Kad će se Srbi osvestiti

U sporovima oko rehabilitacija Draže, Nedića, Kalabića i ostalih fašista i kvislinga udružili su se i ministri, i komunisti i avnojski forumaši i spremaju se da od njih Srbe još jednom oslobode: jedan od njih nabraja koliko je Kalabić pobio komunista, drugi veli da su mu četnici ubili ujaka, treći iste četnike poziva da stanu u red s ustašama, četvrti obećava da će na sudu dokazati istinu prvi put obnarodovanu 20. oktobra  1944 (a posle nebrojeno puta overavanu od tada do današnjeg dana), peti predlaže potomcima fašista i kvislinga da krenu „od vrata do vrata“ i da se izvinjavaju za sve ono što su njihovi preci učinili nedužnim komunističkim koljačima.

I svi vele da su četnici sarađivali s okupatorom, ali u njihovoj istoriji nema onih dokumenata koje su u Zagrebu u proleće 1943. potpisali Đilas, Koča i Vl. Velebit da ih na Neretvi Nemci ne uznemiravaju dok oni, partizani, na onoj drugoj obali ne polome 20.000 četnika koji su ih tamo čekali. (I Nemci održali reč: na Neretvi posmatrali partizansko-četnički spor, a posle na Sutjesci s partizanima obavili ono što su propustili na Neretvi.)

A kako su partizani ratovali za oslobođenje, neka posvedoči „Naredba Strogo Pov. broj 39 od 27. decembra 1941“, koju je formulisao načelnik štaba partizanske vojske drug Arso Jovanović, u kojoj se nalaze, između mnogo drugih, i sledeće dve pojedinosti:

1) „Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to interesi budu zahtevali“.

2) „Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo s naše strane da se vodi bilo kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome, da se orga­ni­zuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno osla­bili sasvim uzaludno završnu fazu borbe za naše oslobođenje kada će nam sna­ga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski do­ga­đaji i Sovjetski Savez, naša majka. Živeo SSSR! Za nas je komuniste naj­važ­ni­je u tome: organizovati pokret i prikupiti snage protiv četnika. Četni­ci su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sred­stva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomi­ti“ (isticanje – DP).

Ta se naredba pominje i u onoj kojom su Vlado Martinović-Bajica i Milovan Đilas, u ime KPJ za Crnu Goru, 5. februara 1942. godine (dakle – pet nedelja kasnije) naredili „komandantima i političkim komesarima sa područja Kolašina, Mojkovca, Berana, Bijelog Polja i Andrijevice, da odmah bez razmišljanja ili traženja nekih dodatnih objašnjenja pod hitno organizuju napad na vasojevićko pleme jer su oni veliki Srbi“, ali da pri tom „partizanska vojska mora dobro voditi računa da ne dođe do sukoba između njih i okupatorske vojske, koju naše partizanske jedinice ne smiju da napadaju, pridržavajući se strogo naredbe vrhovne partizanske komande izdate 27. 12. 1941. godine, a sa kojom su upoznati svi komandanti, politički komesari i povjerenici“. Bajica i Đilas tada nisu istražili Vasojeviće, ali je ostalo svedočanstvo nekih boraca Četvrte krajiške brigade da se ta jedinica povukla iz Velike dan pre nego što je, 28. jula 1944. godine, 21. SS divizija „Skenderbeg“ spalila taj kraj i poklala mnogo stotina srpske nejači (Politika, 6. dec. 2015, 27).

Komunisti su, eto, vrlo brižljivo vodili računa da satiru Srbe gde su god mogli, ali da se, pri tom, nikad ne nađu u blizini nemačkih jedinica.

A s ustašama su i bez toga bili dokazani saveznici. I o tome svedoči, opet, mnoštvo drugih pojedinosti.

