Из мог ува стално је цурио гној и сукрвица. Нисам ни имао вату да ставим у уво. Муве су ме стално нападале. Било ме је страх да ми се уво не уцрва.
Једно јутро је дошла болничарка и питала да ли има неко болестан. Ја сам се јавио једини из бараке. Болничарка је рекла да ће доћи касније по мене. (У логор је дошао Међународни Црвени крст.)
Она је дошла око 14 сати и одвела ме у бараку код љекара. Питали су ме шта ме боли, ја сам одговорио – уво. (Нисам им смио рећи да ме је ударила часна сестра). Када сам сјео на столицу, тада је један у униформи стао иза мојих леђа и ухватио ме за косу. „Када ја рекнем три, да је глава одсјечена!“ Усташа поче бројати: „Један, два…“ Када је рекао „два“, ја сам крикнуо, а усташа који је стајао позади и држао ми главу заврнуту, подигао ме са столице, ударио ногом у леђа и ја сам се дочекао на зид. Усташе су се смијале грохотом. Врата су била отворена, ја сам ишао ходником бојећи се да ће ми у том моменту пуцати у леђа. Дошао сам у бараку плачући.
Од великог страха био сам занијемио, нисам уопште говорио мјесец дана.
Логор је био препун. (Мислим на стање у логору послије прегледа Црвеног крста.) Било нас је више стотина. Једног јутра рекоше нам да изађемо из барака и да се постројимо. Колона је кренула према жељезничкој станици. Када смо дошли на жељезничку станицу, једна композиција је већ била укрцана и воз је кренуо. Нама је било жао што ми нисмо у тој композицији. Касније смо сазнали да је воз кренуо према Јасеновцу и да су сви страдали у том логору.
Нас су такође укрцали у друге вагоне и упутили у другом правцу. Нисмо знали куда идемо. Воз је стигао отприлике око 16 часова. Усташе отворише врата и повикаше да излазимо. Повели су нас напријед гдје је стајао путнички воз у који смо ушли. Кад смо ушли у воз, то мјесто је било Земунски Усјек. Када смо ушли у воз, усташе су нам дали велике канте у којима је био чај. Бојали смо се да пијемо тај чај, па смо једни другима давали знак очима.
Путнички воз је стигао на одредиште у Земун. Када је стигао на жељезничку станицу, тада су усташе изашле из воза. Пред станицом су били постројени Недићеви војници. Усташе су предале списак нас у возу Недићевим људима који су нас питали шта нам је то у тим кантама. Ми смо одговорили да је чај. Они су нам рекли да тај чај проспемо кроз прозор. Рекли су: „У Србији вас чека бели хлеб и млеко.“ Хоће ли тако бити?
Воз је кренуо према Београду. Брзо смо стигли. Ту су нас сместили у прихватне бараке за протјеране Србе из Независне Државе Хрватске. Дошли су љекари и болничари, болесне су прегледали и дали упутство да, пошто смо исцрпљени, треба да мало једемо хљеба и млијека. Композиција – воз је потом кренуо за Смедеревску Паланку. У возу су нам свака два сата давали храну.
Када смо стигли у Смедеревску Паланку, смјестили су нас у школску зграду. Ту смо имали добар смјештај – сламарице, ћебад, јастуке. Имали смо љекарску његу. У Паланци смо задржани један мјесец. Када смо се добро опоравили, упутили су нас у села Водице Мраморац и Кусадак, гдје смо остали до завршетка рата. Томо Лучић иначе је рођен 1. марта 1931. године.
Да ли су ову слику видели хрватски бискупи и хрватски председник владе?
Извор: НОВОСТИ