Kapetan Ariljskog bataljona u bici 23. avgusta 1876. sprečio prodor Turaka u dolinu Moravice.
Braćo! Ovo je strašno, ovo je žalosno što mi učinismo! Napustismo Čemernicu, tu vratnicu naše otadžbine, odakle Turke nikad ne možemo isterati. Zato ja, braćo, idem natrag, idem da poginem pod Čemernicom, to volim više nego da me žene nazivaju kukavicom. Ko hoće, neka pođe sa mnom, da povratimo Čemernicu!
Ovim rečima se 22. avgusta 1876. godine kapetan Jevrem Vukosavljević, komandant Ariljskog bataljona, dobrovoljac iz Rusije, obratio svojim borcima, kada se morao povući iz šanca sa Čemernice na Preseku u borbama Javorskog rata, u kojima je Užička brigada drugog poziva, posle izgubljene Kalipoljske bitke, sprečavala prodor Turaka preko prirodnih tvrđava Čemernice i Mučnja u dolinu Moravice.
A 142 godine kasnije, na otkrivanju spomen-obeležja na Čemernici, istraživač prošlosti moravičkog kraja i publicista Sveto Marković podseća na svedočanstva iz ratnih beležaka o junaštvu i odlučnosti Rusa, kako su ga svi zvali, i navodi da su zamoreni vojnici prihvatili poziv komandanta:
ZABORAVLjENA PLANINA
– Čemernica je zaboravljena i gotovo napuštena planina. Moramo, uz pomoć države i lokalne vlasti, čuvati uspomenu na pretke, urediti Karađorđev šanac, obeležiti mesto boja na Lisini, ali i udahnuti joj novi život. Visoravan je na samo tri kilometra od Anateme i regionalnog puta Ivanjica – Kokin Brod, pogodna za izletnički turizam, kampove, školu u prirodi, pohode izviđača – ističe Zoran Vučićević.
– ‘Oćemo s tobom, samo malo da se odmorimo i ‘leba jedemo, pa odmah idemo!
Pošto su tiho i obazrivo stigli u blizinu utvrđenja, Vukosavljević je zadržao svoje junake.
– Čekajte vi tu, ja idem sam u šanac. Da mi ne ginete ako unutra ima Turaka.
Na veliko iznenađenje i radost, u šančevima nije bilo Turaka, pa je organizovana odbrana i sutradan, 23. avgusta. U odlučujućem boju, pod komandom majora Mihaila Ilića, odbijena su četiri napada sedam puta jačih Turaka sa Misircima i Mehmed Ali-pašom. U sudnjem času, malaksaloj vojsci bez municije u pomoć je sa Mučnja pritekao Karanovački bataljon, pa je tako sprečen prolaz Turaka preko „stare granice“.
A nedaleko od Lisine, na krvavom razbojištu, kako beleže hroničari, u jurišu je pao kapetan Vukosavljević u 30. godini. Izdahnuo je na rukama majora Ilića, a nekoliko dana kasnije sahranjen je na čačanskom groblju. Dve godine kasnije, kad su završene borbe tokom Srpsko-turskog rata, nekoliko poštovalaca i srodnika podiglo mu je mali spomenik. Uklesani zapis svedoči da je Vukosavljević rodom iz Blaznave, u Šumadiji, da je 11 godina služio u ruskoj vojsci i „na oglas rata s Turcima dotrčao u pomoć svojoj domovini, hrabro se boreći…“
– Grob sa ogradom i naherenim spomenikom blizu donje kapije čačanskog groblja čeka zaštitu. Zaslužio je to Javrem Vukosavljević, koga su krasile tačnost i energičnost oficira, ljudsko poštenje i neizmerni patriotizam. Svoj bataljon je držao u strogoj disciplini – podseća Sveto Marković.
Na dan pogibije i najslavnije bitke Ibarske vojske u Javorskom ratu, 142 godine kasnije, na Čemernici je 23. avgusta, zalaganjem Zorana Vučićevića, vlasnika firme Ras“ iz Ivanjice, podignuto kameno obeležje Rusu.
Autor:D. Gagričić
Izvor: Večernje novosti
Vezane vijesti:
Obilježeno 140 godina od Vučedolske bitke
Zaboravljeni beogradski dobrotvor: I bez noge je predvodio srpsku vojsku u pobede
Ponosni na srpskog patrijarha Gavrila i vojvodu Bojovića