Junaci (ne)zaborava SRPSKE ISTORIJE

Herojstvo nikada nije bilo samo hrabro poginuti, ili slavno pobediti u ratu. To je kroz vekove dokazano, uvek bilo mnogo uzvešnija osobina, bolje rečeno Božja veština.

Ljudi koji su u sebi nosili tu klicu nikada pred Bogom i večnošću nisu, niti će ostati zaboravljeni, večna slava nagradila ih je nezemaljskom čašću da njihovo ime bude spominjano s divljenjem.

Samo se nama, smrtnicima i grešnicima, ljudima, dogodi da previdimo pod kakvim horizontima putuju neki među njima koji i danas bdiju nad nama, bez obzira da li znamo ko su oni, ili bolje rečeno, da li znamo ko smo mi.

Ljudi su tvorci jednog od najvećih grehova, potiranja, zaborava i otklanjanja od istorije onakve kakva zaista jeste. Ovaj članak danas jeste samo mali, sitni deo borbe protiv toga, s nadom da će ovo zrno nafore narasti u hleb koji će svaki um nahraniti znanjem, ponosom i razumevanjem toga šta su ovi bili i biće dok je sveta i veka u našoj povesti.

Njih nije samo sedam, njih je mnogo više, a nekima ime nije znano skoro nikom, sem Bogu, bar ne još uvek. Neka ovih sedam izuzetnih ličnosti budu samo uvod u sećanje na zaboravljene…

Milutin Bojić (1892-1918) – pesnik

Nijedan od junaka i mučenika sa Albanske golgote ne može i ne sme biti zaboravljen, niti izdvajan. A veličina Milutina Bojića upravo je u tome što je svojim delom, kao mnogi pesnici – junaci koji su sa tog krša pali direktno u more, a potom poleteli u oblake, od zaborava otrgnuo svaku žrtvu srpskog naroda u tim teškim, ali junačkim godinama…

Rođen 19. maja 1892. u prestonici Kraljevine Srbije, Beogradu, odmalena pokazivao je ljubav prema umetnosti, pripovedanju i pisanju. Već sa 18 godina izdao je prve pesme, a sa 23 i prvu dramu i to na Krfu, tokom Prvog svetskog rata u kome je aktivno učestvovao, obavljajući dužnost cenzora i tokom povlačenja preko Albanije pripadajući telegrafskoj jedinici sa specijalnim zadatkom. Nakon nekog vremena provedenog u Obaveštajnoj službi, prekomandovan je za Solun.

1917. u tom gradu izdaje i najveće delo, nazvano ˝Pesme bola i ponosa˝, među kojima je i najpoznatija i svakako jedna od najtragičnih pesničkih misli našeg podneblja, ˝Plava grobnica˝, ali i neka manje znana remek dela pesništva poput ˝Kao Prometej˝, ˝Singidunum˝, ˝Bez domovine˝, ˝Nerandžin cvet˝…  Avgusta iste godine u velikom požaru do temelja je izgorela i štamparija u kojoj je štampana njegova zbirka.

Milutin Bojić upokojio se 8. novembra 1917. u solunskoj bolnici, a sahranjen je na Vojnom groblju u Zejtinliku, a iza njega sem drame, zbirki besmrtnih reči o besmrtnim ljudima, ostala je njegova lična besmrtnost.

Prvi svetski rat, kao možda i najtragičniji događaj celokupne srpske istorije po njenim trenutnim i nastupajućim posledicama, koje umnogome osećamo i danas iz mnogo razloga, uzimao je i samu srž srpskoga bića, među kojima je sigurno i jedan od najtalentovanijih pesnika, pisaca i pripovedača.

Plava grobnica nadživela je Milutina Bojića, ali on je tu i on ostaje, kao svetao primer svim generacijama, a posebno onim mlađim, šta je čista suština rodoljublja, čovekoljublja i iskonskog života. Uz nadu da će aktuelnim i sledećim tek postati prava vodilja, da živimo u miru, kako su naši preci ginuli u ratu, hrabro, časno, smisleno i blistavo.

˝Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!˝

Diana Budisavljević (1891-1978) – humanitarka i heroina

Rođena kao Diana Obekser 15. januara 1891. u Insbruku u tadašnjoj Austrougarskoj, a kasnije supruga zagrebačkog Srbina Julija Budisavljevića. Njen život i njeno delo nisu danas, niti će ikada biti dovoljno poštovani, jer za ono što je ona činila postoji samo nagrada na onom svetu. A njen zemaljski život ostaje nam kao spomen na činjenicu da mnogi ljudi, ma koliko nam možda strani i različiti bili, mogu u našu slavu i spas učiniti više nego stotinu rođenih na ovom tlu. Baš zato jer umeju prepoznati šta smo prošli i šta jesmo u samoj našoj biti kao narod tokom čitave istorije, nekad više i od nas samih.

