Jovo Kapičić optužen da je ubijao sa 300 kilograma eksploziva

Od stalnog dopisnika Politike

Podgorica – Jovo Kapičić neće moći mirno da šeta Crnom Gorom jer preživeli golootočani prete tužbama, a učiteljica u penziji Mira Mandić iz Bara najavila je da će Vrhovnom državnom tužilaštvu Crne Gore podneti krivičnu prijavu protiv penzionisanog generala zbog krivičnog dela ratnog zločina.

Autor: Novica Đurić

„U dogovoru sa mojim bratancem Andrijom Mandićem i drugim članovima porodice, a nakon knjige u kojoj se Kapičić hvali ubistvom Mandićeve grupe na Sinjavini, podneli smo protiv njega krivičnu prijavu Tužilaštvu Srbije. Delo ratnog zločina ne zastareva pa ćemo, u slučaju da se Jovo Kapičić preseli u Crnu Goru, istu takvu prijavu podneti i Vrhovnom državnom tužilaštvu Crne Gore”, rekla je za „Politiku” Mira Mandić.

U knjizi „Goli otoci”, Kapičić je, veličajući moć kojom je raspolagao kao ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, prema rečima Mire Mandić, lično izdao naređenje da se ubije šest ljudi na vrhu Vratlo, na planini Sinjavini, februara 1947. Među ubijenimabio je i njen otac, predratni sudija Vojnog suda Kraljevine Jugoslavije Miljan Mandić, u vreme rata komandant kolašinske brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini.

„Rukovodstvo KP Jugoslavije ubijalo je ugledne građane Crne Gore koji nisu simpatisali komunističke ideje. Poželjna meta ostrašćenih revolucionara, proletera, postali su intelektualci, kraljevi oficiri, državni činovnici, ugledni domaćini, sveštenici i svi drugi za koje se procenjivalo da predstavljaju temelj tradicionalnog društva kakvo je do napada Nemačke postojalo u Kraljevini Jugoslaviji.”

Mira Marić potom saopštava neverovatan podatak:

„Mene, moju sestru Milanku, moju majku i baku u februaru 1947, po naređenju Jova Kapičića, pripadnici Ozne koristili su kao živi štit dok su u pećini Vratlo pokušavali da ubiju mog oca. Po naređenju tog monstruma, o čemu je on delimično govorio nedavno, ubijen je moj otac, zajedno sa svojim saborcima, a mi ostali nosimo traume od kojih nas jedino smrt može osloboditi.”

„Ja sam tih dana 1947. imala četiri godine, a moja sestra dve. Vojska je opkolila pećinu u kojoj su se nalazili. I tada na scenu stupa tadašnji ministar unutrašnjih poslova Jovo Kapičić. Samo je on mogao osmisliti plan da se dovedu članovi porodica opkoljenih i da se koriste kao živi štit u pokušaju zarobljavanja ili likvidacije pripadnika nekadašnje Jugoslovenske kraljevske vojske. Doveli su čak i moju baku, staru 70 godina, majku u sedmom mesecu trudnoće, sestru i mene”, priča Mandićeva.

Po njenim rečima, Kapičić u knjizi saopštava da je „dovukao 300 kilograma eksploziva” i naredio da se pećina minira, a „eksplozija se čula do Berana”.

„Pored mog oca Miljana, u pećini su bili Janko, Dragutin, Milivoje i Mioljka Ilinčić, Miladin Knežević i Milorad Vuković. Jedini je Vuković preživeo eksploziju i posle 40 dana izašao iz ruševina, ali ga je nedugo nakon toga ubila tadašnja vlast”, dodaje Mandićeva.

Kao da stradanjima najbližih učiteljice Mire Mandić iz Bara nije bilo kraja.

„Meni su 1951. otrovali brata od četiri godine. To je po naređenju tadašnje kolašinske vlasti uradio doktor Šolomov. On mu je dao injekciju i kada više nije mogao da podnese teret tog zločina, pošao je i to ispričao Zorki Bećković, nakon čega je napustio Kolašin i odselio se za Sarajevo.”

Zbog muka koje su preživeli na Golom otoku, kao i na hiljade onih čije su kosti ostale u ovom kazamatu, njihovi potomci ali i još neki živi golootočki mučenici najavili su da će pred crnogorskim sudovima, i ne samo pred njima, potražiti pravdu da „Jovo Kapičić bude osuđen kao najveći ratni zločinac”.

Izvor: POLITIKA