Takvih, recimo, da je (prema istraživanjima Životija Đorđevića), od 2. jula 1943. do 6. aprila 1944. Broz pod svoju zastavu primio 80.000 ustaša i uputio ih u istočnu Bosnu sa zadatkom da tamo satiru Srbe, pri čemu je ostalo nepoznato koliko je još ustaša upisano u komuniste za poslednjih 13. ratnih meseci (valja pretpostaviti da su se tamo našli svi – osim onih koji za tu mogućnost, može biti, nisu čuli pa se zaputili prema Blajburgu). Tako je, recimo, Omer Gluhić, zamenik komandanta Tuzlanske ustaške legije Muhameda Hadžiefendića, posle kapitulacije Italije pobegao u partizane i postao komandant Tuzlanskog partizanskog odreda, a posle otvaranja Sremskog fronta VŠ naimenovao ga je za šefa Vojnog kabineta VŠ NOVJ.

Izgleda, međutim, da su od toga „prvog poziva“ ustašama da se upisuju u partizane komunisti očekivali mnogo spektakularnije rezultate i zato je isti taj štab 15. septembra 1944. objavio novi proglas o amnestiji svih ustaških jedinica i pojedinaca koji pređu na stranu partizanske vojske. Pa je tako 369. ustaško-domobranska pukovnija pod komandom ppuk. Marka Mesića, posle zločina po Ukrajini, stigla pod Staljingrad da tamo podupre nemačku opsadu, a posle s Tolbuhinovom armijom stigla da sa zločinima nastavi u zapadnom Pomoravlju i na Sremskom frontu. I zna se, pri tom, da se krajem oktobra 1944. u partizane upisala i kompletna Trinaesta SS Handžar divizija, ali nema podataka o tome koliko se drugih takvih divizija (i njihovih divizijara) tada prestrojilo i upisalo u srpske oslobodioce.

Ili ona da se oko Jasenovca „motalo“ mnogo partizanskih jedinica, ali se nigde ne pominje neki njihov sukob s ustašama ili pokušaj da napadnu Jasenovac. Jednu takvu ideju Nikole Demonje Bakarić je odmah odbio, a kad ju je Demonja neoprezno ponovio, objašnjeno mu je u potiljak zašto to ne treba činiti. Posle je Demonja proglašen za narodnog heroja, Bakarić nastavio da predvodi antifašiste u liku udruženih ustaša i komunista i takva se koalicija, osim oko Jasenovca, kasnije potvrđivala i u mnogim drugim prilikama. A jedna je od njih, recimo, bila ona u Lijevču polju kad su četnici Pavla Đurišića pokušali da se probiju prema Sloveniji i u tome nastojanju bili onemogućeni tek kad su ustašama u pomoć priskočili partizani.

Ili ona kad su „najugledniji ljudi s Korduna optuženi za veleizdaju, da su neustanovljenih dana 1942. i 1943. godine  i tokom 1944. na Kordunu, uglavnom u Vojniću i njegovoj okolini, u više navrata zlonamerno raspirivali neraspoloženje i nezadovoljstvo prema stanju stvorenom narodnooslobodilačkom borbom, neistinito prikazivali tekovine NOB, a naročito isticali da Partija traži previše žrtava od naroda. Zatim da su govorili da je narodnooslobodilački pokret, navodno »protusrpski i velikohrvatski«, da se prema Srbima postupa bezobzirno, dok se prema Hrvatima postupa obazrivije, da su Srbi na oslobođenom području Hrvatske zapostavljeni, proganjani i potlačeni.

Epilog Kordunaškog procesa najavio je ono što će se sa Srbima kasnije tamo događati: optuženi Veljko Korać, Ilija Žegarac, Ljubo Vujičić, Milan Momčilović i Marko Mrkić osuđeni su na streljanje, a Dragić Bunčić, Dušan Balčin, Milica Vujičić, Milić Napijalo, Milan Napijalo, Jovo Balčin i Ljubo Martinović na višegodišnji prinudni rad i gubitak građanskih i političkih prava“ (Ivan Miladinović, Kordunaški proces – »crna kutija krajiških Srba«. – Novosti, Beograd, 13. sept. 2015, 19. Na suđenju „kordunaškoj grupi“, kasnije se saznalo, tužioci su bili St. Opačić-Ćanica i Duško Brkić, njima je tužilac i sudija bio Bakarić budući da su Hebranga već bili „sišli“ s političke scene. Hebrangu su, navodno, otkrili neke veze s vrhom ustaške vlasti i sa njim se dogodilo ono što je Bakariću najviše odgovaralo: „Pavelićev ustaša“ žrtvovan je da onaj „Brozov“ sa njim ne bi morao deliti vlast.) Glavni dželati u ovom procesu bili su Andrija Hebrang i Vl. Bakarić, a pomoćnici im bili „domaći Srbi“, tj. oni koji su odmah posle rata poslali u Vojnić sudiju Lasića, onoga istog koji je na Đurđevdan 1941. u Veljunu vodio „ustaški sud“ i osudio na klanje više od 500 Srba.