I služe kao ohrabrenje da Gospod još uvek veruje u nas i da nas nije napustio, niti namerava to učiniti.

Diana je kao izgledom krhka, ali srcem od planine snažnija žena spasila na hiljade i hiljade života i to onih najvrednijih i najsvetlijih, dečijih, od demonskih ustaških čeljusti.  Po poznatim brojkama, 12.000 dece i odojčadi spasila od sigurne, užasne smrti od ruke najvećih krvoloka koji su direktno iz najdubljih dubina ada izvirile na tle naše postojbine.

Samo ona, jedna žena, uz pomoć par bolničarki, sa sobom je imala samo sopstvenu volju, hrabrost i neustrašivost pred svime što život donosi i užasima na koje je naišla.

Deca koju je Diana spasla bila su u najvećem broju srpska deca sa Korduna, Kozare, hrvatskih i bosanskih sela. Uz pomoć uskog kruga ljudi, zajedno s njima izvela je jednu od najtežih akcija spasavanja logoraša, svakodnevno rizikujući sopstvene živote.

Diana je za života pretrpela mnogo nepravdi uprkos tome što je zaslužila najveće počasti. Kartoteka koju je tokom rata čuvala sa velikom željom da decu, koja su dobijala druga imena radi svoje bezbednosti, spoji sa svojim biološkim roditeljima, oduzeta je od strane novih komunističkih vlasti (čime su dokazali, kao i u nebrojeno drugih primera, da nisu bili mnogo bolji od onih na suprotnoj strani), čime je izuzetno otežana ta delatnost, a Dianino delo odbačeno posle rata u svetlu ˝novih političkih okolnosti i viših interesa˝.

20. avgusta 1978. Diana se upokojila u rodnom Insbruku, a našem rodu ostavila časno breme i obavezu da njen rad pamtimo i ponavljamo.

Drugi svetski rat i Jasenovac najveći je dokaz u istoriji da Srbi jesu smetali nekome, da smetaju i danas i da je njihovo postojanje veliki trn u oku tamnim silama koje su se nadvili kako nad našom zemljom, tako i decenijama u velikom delu sveta. A danas se s pravom postavlja pitanje, da li je najveći broj dece u logorima onemogućeno vratiti svojim većinski srpskim porodicama da bi svaki trag, kao što se danas i čini, o užasima u Jasenovcu i drugim logorima na teritoriji tzv. NDH nestao, a ona izgubila pojam o svom poreklu i prošlosti??

Jedino je Jermenska i Jevrejska golgota ravna i merljiva našoj, a s druge strane količina brutalnosti o kojoj ćuti ceo svet, ali što je još tragičnije i mi sami, ne može se porediti ni sa najprimitivnijim dobima ljudske civilizacije.

Svima nama to jeste opomena, da ne dozvolimo da nam se ta istorija više nikad ne ponovi, ali da se ponavlja i sačuva u našoj svesti, baš kao i osobe svete dužnosti u najtežim vremenima, kakva je Diana bila.

Priča o Diani Budisavljević

Major Milan Tepić (1957-1991) – major JNA i narodni heroj

Rođen u Komlencu kod Kozarske Dubice 1957, major i heroj Milan Tepić jedan je od mnogih ljudi koji su u poslednjem ratu platili skupu cenu tvorevine zvane ˝CFRJ˝ i sve do danas, kada ostaci te nesretne pošasti zvane komunizam i dalje kao gajtan stežu za vrat čitav srpski narod, ostavljeni u zaboravu i pod plaštom ˝dobrosusedskih odnosa˝ i ˝puta u budućnost˝ sakrili ispod tepiha mnoge svirepe užase koje ne smemo zaboraviti, kao i Ljude sa velikim Lj koje moramo pamtiti.

Major Tepić poginuo je u Bedeniku kod Nove Rače 29. septembra 1991. vinuvši centralno skladište oružja u vazduh, a sebe u nebeski raj i legendu koja će i nakon njega živeti. Pripadnici paravojne pobunjeničke hrvatske formacije ˇZengeˇ držali su u okruženju pripadnike Jugoslovenske narodne armije koji su u kasarni ˇBožidar Adžijaˇ u Bjelovaru stigli na odsluženje vojnog roka.

