Kada Josipović dođe u Beograd treba mu postaviti pitanje obeležavanja ustaškog logora Slana na ostrvu Pagu

Saznajemo iz medija da će tokom oktobra hrvatski predsednik Josipović posetiti Beograd. Za njegov sastanak sa predsednikom Nikolićem, predložio bih jednu tačku dnevnog reda – pitanje prigodnog i trajnog obeležavanja ustaškog logora Slana na ostrvu Pagu

Srbiju koja je na evropskom putu i jezik koji se u njoj govori stalno zapljuskuju nove, moderne strane reči, koje polako i nezaustavljivo potkopavaju one domaće. Tako smo dobili: edukaciju, evaluaciju, kooperaciju, (LGBT) populaciju i – agendu. Upravo tako, pri Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija (za neupućene, Rasimovo ministarstvo) postoji Uprava za digitalnu agendu. Ko razume, shvatiće, a ja bih ipak da se bavim pojmom agende u njegovom standardnom značenju – programom rada, odnosno dnevnim redom.

Budući da će, kako saznajemo iz medija, tokom oktobra hrvatski predsednik Josipović posetiti Beograd, što znači da će se neminovno sastati sa predsednikom Nikolićem, predložio bih jednu tačku dnevnog reda tog sastanka – pitanje prigodnog i trajnog obeležavanja ustaškog logora Slana na ostrvu Pagu. Taj logor je bio deo logorskog kompleksa Jadovno i danas, za razliku od velebitskog dela tog kompleksa, nije obeležen. Prvu spomen-ploču na to mesto postavio je (još davne 1975. godine) „narod Paga“, kako je na samoj ploči pisalo, a taj narod je organizovao savez boraca tog ostrva. Nije to učinila tadašnja Socijalistička Republika Hrvatska, niti opština Pag. Dolazak demokracije doveo je do prvog lomljenja te spomen-ploče, iako je zapis na njoj sa hrvatskog stanovišta prilično benevolentan (na slici rekonstruisane spomen-ploče, pre nego što je ponovo razbijena i uklonjena, jasno se vidi da se ne pominje reč „ustaše“). Pokušaji različitih nevladinih organizacija, među kojima su najaktivnije Srpsko narodno veće i udruženje građana „Jadovno 1941“, da se ta spomen-ploča obnovi (sa istovetnim tekstom, što traži nadležno ministarstvo Republike Hrvatske) završio se na isti način – lomljenjem spomen-ploče i uklanjanjem njenih ostataka, poslednji put jula ove godine. Verovatno zbog toga što bi prisećanje na sve ono šta se na tom mestu dogodilo moglo da umanji turističku tražnju na „jadranskoj Ibici“ i poremeti planove za izgradnju turističkog kampa na tom području. Da li je ikada ikom normalnom palo na pamet da gradi turistički kamp na području nekadašnjeg logora Treblinka? A Slana je upravo to – logor smrti.

Kao što sam već ranije napisao („Politika”, 27. juna 2012), smatram da je posao upravo Republike Hrvatske da na to mesto postavi prigodno spomen-obeležje i da se pobrine da ono tu i ostane. Nadalje, smatram da to obeležje treba da otkrije predsednik Republike Hrvatske i to krajem juna, kada se obeležava godišnjica nastanka kompleksa logora Jadovno, i to u podne, kada je sunce visoko, kao što je bilo nad glavama zatočenika pre 72 godine, a paški kamen vreo. Sledeća godina mi se za to čini sasvim prigodnom. Smatram da predsednik Nikolić svom gostu iz Hrvatske treba da skrene pažnju na sve ovo, da od njega traži činjenje koje će dovesti do toga da ovo više ne bude tačka dnevnog reda susreta dva predsednika i da mu čak predloži da zajedno odu na to strašno mesto na Pagu i da zajedno otkriju to spomen-obeležje.

Kako bi hrvatski predsednik reagovao na ovakav predlog? Ne znam. Nešto rezerve imam zbog toga što Republika Hrvatska ovaj svoj domaći zadatak i dalje nije uradila i ne pokazuje nameru da to učini. Naravno, srpski predsednik ne može da primora svog kolegu na tako nešto, može samo to da predloži. Ali, može da uradi mnoge druge stvari u kojima ga ne sprečava suverenost države našeg zapadnog suseda. Ukoliko već na Pagu ne postoji spomen-obeležje žrtvama logora Slana, a sve mi se nešto čini da neće ni postojati u nekoj doglednoj budućnosti, onda ono treba da se podigne u Beogradu, tu ga bar niko neće razbiti. Mislim da predsednik Nikolić kod beogradskih vlasti (bez obzira na to ko je u gradu na vlasti) treba da pokrene inicijativu za podizanje takvog spomen-obeležja. Smatram da nije potrebno ništa veliko i pretenciozno, kao onaj Bogdanovićev kameni cvet u Jasenovcu – dovoljno je da bude prigodno i da ima bar nešto malo smisla. Da pokažemo sami sebi da nismo zaboravili našu, srpsku Treblinku.

Dobrosusedski odnosi podrazumevaju da se razgovora o teškim i bolnim temama. I da se one rešavaju. Inače sve postaje farsa i svodi se na poziranje fotoreporterima, izveštačeno grljenje i tapšanje po ramenima.

Dobro došli, gospodine predsedniče!