Kad studenti iz Bostona dođu na Balkan

U jesen 2009. upisao sam doktorat u Americi. Srećom, već 2010. bio sam asistent na letnjem programu koji vodi dodiplomce iz Amerike na Balkan. Te godine smo išli u Jasenovac, da vidimo hrvatsku i srpsku (Donja Gradina) verziju prošlosti. Jedva sam čekao da pokažem studentima istorijski kontekst jugoslovenske drame. Kad smo stigli u Donju Gradinu, jedva sam čekao da odemo. Praktično nije imalo šta da se vidi, osim brojeva žrtava. U hrvatskom muzeju Jasenovca, nekoliko studenata je otvoreno komentarisalo kako je „sve umiveno”. Jedan je rekao: „Više verujem hrvatskoj verziji. Oni su ponudili nešto više od table sa brojevima.” Studenti su svesni da dolaze iz najmoćnije zemlje na svetu koju svi žele da pridobiju za sebe. Ali, malo ko od njih će posvetiti vreme čitanju ozbiljnih knjiga. Njihovu pažnju imate dok traje njihovo putovanje. Ili ako snimite film. Znate li onaj holivudski film o genocidu nad Srbima? Znate li bilo koji?

Ove godine šesti put ću raditi letnji program. I ove godine ćemo, kao i prethodnih, obići Srebrenicu. Šetaćemo po mezarju, gledati potresan dokumentarac u hladnoj, sablasnoj dvorani, videćemo lične predmete žrtava i čitati potresna pisma rodbine. Bilo bi dobro da se što više Srba upozna s traumama i veličinom emocija koje su obeležile moderno bošnjačko društvo u Bosni, ali i u Srbiji. Komšije smo. Ako se bolje upoznamo, profitiraćemo kroz znanje. Otvoriti širom oči ne znači predati se. Bolje je više znati. Ili je bolje manje znati?

Međutim, gde da odvedem strance i studente da se upoznaju sa genocidom nad Srbima? Vodio sam ih u Donju Gradinu. Ništa. Kažu da se nešto tamo uradilo od 2010. Sad sam gledao na internetu.

Ništa. Vodio sam ih u Bratunac. Prirodno umrli Srbi izmešani sa ratnim žrtvama, vojnim i civilnim! Nigde znaka ni objašnjenja. U Kravici oronuo veliki crni krst u spomen na srpske žrtve. Brojevi i ćirilica. Stotine hiljada stranaca prođu pored njega na putu ka Srebrenici. Ne znaju srpski. Ni ćirilicu. Prevodim studentima. Ljubazni su. Ali zašto bi verovali paroli?

Gde da dođu Bošnjaci da se upoznaju sa srpskim traumama i emocijama? Gde da dođu Srbi?

Vrhunac je priredio Beograd, srpska prestonica. Kad smo dolazili pre dve-tri godine, nalazim na internetu telefon…

– Dobar dan, Muzej genocida?

– Dobar dan, izvolite!

– Poštovanje, imam ovde grupu američkih studenata, pa bih da ih dovedem tu kod vas, da se upoznaju sa genocidom nad Srbima i…

– A, pa lepo, ali, vidite, mi nemamo stalnu postavku.

– Aha… a šta imate?

– Pa, imamo u hodniku one fotografije dece iz logora Jastrebarsko, pa…

– I to je sve!?

– Pa, imamo kancelarije…

Nisam slušao dalje. I nisam se javio. Tad nisu imali ni sajt, sad imaju, ali pogledajte ga sami.

Sveukupna srpska aktivnost oko genocida nad Srbima svela se na Odbor SPC pod episkopom Jovanom (Ćulibrkom). „Malo rukah, malena i snaga.” On se borio da održi Pećku patrijaršiju godinama, a sad pokriva ratom upropašćenu zapadnu Slavoniju. U Njujorku životari Istraživački institut o Jasenovcu. Bio sam na njihovom skupu u sali srpske crkve u Njujorku pre dve godine. Prosek godina govornika i publike je bio veći od broja prisutnih. Drvena kutija za priloge. Prodaje se knjiga o odbrani Slobodana Miloševića. Uspeli su, doduše, da se postavi spomenik negde u Njujorku. Nikada nisam video sliku na „Fejsbuku” ili „Tviteru”. Tražim na „Guglu”, teško ide. Dakle, ne postoji. Ni u dijaspori nema muzeja genocida nad Srbima. Nema ni filma. Od 1945. do 2015. Brojimo od 1 do 70. Za to vreme razmislimo – ko nas je sprečavao? Ko nas sprečava?

Na koju adresu da odvedem studente ove godine?

Doktorand političkih nauka, Nortistern univerziteta u Bostonu

Piše: Mladen Mrdalj

Izvor: POLITIKA