Nakon predaje komandanta brigade u kasarnu koja je brojala oko 2000 vojnika i nepristizanja pomoći od strane JNA komandant Rajko Kovačević, potpukovnik Miljko Vasić i kapetan prve klase Dragiša Kovačević ubijeni su. Major Milan Tepić nakon toga, primoran da organizuje odbranu kasarne načinio je herojsko delo, vredno poređenja sa Stevanom Sinđelićem.

Naredivši vojnicima da se odalje na bezbednu razdaljinu (koji su poslušali svi osim još jednog heroja o kome se malo ili nimalo zna i govori, Stojadina Mirkovića, Valjevca na odsluženju vojnog roka koji je iz oklopnog transportera dejstvovao po neprijatelju sve dok nije pogođen protivoklopnim projektilom i poginuo), uništio je skladište sprečivši da padne u pogrešne ruke i liši mnoge nevine duše života.

Za tako nešto i sam je dao život, a potom proglašen za narodnog heroja Jugoslavije 19. novembra 1991. Posthumno mu je dodeljen i Orden narodnog heroja Jugoslavije, a u njegovu čast Republika Srpska ustanovila je Orden za zasluge u ratu.

Širom Srbije i Republike Srpske (Novi Sad, Pirot, Odžaci, Banja Luka, Teslić, Kozarska Dubica, Sombor…) ulice nose njegovo ime. Ali major Milan Tepić zaslužio je, kako zbog njega, tako i zbog svih poginulih u tim užasnim sukobima devedesetih mnogo više znanja kako o njegovom herojskom delu, tako i propoved o pravoj istini uzroka tih ratova koji su tada pogodili ovo područje.

 ˝Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.˝

Milenko Pavlović (1959-1999) – pilot Vojske Jugoslavije i komandant 204. lovačko-avijacijskog puka

Potpukovnik Milenko Pavlović rođen je 5. oktobra 1959. u mestu Gornje Crneljevo kod Valjeva. Srednju vojnu školu završio je u Mostaru, a uprkos prvobitnom premišljanju, odlučio se za profesiju vojnog pilota. Ostavio nam je u amanet znanje da srpsko junaštvo, viteštvo i rodoljublje nisu iščezli s mračnim vremenima 20. veka. Naprotiv, te 1999. u nekima su se ukazali kao nikada.

Potpukovnik Pavlović žrtvovao se za otadžbinu, narod koju ista čini. Od čelične ptice u liku belog galeba odleteo je u nevidljive visine pre vremena da bi mi živeli, da bi mi naše vreme na zemlji punoj greha, mržnje i bola iskoristili da svega toga bude manje.

I baš kao tada, on nas i sada čuva sa plavog prostranstva, čuvajući nas i uzdajući se u sve koji ga pamtimo i pratimo. Da ćemo nastaviti njegov put i na tlu kako je on uradio na nebu.

Tog 4. maja 1999, kao i tokom čitavog bombardovanja, koje je već bilo u punom jeku, bio je na dužnosti komandanta 204. lovačkog puka, čije je sedište bilo izmešteno u Staru Pazovu. Letačka tehnika bila je izuzetno nepouzdana i slabo održavana. Do tog dana već je izgubljeno nekoliko aviona usled neizbežnih i raznih kvarova koji su se često dešavali neposredno po uzletanju. Tada je većina pilota uspela da se spasi, sem još jednog heroja, najmlađeg pilota VJ, Zorana Radosavljevića.

Tog majskog dana primećena je veća grupa aviona koja dejstvuje u pravcu Valjeva. Komandu da poleti dobio je jedan od mlađih oficira. Ali potpukovnik Milenko Pavlović telefonskom vezom naredio je da se isti zadrži i umesto njega on je poleteo u odbranu svog rodnog grada i zemlje. Sa svojim MIG-29 avionom ubrzo se našao nad Valjevom, međutim neposredno nakon samog uzletanja pokvario mu se generator neizmenične struje, čime je izgubio radar. U neravnopravnoj borbi, 16 NATO aviona prema jedan, koji možda i oslikava čitavu povest našeg naroda kroz vekove, Milenko je uspeo da ih čak i zbuni i natera u bekstvom smelim nastupanjem, ali je to, nažalost, bilo sve što je mogao.

U 12:45 naš avion pogođen je od F-16 aviona holandskog NATO odreda sa 3 rakete, koji su dolazili zapadno od Tuzle, te ih on nije primetio. Milenko Pavlović poginuo je u vazduhu, a u isto vreme ponovo se rodio i dokazao junaštvo kako retko koja nacija poseduje.