„Poslednji ozbiljan pokušaj da se zaustavi pogubna politika prema Srbima u Hrvatskoj zabeležen je 1950. godine. Shvativši suštinu komunističke ideje u novoj Jugoslaviji, odnosno Hrvatskoj, trojica ministara u Vladi u Zagrebu, Srbi Rade Žigić, Duško Brkić i Stanko Opačić-Ćanica otvoreno postavljaju pitanje zbog čega se u obnovi zapostavljaju krajevi sa većinskim srpskim življem, a u kojima je bio najjači partizanski pokret. Hrvatska strana, na čijem je čelu opet Vladimir Bakarić, odbija bilo kakav razgovor i trojicu ministara Srba proglašava informbirovcima, velikosrbima, razbijačima bratstva i jedinstva.

Kazna se znala – Goli otok. Rada Žigića tamo i ubijaju, Ćanica se posle višegodišnje robije vraća na svoj Kordun i živi u samoizolaciji, sve do 1991. godine, kada sa porodicom odlazi u Šabac, gde umire tri godine kasnije. Duško Brkić je okončao život 2.000. godine u Beogradu. U obračunu s ovom trojicom tada uglednijih Srba (kao i s onom već pomenutom kordunaškom grupom), „nažalost, prednjačili su Srbi, komunisti iz Hrvatske, potpomognuti najuticajnijim rukovodiocima iz Beograda“, pri čemu Srbi moraju pamtiti Duška Brkića, između ostalog, i po tome što je, prema nekim svedočanstvima, veći deo Srema sačuvao za Srbiju i sprečio Brozovu i Bakarićevu NDH da se 1945. proširi do Zemuna i da „overi“ austrougarske granice pre 1918. godine).

Tome svemu treba dodati i „krajiški ustanak“ iz istog vremena koji je buknuo zbog nepodnošljivog terora vlasti koja je „narezivala“ mnogo veće dažbine onim selima koja su u toku rata i po deset puta bila spaljivana nego onima koja su ta spaljivanja potpirivala. Vojska i policija taj su ustanak surovo ugušile, više stotina ustanika postreljale, a mnogo naroda otud raselile. O tim zločinima prvi put je nešto stidljivo pomenuto pred početak poslednjeg rata, ali je to odmah zabašureno i tako se desilo  da je i taj ustanak ostao kao problem čije nam razjašnjavanje duguju komunistički istoričari i teroristi nad srpskim narodom od njihovih početaka do njihovih današnjih naslednika, takvih kao što su Vučić, Dačić, Čanak, Č. Jovanović, Zorana Mihajlović, Ana Brnabić, A. Vulin i svi drugi slični trgovci srpskom nacionalnom sudbinom.

Poziv onoga ministra da Nedićevi naslednici, koji protiv njega najavljuju tužbu, „stanu u red s ustašama“ u tom je smislu neprikladan: četnici u taj red nikad nisu mogli stati jer je to mesto (kako je to, videli smo, drug Arso gore naredio) vazda bilo rezervisano za komuniste, tj. za ministrove učitelje, a sad je on, drug ministar, preuzeo ulogu zastupnika „starih koalicija“ i po tome je mesto „u tome redu“ rezervisano samo za njega, druga ministra.

