Kad vladari dele sudbinu naroda

Regent Aleksandar je put od Prizrena do Skadra prešao jašući na konju za dva dana. U pratnji nekoliko svojih gardista uspeo je da pređe 115 km za tako kratko vreme i da među prvima stigne na sever Albanije. Iscrpljujuće jahanje ostavilo je posledice na zdravlje glavnokomandujućeg srpske vojske. Početkom januara 1916. godine, regent je u Skadru imao veoma tešku operaciju.

Iako bolestan i iscrpljen, odlučio je da ostane uz svoje vojnike. Odbio je da brodom bude prevezen u savezničku pomorsku bazu u italijanskom gradu Brindizi. Dirljiva je scena koja opisuje susret dede i unuka, crnogorskog kralja Nikole i srpskog regenta Aleksandra do koga je došlo u ranim jutarnjim satima 21. januara 1916. godine u luci Sveti Jovan Medovski koja se nalazi na 50-ak kilometara od Skadra.

Kralj Nikola, iako u vrlo lošim odnosima sa kraljem Petrom, za regenta Aleksandra bio je veoma vezan. Svedoci kažu da je plakao kada ga je video iznurenog i bledog. Zvao ga je „Sandro“ a regent njega „Đedo“.

Deda je unuka molio da krene sa njim u Italiju, rekao mu je da je italijanski kralj obezbedio zamak u Italiji i da je bolje da tamo ode, oporavi se i da se kasnije pridruži srpskoj vojsci. Regent Aleksandar je odbio da napusti svoje vojnike. Pošto mu Italijani nisu obezbedili prevoz brodom do Drača, već samo do Brindizija , regent je odlučio da, iako bolestan, nastavi povlačenje. Kažu da je stalno ponavljao da je sudbina njegovih vojnika i njegova sudbina.

Tu se su Đedo i Sandro rastali. Kralj Nikola je otišao u Italiju i kasnije u Francusku, a regent je sa svojim vojnicima nastavio put pešice do Drača. Kažu, da su se tada Aleksandar i Nikola poslednji put videli.

Regent Aleksandar krenuo je iz Skadra na put dug oko 100 km. Tih dana, početkom januara 1916. godine padale su silne kiše, reke su se izlile i ceo predeo je bio močvaran. Svuda je bili blato i glib. Mnogi su umirali zarobljeni u blatu. Za gladne i iscrpljene srpske vojnike bila je ovo najteža faza povlačenja.

Tu sudbinu delio je i njihov komandant – regent Aleksandar Karađorđević. Zabeležena je scena u kojoj srpski vojnici prilikom prelaska reke Mat nose iznemoglog i bolesnog regenta Aleksandra na leđima. Potpukovnik Panta Draškić u svojim memoarima je kasnije napisao:

„Ja sam kao najjači uzeo Prestolonaslednika na leđa da ga preko ovoga mesta prenesem… Usled rane od operacije on nije mogao da legne potrbuške, no se izvitoperio na desni kuk. To je bilo i meni i njemu nezgodno. Mene je žuljilo i zanosio me je njihanjem, a njega je ta usukanost bolela. Počeo je da viče: ‘Pustite me’ – i da otima ruke koje sam ja čvrsto držao. Bilo mi je dozlaboga teško, a blatu nikad kraja, a u ovo blato nisam nikako smeo pustiti Prestolonaslednika. Kad sam stigao na kraj bio sam zbilja na kraju snage“.

I stari kralj Petar delio je sudbinu svoga naroda. On je peške prošao surove i teško prohodne planinske visove na putu iz Prizrena za Lješ. Ostale su fotografije na kojima vidimo starog kralja kako na planinskom visu Ćafa Malit razgovara sa francuskim novinarom.

Kralj Petar je iz Skadra nastavio dalje za Drač. Na tom putu video je stradanje srpskih regruta, mladića starosti od 17 do 19 godina kojima italijanski vojnici nisu dali da nastave dalje povlačenje ka jugu Albanije. Italijani su oblast Valone, koju su zauzeli još 1914. godine, smatrali svojom interesnom sferom i prisustvo srpskih vojnika doživljavali su kao opasnost.

Francuski general Pijeron de Mondezir kaže da mu je stari kralj u Valoni, gde je italijanskim brodom prebačen iz Drača, pričao da se Italijani prema njemu ponašaju kao prema zarobljeniku, da mu ne dolaze nikakve vesti, da ne napušta kuću gde je smešten. Tražio je da ga oslovljavaju general Topola. Mondezir navodi i da mu je Njegova ekselencija general Topola rekao i da su Italijani od regenta Aleksandra tražili da potpiše dokument kojim će potvrditi da srpska vojska nema nameru da okupira Albaniju posebno Valonu.

Stari kralj Petar je među prvima prebačen iz Valone u Italiju. Kad je stigao u Brindizi nije želeo ni sam kim od Italijana da se sretne. Posle nekoliko dana provedenih u Brindiziju kralj Petar otišao je u Grčku. Tamo je general Topola, kako je želeo da ga oslovljavaju , bolestan i star dočekao kraj rata.

Put kojim su iz Prizrena u Skadar išli kralj Petar i regent Aleksandar je najkraći, ali možda i najopasniji pravac povlačenja srpske vojske. Osim gladi i smrzavanja, trupe koje su se povlačile ovim pravcem, bile su izložene i napadima albanskih plemena koja su pljačkala i ubijala srpske vojnike. Pretpostavlja se da je od gladi, premora ali i napada u albanskim planinama umrlo oko 20.000 srpskih vojnika. Koliko su ti dani bili tragični za srpski narod možda najbolje govori citat jednog srpskog vojnika: „Kroz Albaniju, ako ne znaš gde je put, samo gledaj gde je vojnik mrtav. Idi tuda, izaći ćeš na more“.

Izvor: PRAVDA

Vezane vijesti:

Nijedna srpska ratna zastava nije zarobljena

Kralj Aleksandar I Karađorđević – zablude i činjenice

Niko ne zaostaje, gazi napred, seče, lomi