U nebesa je poleteo, u nebesima je i ostao u večnosti, obavezujući nas da čuvamo njegovo Valjevo, njegovu Srbiju i njegovo nasleđe.

˝Nećete vi da ginete, ja ću˝

Slađana Stanković (1965-1999) – prva žena dobrovoljac u ratu na Kosovu i Metohiji

Jedna devojka iz Niša te tragične 1999. znala je mnogo više o značaju Kosova i Metohije od nas samih danas, sa svim dostupnim sredstvima informacija, istorijskim izvorima i pričama.

Možda danas ˝više nema smisla ginuti za Kosovo˝, ali više nego ikad ima živeti za njega, zahtevati svakodnevno, iznova i iznova, da nam to dozvole.

Mi ne želimo smrt, mi želimo život na Kosovu i Metohiji, ne samo jer ga zaslužujemo, ne jer nam po pravu pripada, već jer mi pripadamo njemu, jer je naše.

Slađana Stanković u mladosti, Slađana Stanković kao žena, otišla je u dobrovoljce na Kosovo i Metohiju 1999., verujući da čini pravu stvar, da se ide boriti za nešto vredno borbe, pa i žrtve.

Tog 24. marta, na dan početka 78-dnevne nezapamćene agresije na jednu zemlju, Slađana je umesto straha, nedoumica, obukla vojničku uniformu i svojim roditeljima rekla je samo tri reči: ˝Idem u rat˝.

Svojim najmilijima nakon mesec dana javila se sa radosnim vestima, rodila se ljubav između nje i još jednog dobrovoljca, Rusa Jurija Osipovskog, a potom desilo i venčanje u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Slađana je jedna od retkih koja je uspela da osim svih loših, u ratu pronađe i jednu jedinu pozitivnu stvar, srodnu dušu, kao da je osetila da joj je to poslednja šansa da oseti pravu ljubav.

Ipak, Slađana se nadala boljem. Čak i obećala 2. juna da će doći sa odsustva u Niš sa svojim suprugom. Ali sudbina nije isto htela. Bog je želeo pored sebe.

3 dana kasnije opet je bila na frontu, zamenivši se sa jednim vojnikom koji je otišao na odsustvo. Na dužnosti bolničarke izvlačila je ranjenike kod sela Planeja. Spasila je mnoge, nije uspela i sebe. Sa teritorije Albanije pogodila ih je minobacačka granata i teško je ranila.

Rusi su je na rukama doneli do bolnice u Prizrenu, ali Slađana nije imala šansu. Lekar albanske nacionalnosti, po svedočenjima, nije želeo da je primi, još jednom dokazavši razliku između nas i njih. Humanističku, časnu i svaku drugu.

Da je primljena na vreme, možda bi bilo drugačije, ali nije, ni za nju, kao ni za stotine vojnika, hiljade civila ostavljenih da večno bdiju nad svetom srpskom zemljom.

Kosovo i Metohija jeste moje rodno mesto, ali Kosovo i Metohija je i zavičaj svakog Srbina, bio on toga svestan ili ne.

Kosovo i Metohija satkano je u našim genima, korenima, ishodištu.

Protiv toga ne možemo niti ćemo ikada moći, jer i ako se koren pokuša iščupati, on zapravo uvek ostavlja svoj trag, svoje seme koje pruža šansu za neko novo vreme, za neku novu klicu koja će nam ga ponovo vratiti.

To je Slađana dobro znala, zato neka ona počiva među anđelima, a mi na našoj postojbini očuvamo srce i dušu našeg postojanja, uz pozdrav ˝Dogodine u Prizrenu!˝

Sećanje na Slađanu

Spomenko Gostić  (1978-1993) – najmlađi odlikovani vojnik Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu

Možda i najbolnija priča, ali tako svetla, dokazujući silnu nepokornost i veličinu srpskog naroda u bliskoj istoriji, a posebno onog dela preko prelepe Drine.

Još od Principa naovamo, dokazujući kakva duša živi u njima, pokazivali su, a pokazuju i danas, nažalost kao jedini plam starog srpskog duha, nisu se dali, niti će se dati dušmanima.

Spomenko je bio dete, ali je bio i vojnik. Pitanje je da li je ikada pre to uopšte bilo moguće spojiti u jednu rečenicu, ali Spomenko je uspeo. Za njim ne treba samo žaliti, on zaslužuje mnogo više od toga baš zbog svoje prirode. U tom dečjem srcu krilo se stotinu kršnih Dinaraca, pokazujući na ličnom primeru najsvetlije osobine srpskog naroda.