Komunisti su, dalje, mnoge svoje zločine nad Srbima „uredno najavljivali“ i Broz je u takvim poslovima bio sasvim jasan: on je od okupacionih trupa Peka Dapčevića zatražio da se prema Srbiji ponašaju kao prema okupiranoj oblasti, a na Banjici, posle ulaska u Beograd, pritvrdio da „Srbija nema čemu da se nada“ i  da „za nju neće biti milosti“; tako Broz, Đilas će to podržati navodom da „Srbiji nije pušteno dovoljno krvi“, a Krcun dodati da je „premnogo Srba ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo“ [Press, Beograd, 4. nov. 2011, 6–7]. U jeku najžešćeg komunističkog terora i streljanja po Srbiji, „američki oficiri za vezu“ upozoravali su na to i pitali hoće li streljanja biti nastavljena „do poslednjeg Srbina“, a  Blagoje Nešković i Koča Popović „objašnjavali“ da se jedino tako mogu boriti „protiv primitivnih Srba“ i da će oni, kad satru sve Srbe, „na njihovo mesto naseliti Kineze“.

Tako se dogodilo da je od početaka „oslobađanja“ Srbije pa sledećih 10-12 godina isleđivano, maltretirano, šikanirano, premlaćivano i osakaćivano 3 miliona Srba i od njih se svakom šestom najčešće ne zna ni grob (izvesno je da u taj broj ulazi onih 86.000 srpskih domaćina koji su prošli samo kroz Zabelu, ne zna se koliko ih je bilo u drugim stradalištima, a njima treba dodati i onih 57.000 golootočkih turista). Odavno možemo svedočiti da je njihova „vizija“ bila dalekosežna i da se Kinezi među nama sve snažnije šire, a u naše dane komunisti počinju da nam naseljavaju i Arape i za rešavanje toga problema najkonkretnije ideje obrazlaže naša „poverenica za zaštitu ravnopravnosti“: njih treba naseljavati tamo gde su se Srbi proredili, a kako bi to moglo konkretno izgledati, ona će proveriti na sopstvenom iskustvu: primiće u svoju kuću „neke takve“ pa će ona njih služiti a oni nju opsluživati.

S ciljem da Srbima puste što više krvi, komunisti su upriličili Sremski front, na njemu se pola godine igrali „rovovskog ratovanja“ i tamo, prema svedočenju Brozovog istoričara Antuna Miletića, iskopali 80.000 grobova srpske mladosti (Novica Vojinović veli da je tih grobova bilo čak 180.000, ali se komunisti na te sitnice nikad nisu osvrtali). I tamo se ratovalo dok se nemačke trupe nisu izvukle iz Grčke i preko severne Bosne i Hrvatske stigle do Austrije, da tamo polože oružje pred zapadnim saveznicima.

U dokumentaciji Jovana Radovanovića tih pojedinosti nema, ali se našla ona da su, po Kalabićevoj naredbi, „u Belosavcima umorene 22 osobe“. Nema drug Jovan u svojoj istoričarskoj dokumentaciji pomena ni o onih 25.000 dece od 7–15 godina koje su, u isto to vreme, ubačene u one tri jame u Miljevini kod Foče i da su sve to uređivali narodni heroj Vlado Šegrt, a pomagao mu Vidak Drašković, otac kasnije mnogo poznatijega Vuka Draškovića. U vezi s tim komunističkim zločinima ostale su i dve ozbiljne nedoumice:

Prva se tiče svedočenja o tome da je u jamu Ponor kod Foče ubačeno 20.000 prisilno mobilisanih momčića iz Srbije koji su lecima bačenim iz aviona pozvani da se, odnekud iz istočne Bosne, vrate u Srbiju, drug Vlado im našao prečicu kod Foče, ali mu je desetak hiljada pobeglo i njih su „neki drugi Vlado i Vidak“ sačekali na Zlatiboru (pominje se da je to bilo na Mačkatu) i njima tamo nije pobegao niko; gore je, međutim, rečeno da je u tri jame na Miljevini ubačeno 25.000 deceod 7–15 godina, koja su, negde na moru, čekala savezničke brodove i otud ih, opet lecima iz aviona, pozvali da se vrate. I oni uspeli da stignu samo – do Miljevine (https:facebookreporter/2014/12/13/zlatibor-đorđević-šumadijo-ne-zaboravi).

