Junačka smrt na Kajmakčalanu

Priča o Dragiću Matiću koji je u rat otišao mlad, a kući su se vratili sablja i dva kraljevska ordena

Dragić Matić je bio najveći junak iz osečanskog kraja u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912–1918. Jedini je od pet Osečanaca koji su dobili Orden Karađorđeve zvezde a da se nije vratio živ iz rata.

Unuk je Milića i sin Save zvanog Ćoso, zemljoradnika iz zaseoka Jovići u selu Osečina. Rođen je 1885. godine, a rastao je uz brata Radomira i sestru Radojku. Pored njih i roditelja u kući je živeo i njegov stric Bogić koji se nije ženio.

U varošici Osečina učio je Osnovnu školu „Braća Nedić” koja nosi ime po čuvenim junacima iz Prvog srpskog ustanka, koji su junački izginuli u Boju na Čokešini, o čemu je često slušao.

Kako piše Milorad Radojčić u knjizi „Besmrtni ratnici valjevskog kraja”, kao vrlo mlad stupio je u vojsku, a u Prvi balkanski rat ušao je kao podnarednik 2. bataljona 5. pešadijskog puka Drinske divizije 1. poziva iz Valjeva. Istakao se hrabrošću na Bakarnom gumnu i pred Bitoljem, pa je na Božić 1913. unapređen u čin narednika.

U borbama oko Skadra iskazao je izuzetno požrtvovanje i hladnokrvnost, zbog čega je dobio Srebrnu medalju za hrabrost.

Kada je počeo Drugi balkanski rat, smatran je u svojoj jedinici za pravog heroja i ubrzo je teško ranjen. Predložen je za Zlatnu medalju za hrabrost, a u jesen 1913. godine proizveden je u aktivnog pešadijskog potporučnika.

U prvim mesecima Prvog svetskog rata uvek je u prvim borbenim redovima, dok nije bio teško ranjen na Mačkovom kamenu 1914. godine. Oporavio se i 11. jula 1915. iz Varne poslao je bratu Radomiru svoju fotografiju. Povukao se preko Albanije, a kada je uspostavljen Solunski front, u činu poručnika, bio je vodnik 3. čete 1. bataljona 17. pešadijskog puka.

Poginuo je 13. septembra 1916. godine na Kajmakčalanu predvodeći svoje vojnike u jurišu na kotu 2.225 m. U njegovoj četi bio je redov, kasnije poznati stari ratnik, Živojin Lazić iz Sankovića kod Mionice, koji je o Matićevoj pogibiji u svom „Ratnom dnevniku” 17. septembra 1916. zapisao:

„Toga dana sve naše mrtve (smo) izneli i posahranjivali. Mog vodnika Dragića Matića, velikog junaka, pogodio je metak u glavu. Leži, a u obe mu ruke zemlja.

„Posle rata Matićeve kosti su prenete i sahranjene u kripti Mauzoleja na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u parceli 9 pod brojem 403.

Vojska je porodici 25. oktobra 1919. dostavila njegovu zaostavštinu u kojoj je bila i sablja, koju danas s ponosom čuva Boban Nikolić iz Valjeva, jedan od brojnih potomaka Dragićevog brata Radomira – Babe. Iz spiska zaostavštine se vidi da je pušio lulu i da je bio vrlo pedantan.

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević mu je za stečene zasluge i iskazanu hrabrost u ratu 1916. posmrtno, 14. januara 1918. u Solunu, dodelio Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 4. reda. Ukaz – povelja br. 4122 izdata je 1. jula 1926. u Beogradu.

Takođe, kralj Aleksandar mu je 1. decembra 1920. godine posmrtno dodelio i Kraljevski orden belog orla sa mačevima 4. reda za zasluge stečene u ratu 1915. godine, koji je zaveden pod brojem 5892. Ukaz – povelja br. 4477/14 izdata je 16. marta 1926. godine.

Na spomeniku izginulim ratnicima opštine osečanske njegovo ime je na drugom mestu. U porti crkve u Osečini postoje dva spomenika Dragiću Matiću, koje su podigli brat Radomir, stric Bogić, sinovac Milorad i ostala rodina.

Prvi je podignut između dva rata, ali je prilikom izgradnje nove crkve 1940. godine bio zagubljen, pa je posle Drugog svetskog rata podignut novi. Kasnije je stari pronađen, pa su sada jedan pored drugog, ali je ideja da jedan bude prenet u rodno selo.

Kraljevski ordeni Dragića Matića i ukazi o njihovom dobijanju čuvaju se Izdvojenom odeljenju valjevskog Narodnog muzeja u Osečini, kao najvredniji eksponati.

Autor: Branko Matić

Izvor: Politika

Vezane vijesti:

Hrabri srpski vojnici slomili dva carstva! | Jadovno 1941.

Ko nije video, neće nikad verovati | Jadovno 1941.

Vulin: Niko neće prekrajati slobodarsku srpsku istoriju