, NDH, Pavelićeve ratne zločince, a ovih dana smo
dočekali da Jure Francetić bude predstavljen kao heroj. Ali, oni koji su se pobunili
protiv toga pokazali su i svoje rđavo lice.
CRNA LINIJA MRŽNjE Koliko god da ih ima i koliko god da su istraživanja
javnog mišljenja korisna, čak inspirativna, jedno istraživanje u Hrvatskoj nikada neće
biti provedeno – ono sa pitanjem: Kakav odnos imate prema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj?
Zbog straha od mogućeg rezultata, Tuđman je svojevremeno rekao da je ta država bila
„tisućljetni san hrvatskog naroda“, i po tome bi sve trebalo da bude jasno, ali vreme
se promenilo, sa njim i stavovi, kažu u Hrvatskoj, pa u centar ove priče uvodimo
sadašnji odnos Hrvata prema NDH, dvanaest godina posle Tuđmanove smrti, posle odlaska
na onaj svet i Gojka Šuška, čoveka koji je devedesetih, zajedno sa Tuđmanom i najbližim
saradnicima, uneo u politički život Hrvatske odvratni zadah ustaštva. Gde je današnja
Hrvatska u odnosu na Pavelićevu državu, njene glavne protagoniste, ministre, „ratne
vitezove“, stratišta kao što su Jasenovac, Jadovno, Glinska crkva…
Sadašnja koaliciona vlada Hrvatske, istina, ima vrlo jasan otklon od Pavelićeve države,
posebno to nalazimo kod predsednik te vlade Zorana Milanovića, ali se zato neskrivene
simpatije prema NDH i ustaštvu generalno gnezde i na mestima koja ta vlada kontroliše
ili može da ih kontroliše. Naša priča uzima primer „Hrvatske televizije“, bez sumnje
najuticajnijeg medija u toj državi, koji je nedavno dobio novo rukovodstvo, na čelu
sa Goranom Radmanom.
Neko se možda i seća, Radman je već bio generalni direktor Televizije, ali u vreme
kada se ona zvala TV „Zagreb“. Tamo se našao 1987. godine, kao najperspektivniji
mladi komunista Hrvatske, sa svega 27 godina iza sebe. Radman je 1984. godine na
stadionu JNA u Beogradu primio Štafetu mladosti kao predsednik Socijalističke omladine
Jugoslavije, i to u džemperu, razbarušene kose, tanak, nasmejan. Bio je san mnogih
devojaka. Sa mesta direktora TV „Zagreb“ oterali su ga HDZ i Ante Vrdoljak. Posle
toga Radman dobija posao u „Majkrosoftu“ i relativno brzo napreduje do šefa tog
poslovnog sistema za jugoistočnu Evropu.
Pre četiri godine, kad su ga pitali hoće li učestvovati u tadašnjoj izbornoj trci
za generalnog direktora HTV-a, odgovorio je da mu ne pada na pamet, dodajući da
se na HTV ne bi vratio čak ni da ga zovu. Sada ga je pozvao Milanović i Radman je
poziv prihvatio. Kažu, bez razmišljanja.
Konačnu odluku, u skladu sa zakonom, doneo je Hrvatski sabor u kojem, razume se,
Milanović i Vesna Pusić imaju većinu. Nekih značajnih promena u programskom smislu
na toj televiziji još uvek nema, najava tih promena ima, ali se za to vreme kroz
razne emisije „Hrvatske televizije“ i dalje provlači crna linija odnosa, uključujući
mržnju, prema Srbima i Srbiji.
BAJKA O HRVATSKOM ANTIFAŠIZMU Jedna redakcija u sistemu HTV-a, koja
pravi TV „Kalendar“, posebno je aktivna na tim poslovima. U pitanju je istorijsko-dokumentarna
emisija, u trajanju od desetak minuta, sa nekoliko repriza u toku 24 sata. Klasika
na svim nacionalnim kanalima; podsećanje na događaje iz prošlosti, godišnjice rođenja
ili smrti velikih imena iz sveta nauke, umetnosti, politike. Tako je bilo i na HRT-u,
do 2001. godine, odlaska u penziju urednika Vladimira Fučijaša i dolaska na njegovo
mesto Obrada Kosovca. Pisao sam o toj čudovišnoj pojavi u ljudskom obliku, pa da
se ponavljam, samo u najkraćem; opterećen sopstvenom komunističkom biografijom, poreklom,
imenom i prezimenom koje se ni uz najveće muke ne može „prevesti“ na hrvatski, Obrad
je novu vlast dočekao kao Hrvat spreman na sve. E, sad, tu možete da zamislite šta
je sve mislio da mora ispuniti kako bi ga prigrlili oni koje je svojevremeno proganjao
sa pozicije urednika „Dnevnika“ TV „Zagreb“. Čak je tih dana snimio i film o „zločincu
Stepincu“, zvao se „Put izdaje“.
Tuđmanu i Vrdoljaku bili su neophodni poslušnici koji kako-tako znaju televizijski
zanat, a Kosovac ga zna, pa kad se još počeo udarati u hrvatska prsa, nije bilo
dileme: Daj ga ovamo. Godine 1999. izabran je za glavnog urednika „Hrvatske televizije“,
ali se zadržao kratko, godinu dana. Pomele su ga one pretumbacije posle Tuđmanove
smrti i parlamentarnih izbora u kojima velika koalicija sa Račanom na čelu preuzima
vlast. Pomaknut sa rukovodećeg mesta Kosovac ostaje na HTV-u i rekoh, 2001. godine
preuzima TV „Kalendar“. Tu počinje nacionalističko, neretko i ustaško divljanje koje
bi se, za verovati je, moglo okončati ovih dana. Ne ide to više; Hrvatska je ipak
pred vratima Evropske unije. Svi prljavi poslovi su okončani.