Druga je nedoumica mnogo ozbiljnija i tiče se navoda da se „nešto“ od svega toga događalo u maju 1945. godine, a „nešto“  – tri meseca kasnije! I to bi moglo  značiti da se ovde, u stvari, radi o dvama odvojenim zločinima, tj. o ubistvu 55.000 srpske dece (pri čemu će ostati nejasno za koje su od tih zločina zaslužni Vlado i Vidak).

U naučnoj dokumentaciji Jovana Radovanovića našao se i podatak da je, po Kalabićevom nalogu, „11. aprila [1944] u selu Duboni streljano 6 lica“, ali nema pomena o onih 80-ak dece kojih se, prilikom odstupanja iz Like preko Petrovca, Drvara i Grahova prema Livnu i Glamoču tokom zime 1943, Broz rešio tako što ih je zatvorio u jednu zgradu ispod vrha planine Šator i tamo ih, jednostano, zapalio. Kao što se ne pominje ni onih 60.000 dece, žena i staraca koji su u isto vreme s Banije i Korduna preterani u Bosnu i od njih je 40.000 tamo poumiralo od hladnoće i gladi dok ih je oko 700 starih i bolesnih, koji se nisu mogli uključiti u izbegličku kolonu, osuđeno za „saradnju s okupatorom“ i postreljano.

Ne znam da li se u dokumentaciji J. Radovanovića i drugih avnojskih forumaša nalazi i „pokolj u Vraniću“ kad su četnici poklali više od 70  žena, staraca i dece i to na suđenju upisano u zasluge Draže Mihailovića. Kasnije se, međutim, pokazalo da su i za to zaslužni komunisti (njima je zločin genetski ugrađen još od Francuske revolucije), a sama „tehnologija zločina“, s urlanjem i šenlučenjem, bila je usmerena na to da zavara, a komunisti su to, i inače, činili u skladu s jednom od tačaka pomenute naredbe Arsa Jovanovića da iz zasede ubiju pokojeg okupatorskog vojnika da bi izazivali represalije nad narodom (tako su oni stekli zasluge za streljanja u Kraljevu i Kragujevcu, ali i u drugim mestima u kojima su taoci postrojavani da bi se namiri[va]la „jednačina sto srpskih glava za jednu nemačku“.)

A klanje dece i ostavljanje noževa u njihovim telima bio je manir koji su komunisti usvojili iz svoje dugogodišnje saradnje s ustašama, pri čemu su oni zaslužni za uspostavljanje pomenute jednačine zbog masakriranja pobijenih vojnika (između ostaloga, sekli im polne organe i stavljali im ih u usta). O „tehnologiji“ takvih zločina, s više podataka, up. Novica Stevanović, Komunisti klali u četničkim uniformama. – Srpska stvar, Beograd, broj 2, 15. februar 2014, 30–31: „Broz traži od srpskih komunista (Blagoja Neškovića i Sretena Žujovića) da preduzmu sve mere kako bi u Srbiji dobili što veće simpatije, a narod okrenuli k sebi. Nešković, u dogovoru sa svojim saradnicima, donosi odluku da svog protivnika Dražu Mihailovića što više kompromituje pred narodom, sa surovim zločinima koje će oni sami počiniti, presvučeni u uniforme četničkih formacija: 1) Poklati porodice i mnoge noževe ostaviti u grudima dece i mladih, da bi sutradan narod to video; 2) Uz ubijanje uzvikivati parole: »Živeo Draža«, »Živela Ravna Gora«, »Živeo Kralj Petar Drugi«“.

