JUGOSLAVIJA: ITALIJANSKA VOJSKA JE PREKINULA POKOLj

Novinar Mila Mihajlović o masakru u Jadovnu

 Predugo šireni istorijski falsifikati i prećutkivana istina snažno su isplivali na površinu nedavnom prezentacijom dosad skrivanog dokumenta „Tretman za Italijane od strane Jugoslovena nakon 8. septembra 1943.“ Tekst dokumenta je pripremila vlada Italije i prezentirala ga na uvid na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1947. radi pobijanja motivacija jugoslovenskih teritorijalnih pretenzija. Mila Mihajlović, novinar i istoričar, govori o dokumentu i o stvarnim dešavanjima vezanim za etničko čišćenje Italijana po naređenju Maršala Tita.

– Mila Mihajlović, koji je istorijski i politički domet ovog dokumenta?

On je neoborivo svedočenje o strašnoj sudbini civila, Srba i Jevreja, u ustaškom logoru za masovnu fizičku eliminaciju u Jadovnu i vezuje se za dokumentaciju koju je, sve do nedavno, pokrivala duboka tišina italijanskih arhiva. Svedočeći o neizmernom stradanju naroda, dokaz je i o ponašanju italijanskih trupa u periodu od 1941. do 1943. u Jugoslaviji, a sve to nameće radikalnu istorijsku reviziju o ulozi italijanske vojske. S druge strane, ovi dokumenti urušavaju i sve pokušaje da se relativizuju ustaški zločini u Jadovnu ali i „partizanske teorije“ da su Titovi vojnici izvršili pritisak zbog kog je logor zatvoren.

– Istina je apsolutno suprotna…

Istina negirana preko 60 godina je sledeća. U momentu preuzimanja vlasti na teritoriji prethodno pod kontrolom NDH, dakle s kraja avgusta 1941. godine, italijanske okupacione snage su naredile zatvaranje ustaškog koncentracionog logora na Pagu. Treba reći da su ustaše, u kompleksu za masovno uništenje koji je obuhvatao logor na ostrvu Pagu i još oko 40 kraških jama na padinama Velebita a u blizini mesta Jadovno (odatle ime celog logorskog kompleksa), za samo 132 dana pobile preko 42.000 civila, muškaraca, žena, dece, samo zato što su bili Srbi ili Jevreji. Dakle, italijanska vojska, stigla kao okupaciona sila, spasla je preživele logoraše, iz masovnih grobnica povadila zatečena tela, spalila jadne kosti i dostojno taj prah sahranila. U tom kontekstu se postavlja jedno sasvim legitimno pitanje: strane oružane snage, pa još fašističke, koje čim su stigle zatvaraju koncentracione logore, spasavaju narod, iskopavaju masovne grobnice, prebrojavaju žrtve i sahranjuju ih, preuzimaju brigu o preživelom narodu – treba da nose naziv „okupacione“?

Osim toga, narodu je pod italijanskom okupacijom bio zagarantovan mir. Titovi partizani su napadali italijansku vojsku da bi proizveli represalije nad srpskim življem. Po brojnim istorijskim svedočenjima, do toga nikada nije došlo.

– Vi fokalizujete još jedan momenat, izuzetno važan za Italiju, kako istorijski tako i politički.

Pre svega, Hrvatska nikada pravno nije imala u posedu jadransku obalu; drugo, Italija je, posle Drugog svetskog rata, bila primorana da na ime ratne odštete, ustupi Jugoslaviji vlastitu teritoriju. S obzirom da je Italija, do septembra 1943. bila okupator u Crnoj Gori, Hercegovini, delu Bosne, Dalmaciji, Lici i u svim okolnim prostorima, Sile pobednice su je proglasile za odgovornu za stravično stradanje Srba koje su počinile ustaše.

– Dakle, proguran je istorijski falsifikat?

Apsolutno da. Italija je proglašena kao odgovorna  za ustaški pokolj na ostrvu Pagu, u Jadovnu, za srpski narod pobacan u hercegovačke jame i za sve ostalo, naravno pored odgovornosti za logor na Rabu. Izgleda neverovatno, ali je Italija optužena i osuđena za tuđi zločin, zločin koji je pokušavala, na sve moguće načine, da zaustavi i onemogući. Tako je Italija osuđena na isplatu ratne štete, čiju veličinu i način su odredile Sile pobednice. Sa FNRJ, Italija je potpisala Ugovor o miru, u kom je doslovno pisalo da „ustupa teritorije Jugoslaviji“. Dakle, ne Hrvatskoj. U tom smislu je i teza Slovenca Zmaga Jelinčića, predsednika Slovenačke nacionalne stranke, člana parlamenta Republike Slovenije i Parlamentarne skupštine EU. On je prošle godine pozvao na otvaranje Međunarodne konferencije o sukcesiji Jadranskog mora i o granicama nekadašnje SFRJ, u evropskom kontekstu i u skladu sa pozitivnim međunarodnim pravom. S druge strane, Hrvatska, koja je tokom Drugog svetskog rata bila saveznik Nemačke i Italije, nikada nije ikome platila bilo kakvu ratnu odštetu. Podsećam da je Hrvatska bila jedina država koja je u Drugom svetskom ratu, pored Nemačke, imala logore smrti, a zakonom je predvidela, definisala i naredila sistematsko masovno uništenje Srba, Jevreja i Roma. To je teško nasleđe!