Rođen 15. avgusta 1978. u Doboju, Osnovnu školu pohađao je u Maglaju. Nije je završio zbog izbijanja građanskog rata u Bosni.

Te 1992. početkom rata živeo je sa majkom Milenom u selu Jovići nadomak Maglaja, okruženo naseljima s većinskim muslimanskim stanovništvom, čime se ubrzo našlo na prvoj liniji fronta. Već aprila Spomenku umire majka Milena i on ostaje živeti sa bakom, koja septembra iste godine gine u granatiranju sela od strane tzv. armije BiH, te on ostaje sam.

Spomenko se ubrzo dobrovoljno prijavljuje u Vojsku Republike Srpske, gde na početku radi kao kurir, da bi uskoro bio prebačen na prevoženje hrane borcima na prvoj liniji fronta. Obavljujući vojnički zadatak, jednom prilikom upao je sa konjskom zapregom u minsko polje, pri čemu su konji stradali, a on ostao lakše povređen. Tokom obavljanja svojih dužnosti više puta je ranjavan.

Tog marta 1993. nakon povlačenja naroda iz Jovića posle ofanzive muslimana na planinu Ozren, Gostić je sa samo nekoliko vojnika ostao u odbrani sela. Nakon još jednog granatiranja njegovog sela, pet vojnika je poginulo, dok je Spomenko teško ranjen.

20. marta podlegao je ranama i zasijao kao jedna od najsjajnijih zvezda na nebu, kao mučenik, junak i nevina žrtva. A bio je samo dete.

ˇDok god rat traje, ja odavde nećuˇ

Đorđe Mihailović (1927-) – čuvar srpskog vojničkog groblja ˝Zejtinlik˝ u Solunu

Đorđe je jedini živi junak među ovim junacima. Ali ne samo po tome poseban. U svojih 90 (i daće Bog i još mnogo više) godina nije svoju čast i poštovanje, a nadasve divljenje zaslužio u boju, niti perom, nije se žrtvovao poput ostalih, on je svoj život na zemlji poklonio od srca onima u našoj realnosti ispod nje, a u istinskoj biti daleko iznad nas, gde su konačno spokojni i srećni.

I nikad se deda Đorđe nije požalio, niko ga na to nije ni naterao. I da ima još jedan život, opet bi sigurno isto uradio, preko pola veka čuvao kosti naših vojnika, na kiši i na suncu, u bolesti i u zdravlju, u mladosti i u starosti, čuvajući priču nas samih, ne dopuštajući da iščezne ono u nama, ono za šta se ponekad učini da je odavno otišlo, zajedno s tim junacima.

Rođen 1. maja 1927. u Solunu, Đorđe je od rođenja predodređen za težak, ali blistavi zadatak očuvanja srpskog vojničkog groblja ˝Zejtinlik˝. Prvi čuvar bio je Đorđev deda, Savo Mihailović, Srbin iz Grblja kod Boke Kotorske. Kao solunski dobrovoljac, Savo je sakupio svoje mrtve drugove i saborce i čuvao do svog upokojenja 1928, a potom im se i sam pridružio na istom mestu. Njegov sin, a Đorđev otac, Đuro Mihailović, nasledio ga je i časno i hrabro branio groblje i tokom Drugog svetskog rata od nacističke pljačke. 1960. nakon smrti svog oca koji je sahranjen pored svog, poslednji muški potomak porodice Mihailović, Đorđe, preuzeo je svoju dužnost.

Đorđe je ne napušta ni dan danas. Mnogi su se rodili, mnogi i otišli, ali on ostaje. I ostaće i kad ode, jer zapravo nikada otići neće. 25. jula 2014. odlikovan je ordenom srpske zastave drugog stepena. Ali Deda Đorđu nikad nije bilo do ordena.

   Beseda Deda Đorđa

Ovo je samo deo ljudi u svojoj epohi, ljudi koji su svakog Srbina zadužili, a o njima u školi nećete čitati, oni se u masovnim medijima i novinama neće spominjati. Zato je dužnost svih nas, koji to možemo i želimo, dok god to ne postane obaveza onima kojima je to posao, sećati ih se, ugledati i poštovati ih.

A ako bi svi mi u sebi nosili i čuvali od zaborava samo po delić Milana, Diane, Milenka, Milutina… bilo bi lakše i njima u večnosti i nama u sadašnjosti, a najviše onima u budućnosti…

Autor: Miloš Jović

Izvor: VIDOVDAN