Ustaško-komunistička koalicija odmah se pohvalila da je od aprila 1941. do avgusta 1942 (dakle – za nepunih 17 meseci) pobila preko 620.000 Srba, Cigana i Jevreja, a mladi poručnik Isidor Levi svedočio je da je na spisku pobijenih jasenovačkih logoraša, koji je 5. juna 1945. predao partizanskoj komandi u Gradišci, „bilo preko milion imena“ (u ime „bratstva i jedinstva“, komunisti su taj spisak negde odmah „zaturili“ i temeljito ga zataškali, najverovatnije je čak da su ga uništili). U naučnoj dokumentaciji J. Radovanovića i njegovih avnojskih forumaša o tome takođe nema pomena, a ja ću mu ovde dodati samo jedan podatak koji mi je pre 30-ak godina saopštio neposredni svedok: negde kod Zidanog Mosta 1945, ispred dugog stroja zarobljenika vraćenih iz Austrije našao se sa svojom pratnjom Drug Krcun vodeći levom rukom na kratkom kaišu veliku policijsku kerinu, a u desnoj ruci držeći pištolj. I svakom drugom zarobljeniku – metak u čelo! Pa kad isprazni šaržer, preko ramena preda pištolj pratiocu, a od njega uzme drugi. Pa tako opet. I ne znam koliko puta.

Kao što se ne zna koliko je naroda pobijeno u savezničkim bombardovanjima Srbije (i Crne Gore) od oktobra 1943. do septembra 1944, ali je izvesno da se radilo o desetinama hiljada dece, žena i staraca; najstrašniji su su ti udari bili na Uskrs 1944 (a na neeksplodiranim bombama tada se mogla naći i čestitka „Srećan Uskrs!“ – ispisana ćirilicom); ta su bombardovanja tražili Broz, Koča i Peko, pri čemu je Koča, recimo, neposredno zaslužan za najmanje 7.000 žrtava samo u Leskovcu: narod je tada obaveštavan da će po periferiji biti bombardovane bugarske okupacione trupe ili one nemačke koje su se povlačile iz Grčke, ali kad bi se narod grupisao u centru, partizani bi se setili one Arsove naredbe i deca, žene i starci (p)ostali bi jedini „legitimni ratni“ ciljevi na koje će saveznički angloamerički avioni izručiti svoje smrtonosne tovare.

Hrvati pripadaju „jedva istorijskom narodu“ (ili, kako reče Dučić, „naro­di­ću“) koji je, recimo, u nemačkom istorij­skom pamćenju ostao upisan po izreci „Sačuvaj me, Bože, kuge, gladi i Hrvata“, a u srpskom po Jasenovcu, Jadovnu i stotinama dru­gih stratišta, ali i po tome što je Hrvatska bila jedina zemlja u svetu koja je ima­­la i dečje koncentracione logore i kroz njih provela 110.000 dece od pelena do 14 godina, Dijana Dragutinović od njih je spasla 12.000 (ali su joj komunisti posle rata o tome oduzeli dokumentaciju i bezmalo su svi oni posle „postali Hrvati“), a ne zna se koliko ih je tamo pobijeno, pod nadzorom i blagoslovom Crkve i njenoga prvosveštenika Alojzija Stepinca, koga je italijanski istraživač Marko Aurelio Riveli označio kao „nadbiskupa genocida“ (a u tamonjihovom „Diptihu svetih“ biće upisan kao Sv.  Alojzije Koljač).

Cifre koje su napred pomenute pokazuju da su komunisti najveći srpski neprijatelji i krvnici i oni su u zločinima nadmašili sve ostale zajedno, a posebno ustaše. U satiranju Srba, naime, ustaše je vodila patologija, komuniste – i patologija i ideologija, a njihovo savezništvo, kao i u Rusiji, bilo je uspostavljeno nalogom da se satre pravoslavlje. Da je tako, pokazuje činjenica da u četirima najvažnijim Lenjinovim komitetima nije bilo nijednog Rusa, a u našem slučaju Srbi su bili jedino „specijalisti za prljave poslove“ (M. Đilas, A. Ranković, Koča Popović, Sl. Penezić-Krcun, Bl. Nešković i dr.) dok su sve odluke donosili „neki tamo“ koji nisu znali „ni jezike naših naroda i narodnosti“ („srpskohrvatski“ nikako, a „kajkavečki“, tj. „kumrovečki“ – ni toliko) i koji su se svi odreda potpisivali latinicom. A o najznamenitijem među njima verovatno se nikad neće saznati ni ko je ni otkud je došao i za koga jedino može biti sigurno da nije bio „bravar“, a navod njegovog ađutanta (ako sam dobro zapamtio, bio je to izvesni general Uzelac) da je „poljski govorio bolje od Gomulke, a nemački bolje od Honekera“, kao i to da smo često imali priliku da čujemo njegovo muziciranje na klaviru (setimo se njegovog klavirskog koncerta pred engleskom kraljicom) i da vidimo da se po evropskim aristokratskim salonima kretao kao u svom najprirodnijem ambijentu, mogla bi biti osnova za tvrdnju da se radi o Velikom Kombinatoru koji je Srbima isporučen, s iste adrese s koje i Lenjin Rusima, da bi im pripremio ono što je s njima učinjeno, da ih definitivno ukloni s balkanske etnojezičke mape i da mesto njih „posije neko novo sjeme“ (a po svemu sudeći, to seme biće – arapsko!).