– A ono čuveno „Hvala Italijo“ koje se čulo prošlog juna?

Za razliku od Nemačke, Hrvatska istorijsku istinu još uvek nije priznala. Prva iskra, prvi pokušaj takvog priznavanja, bio je susret u Hrvatskoj 26. juna 2011., ispred Šaranove jame, jedne od najvećih masovnih grobnica u kompleksu logora Jadovno. Komemoracija je održana u prisustvu najviših državnih predstavnika Srbije, Hrvatske i Bosne, a dobrim delom podstaknuta divulgacijom italijanske istorijske dokumentacije, objavljene u medijima sve tri zemlje. Baš zato je srpska delegacija na komemoraciji izgovorila „Hvala Italijo“ obraćajući se direktno Ajmonu Finestri, svedoku i učesniku događaja iz 1941. godine, u uniformi mladog oficira VI puka bersaljera. Možda će se, uskoro, i italijanskim žrtvama jama odati slična počast, recimo, pred jamom u mestu Basovizza, baš kao što to decenijama traže udruženja izgnanih iz Istre i Dalmacije. Bio bi to veliki doprinos međusobnom poverenju.

Manlio Croce

Gaspari: „Pomirenje? Pred Jamom Basovizza …“

U Italiji, Dan sećanja se obeležava 10. februara. Tog dana se podseća na žrtve jama i izgon Italijana iz Istre i Dalmacije. Ustanovila ga je Berluskonijeva vlada zakonom br. 92. dana 30. marta 2004. godine. Osim samim žrtvama, zakon je ustanovio priznanje za bol i porodicama bačenih u jame. Nakon ustanovljavanja Dana sećanja, krenuo je delikatan hod ka pomirenju sa odgovornim državama bivše Jugoslavije. Razgovaramo sa Mauricijem Gaspari, šefom poslaničkog kluba senatora vladajuće koalicije.

– Da li smatrate da je pomirenje sa odgvornim državama proisteklim iz bivše Jugoslavije danas objektivno moguće?

To pomirenje je moguće. Ono je nadasve preko potrebno, pod uslovom da se u potpunosti rasvetli sakrivena istina i da se striktno odredi svačija odgovornost. Za to se snage desnog fronta bore još od početka. Još je značajnije da se tako što učini uoči verovatnog prijema Hrvatske i Srbije u članstvo EU.

– „Italija Protagonista“, Fondacija čiji ste predsednik, doprinela je prezentaciji dosada neobjavljenog istorijskog dokumenta izuzetne važnosti, knjige „Tretman za Italijane od strane Jugoslovena nakon 8. septembra 1943.“ Odatle tragično saznanje da je fenomen bacanja u jame imao razmere istinskog etničkog čišćenja. Isto tako, saznaje se dosada skrivana istina o sistematskoj eliminaciji Srba od strane ustaša, koje je 1941. prekinuto intervencijom Italije. Da li to znači da će ponovo morati da se ispiše kompletna istorija sa tih prostora?

Nesumnjivo će tako biti. Dokument koji pominjete pruža materijalne dokaze koji preokreću dosada tradicionalno prihvaćenu – instrumentalizovanu – istorijsku poziciju. Prećutkivanje istine verovatno treba potražiti u činjenici da je Italija bila među gubitnicima rata, pa je posledično, na gubitnika natovarena svakojaka odgovornost. Istorijska revizija je sada od bazičnog značaja i posle više od 60 godina od završetka rata, reći istinu je neophodno.

– Predsednik Italije, Đorđo Napolitano, i njegov hrvatski kolega Ivo Josipović su, na nedavnoj javnom susretu u Puli izrazili spremnost ka prevazilaženju svake mržnje iz prošlosti, u svjetlu međusobnog oproštaja. Vreme je sazrelo?