Kosovac je punih devet godina uređivao TV „Kalendar“ koristeći svaku priliku i polupriliku,
da veliča Tuđmana, hrvatsku vojsku, veliku pobedu nad srpskim agresorom, da satanizuje
Srbe kao narod, Srbiju predstavlja kao poslednje leglo fašizma u Evropi, Srpskoj pravoslavnoj
crkvi daje predznak zločinačke organizacije… Neretko je Nezavisnu Državu Hrvatsku
stavljao u kontekst koji se ne može smatrati negativnim, a kada je upotrebljavao odgovarajuće
termine za ono što se događalo u vreme ustaške vladavine, Kosovac je poznatim ustašama,
zločincima, dodeljivao „povijesnu poziciju“ pravdajući takav pristup „okolnostima
u kojima se nisu snašli“.
Jasenovac da ne spominjem; da je ostao na mestu urednika TV „Kalendara“ još samo
godinu dana Obrad Kosovac bi Jasenovac predstavljao kao srpski logor za Hrvate.
Naslednik Kosovca, Vladimir Brnardić, navodno istoričar, istih političkih i nacionalnih
pogleda kao njegov prethodnik (to mu je bila najvažnija preporuka) našao se ovih
dana u vrtlogu hrvatske javnosti. Zbog TV „Kalendara“, naravno. Povod je godišnjica
smrti Jure Francetića, jednog od najozloglašenijih ustaških zločinaca. Brnardić
je napravio prilog za TV „Kalendar“, u kojem Francetića diže u zvezde, nazivajući
ga „legendarnim borcem koji je izbio na Drinu, boreći se protiv partizana, onih
zlih koljača Hrvata u Bosni i Hercegovini“.
Možda bi ova svinjarija prošla, kao i stotine drugih u TV „Kalendaru“, da otvorenim
pismo nije reagovala „Građanska akcija“ iz Zagreba. Tražili su hitno smenjivanje Brnardića
sa mesta urednika, ali u tom pismu ima jedna konstatacija koja „Građansku akciju“
razotkriva do ne baš privlačne golotinje. Evo te rečenice: „Hrvati su dali najviše
antifašističkih boraca u Evropi, a veliča se kvisling koji je osramotio hrvatski
narod“. Gde je laž?
U konstataciji da su Hrvati dali najviše antifašista u Evropi. To je falsifikovanje
istorije na mestu osetljivijem od srčanih aorti. Srbi su dali najviše antifašista
u Evropi, a ovi na koje misli „Građanska akcija“ su Srbi sa prostora današnje Hrvatske,
nekadašnje NDH. Događa se ono o čemu – nažalost, bez ikakvog uticaja da progovore
oni koji moraju da progovore – pišem već godinama; Hrvati su u potpunosti, besramno,
krajnje drsko, prisvojili antifašističku borbu Srba iz Hrvatske. Do pre nekoliko
godina Srbe je u tom kontekstu neko i spominjao, ali više ne. Šesta lička, Sedma
banijska, Osma kordunaška, Dvanaesta slavonska divizija… prve su velike partizanske
formacije, antifašističke jedinice, po nacionalnom sastavu preko 90 odsto srpske,
koje danas u Hrvatskoj vode kao divizije hrvatskog naroda. Srba nema ni u naznakama.
Ali, dobro… stara srpsko-hrvatska balada u kojoj Hrvati na kraju uvek profitiraju.
Inače, Jure Francetić, rođen u Otočcu, 1912. godine, osnovao je i komandovao Crnom
legijom, elitnom ustaškom jedinicom, upamćenoj po zverstvima u Bosni, Lici i delimično
Kordunu. U decembru 1942. godine na avion kojim je leteo pucali su kordunaški partizani,
Srbi, pogodili ga i prisilili da se spusti u selo Močile. Tu ga ranjenog, zajedno
sa pilotom, partizani jedva otimaju od srpskog stanovništva Močila, koji su hteli
da ga ubiju na licu mesta. Prebačen je u partizansku bolnicu u Slunj, ali ubrzo umire.
Pavelić je nekoliko meseci od hrvatske javnosti skrivao informaciju o pogibiji Francetića,
a kada je ona objavljena u NDH je proglašena osmodnevna žalost.
Rukovodstvo „Hrvatske televizije“ pozvalo je Brnardića na razgovor, da objasni veličanje
Francetića. Ovaj se, kako javljaju zagrebački mediji, i nije nešto žestoko branio,
oslanjajući se na teoriju da je Francetić istorijska ličnost koju neki vide kao ratnog
zločinca, a neki kao velikog hrvatskog heroja. „Uostalom, svi znamo da se u centru
Slunja (mesto pogibije Jure Francetića) u njegovu slavu redovno pale sveće“, kazao
je Brnardić i začepio usta kolegama sa HTV-a.
Hoće se reći da državna televizija može da pravi kakve god hoće zaokrete prema NDH
i ustaštvu, u narodu je slika drugačija. To pokazuju rasprave povodom ovog slučaja,
na forumima mnogobrojnih sajtova u Hrvatskoj, gde je odnos osamdeset prema dvadeset
odsto u korist onih koji Francetića vide kao hrvatskog heroja. Zato se ono istraživanje
sa početka teksta nikada neće sprovesti.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT.RS