Komunisti su, dakle, došli s ciljem da razore pravoslavlje, udružili se s katolicima i muslimanima i za te poslove našli najjeftinije Srbe, tj. one  koji su se „smatrali Srbima, pravoslavcima, ali tome nisu pridavali onakav politički značaj ili životnu bitnost“ kakav katolici i muslimani jesu i zbog toga se lako udruživali protiv pravoslavlja (donedavno muslimani su smatrani „hrvatskim cvijećem“, ali je u poslednjem ratu ono „prestalo da miriše“, u Mostaru najizrazitije, ali i drugde). Da se nešto u tome počinje menjati, potvrđuje i St. Mesić ljutnjom na opasku da mu se „podmeće bosnoljublje“, tj. „hrvatsko cvijeće“. Možda on za to ima i ozbiljne razloge s obzirom na jednu neobičnu činjenicu u „konfesionalnoj geografiji Bosne (i Hercegovine)“: tamo su, naime, donedavna bile moguće sve kombinacije sela ili većih sredina s pravoslavnim stanovništvom [pravoslavni – katolici / pravoslavni – muslimani / pravoslavni – katolici – muslimani], ali kombinacija [katolici / muslimani] bila je ili vrlo retka ili nepoznata, što je znak da dva rigidna religijska sistema u neposrednom dodiru ne mogu koegzistirati.

U tom smislu može se verovati Mesiću da je „katoličko-muslimansko savezništvo“ moglo funkcioni­sati u borbi protiv pravoslavlja, ali kad se pravoslavlje izmakne s poprišta, na red dolazi katoličko-muslimanski sukob koji se mora završiti potpunom prevagom jedne od sukobljenih strana: kao militantne religije, nijedna od njih onu drugu ne može zamisliti „na svom prostoru“. I u Hrvatskoj i u BH federaciji uspostavljena je verska i nacionalna homogeniza­cija, tj. pojavljuju se prostori koji su „etnički očišćeni“, ali se samo u Repub­lici Srpskoj ništa nije promenilo budući da u njoj i dalje imamo „tri naroda i tri vjere“, u „Federaciji“ podeljeni su i vere i prostori između katolika i muslimana, dok u Hrvatskoj više nema pravo­slavnog naroda, a muslimana tamo nije bilo ni „od turskoga vakta“.

*

„Razgraničenje s Albancima je trajno rešenje“ stiže nam poruka iz Trilateralne komisije, to je u Briselskom sporazumu rešeno drukčije („dogovoreno je da nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“), ali su sporazumaši zaboravili šta su se nekad dogovorili i šta su potpisali. Pa sad pričaju da je „svima potrebno trajno rešenje srpsko-albanskog sukoba i do njega se može doći samo dogovorom Srba i Albanaca, gde će svako ponešto da dobije i izgubi To je ideja kompromisa istorijskog i etničkog prava. Ideja razgraničenja na ono što je srpsko i albansko, i normalizacija naših odnosa, obezbeđenje srpske pravoslavne baštine stvaranjem samostalnih manastirskih zajednica po atoskom modelu u Grčkoj, Zajednica srpskih opština za Srbe na jugu, finansijska nadoknada za uzurpiranu privatnu i državnu imovinu“ (Novosti, 14. 8. 2017, 2).