Oproštaj dolazi kroz spoznaju i svest o istini. Do istinskog pomirenja će doći samo kada svaka država zvanično preuzme odgovornost za počinjeno. Znaci želje za pomirenjem su vidljivi: na primer, tu je i svečanost komemoracije na Jadovnu 26. juna 2011., jednom od mesta – simbola pokolja značajnog i za naš narod. A komemoracija je održana u prisustvu zvaničnih predstavnika Hrvatske, Srbije i Bosne. Takav momenat zajedništva treba da se ponovi. Poželjno bi bilo da to bude na mestu isto toliko simboličnom, pred Jamom u Basovizzi.

Carla Cace

„Traži se susret predsednika Italije, Slovenije i Hrvatske – neophodan za pomirenje“

Guido Cace je predsednik Nacionalnog udruženja Dalmatinaca. Udruženje je, zahvaljujući novčanoj pomoći Regiona Lacio, ponovo štampao i objavio dokument „Tretman za Italijane od strane Jugoslovena nakon 8. septembra 1943.“ Tekst dokumenta je pripremila vlada Italije i podnela ga na uvid na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1947. radi pobijanja motiva jugoslovenskih teritorijalnih pretenzija na Istru, Rijeku i na Dalmaciju.

– Gospodine Cace, šta je navelo vaše Udruženje da ponovo štampa i objavi dokument?

Udruženje, rođeno pedesetih godina u Rimu, ima za cilj negovanje italijanske kulture na prostoru Dalmacije. U okviru Dana sećanja, Region Lacio je ustanovio fond koji svake godine pomaže inicijative upoznavanja javnosti, naročito đaka i studenata, o tragediji jama i o proterivanju 350.000 Italijana sa teritorije izgubljene nakon Drugog svetskog rada, odnosno iz Istre, Rijeke i Dalmacije. Objavljivanje ove knjige je jedna od naših inicijativa. Reč je o zvaničnom dokumentu, svedočanstvu i dokazu tragedije bacanja civila u jame. Sačinila ju je grupa eksperata koja je u godinama 1945. – 1946. a pod okriljem službe bezbednosti italijanske Ratne mornarice, organizovala prikupljanje informacija i fotografija o događajima u Istri nakon 8. septembra 1943., nastalim posle sloma italijanske vojske u Jugoslaviji. Fotografijama neprocenjive istorijske vrednosti, knjiga pruža dokaze o nasilju Titovih partizana nad italijanskim življem, vršenim po logici etničkog čišćenja. Rezultat je bio egzodus 350.000 Italijana sa tih prostora. Knjiga dokumentuje i uslove života Italijana u Titovim koncentracionim logorima. I na kraju, tu je i foto-dokumentacija nasilja Jugoslovena protiv Jugoslovena, u okviru građanskog rata koji je obuhvatio različite jugoslovenske narode (Srbe, Hrvate, Bosance, Slovence, Crnogorce, Albance, Makedonce).

– Dokument je izazvao  snažne reakcije u Srbiji?

Poslednji deo dokumenta tiče se baš tog nasilja iz jugoslovenskog građanskog rata, pri čemu određuje nesumnjivu odgovornost Hrvata za masakr nad srpskim i jevrejskim civilima u periodu od aprila do septembra 1941. u unutrašnjosti Dalmacije. Italijanska vojska je pod vojnom okupacijom držala priobalje Dalmacije i neka ostrva, dok je unutrašnjost pripala NDH, stvorenoj u danima odmah nakon raspada Kraljevine Jugoslavije. Za samo 132 dana, ustaše su masakrirale i bacile u jame oko Jadovna preko 40.000 civila, Srba, Jevreja i Roma. Ustaški masakr je prekinut intervencijom italijanskih trupa.

– Kako to da se tek danas govori o tome?

Na svečanoj promociji dokumenta, održanoj 14. februara 2011. u Poslaničkoj skupštini Italije, promociji koju je organizovala Fondacija „Italija protagonista“ senatora Mauricija Gaspari, novinar Mila Mihajlović je primetila te neverovatne dokaze zločina, o kojima nema traga ni u beogradskim arhivama. Treba istaći komemoraciju od 26. juna ove godine u Jadovnu u Hrvatskoj, gde su najviši predstavnici Srbije, Hrvatske i Bosne, u klimi međusobnog pomirenja, odali počast sećanju na tragediju. Srpsko Udruženje potomaka žrtava „Jadovno 1941.“ je tom prilikom javno zahvalilo Italiji za njen humani doprinos miru u tim mračnim danima. U tom kontekstu, spontano se postavlja pitanje: zašto se takva svečanost još nije održala pred simbolom italijanskog stradanja? Zašto se još nisu susreli najviši predstavnici Italije, Slovenije i Hrvatske da odaju poštu žrtvama pred, na primer, Jamom Basovizza? Takav gest bi upotpunio pomirenje, posle više od 65 godina od kraja 2. svetskog rata.

Domenico Bruni

Prevela: Mila Mihajlović