U Trilateralnoj komisiji biće usaglašena i „ova“ i „ona pamet“, ali nijedna od njih Srbima nema šta doneti: Amerikanci su iskrčili desetine miliona Indijanaca, Crnaca i drugih Žutaca i Belaca svuda po svetu i srpski komunisti sad hoće da „odbrane“ koju desetinu hiljada onih svojih „sunarodnika“ koje „za vakta“ nisu uspeli da unište ili proteraju s Kosova ili da potkupe Šiptare darujući im Lešak, Leposavić i Zubin Potok dižući tako kosovsku granicu na Pančićev vrh na Kopaonku (po istom obrascu po kome je Hruščov Ukrajincima darovao Donbas i sve ruske prostore prema istoku zajedno s Krimom).

Sve što srpski komunisti sad pokušavaju da „poprave“ na Kosovu osuđeno je na neuspeh jer Šiptari znaju da u srpskoj vladi ima više američkih služinčadi i članova Trilateralne komisije nego Srba i njih ni u kakvim razgovorima niko neće prihvatiti kao ozbiljne sabesednike. Kosovo je, dakle, za Srbiju izgubljeno, komunisti su ga (zajedno sa srpskim demokratskim ološem) otpisali Briselskim sporazumom i sad jedino treba videti može li se višegodišnje uporno „državničko buncanje da Kosovo nikad neće biti priznato“ upotrebiti kao prilika da se spase srpski nacionalni obraz time što će u Narodnoj skupštini biti donesena rezolucija (ili kakav drugi sličan dokument) u kome će se naći izjava da je Kosovo okupirano.

Takvom izjavom ostavlja se mogućnost da se taj najsvetiji deo srpske zemlje nekad vrati narodu koji je tamo živeo mnogo hiljada godina i da su ga okupirali oni koji nikad ništa nisu stvorili, a razorili sve na šta su tamo naišli. Takvom izjavom ostavlja se šansa da će se Kosovo osloboditi kao što je, posle pet vekova ropstva, oslobođeno od Turaka, ali ako se ono otpiše, kao što ga je komunistički (i demokratski) ološ otpisao u Briselu, tada se više ne treba ničemu nadati. Vlast koja na to pristane otići će u istoriju beščašća, ali to za Srbiju neće biti mnogo utešno jer će ona, prema svim demokratskim i komunističkim projekcijama, overenim satanističkim pečatima, biti nepovratno upućena prema tminama istorije. Posle Briselskog sporazuma, po svemu sudeći, Srbije više biti neće i njegovi potpisnici svrstali su se u poslednji ešalon komunističkih zločinaca poslatih sa neke misteriozne američko-zapadnoevropske adrese da unište i Srbe i pravoslavlje. I na to treba gledati kao na poslednji korak u „pacifikaciji“ Balkana pred napad na Rusiju  i rusko pravoslavlje.

Ne znam je li se iko ikad sa svojom državom tako poigrao i odrekao se i istorije i budućnosti. Znam, međutim, za jedan drukčiji slučaj: kada su Turci tokom Prvog svetskog rata izvršili genocid nad Jermenima i kada su im uzeli Ararat, ni jedan Jermenin to dosad nije prihvatio niti im je padalo na pamet da s krvnicima potpisuju „sporazume“. Zbog toga Jermeni i dalje Ararat smatraju svojom svetom planinom i na nju gledaju kao na svoju najznačajniju istorijsku i duhovnu vertikalu.

I čekaju da im se ta planina vrati. I na to imaju pravo jer nisu potpisali pakt s krvnikom – kao što su to za Srbiju učinili potpisnici Briselskog sporazuma.

Autor: Dragoljub Petrović

Srpske novine, Toronto/Kanada, LXV, br. 698, jul/avgust 2017.

Izvor: Vaseljenska

Vezane vijesti:

Susret sa istorijom: Jugoslovenska vlada tvrdila da je Draža u …

Okupiranom Srbijom haralo 12 vojski

Zavjera hrvatskih komunista protiv Srba u Lici | Jadovno 1941.