Јово Бајић о „Огњеној Марији ливањској“ Буда Симоновића

Бесједа Јове Бајића, писца историчара и новинара на ромоцији шестог издања књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“, одржаној на Београдском сајму књига 25. октобра 2016. године. 

Могу вам саопштити да сам у неку руку био сведок настанка књиге „Огњена Марија ливањска“ о којој данас разговарамо. Будо Симоновић и ја одавно се знамо. Радили смо заједно у „Политици експрес“, Симоновић је био „Експресов“ дописник из Црне Горе, и важио је за једног од најбољих новинара нашега листа, једног од најбољих репортера. Када су „Експрес“ деведесетих година почели рушити споља и изнутра, Будо је прешао у „Илустровану политику“ на чијим су се страницама, из броја у број, појављивале његове репортаже, а међу тим репортажама и исповести ливањских Срба који су преживели погроме Независне Државе Хрватске, били бачени у природне крашке јаме безданке, из којих су Божјом промишљу, изашли живи. Ове исповести изазвале су велику пажњу читалаца, што је Симоновића охрабрило да настави да објављује нова сведочења ливањских страдалника.

Ове репортаже, објављене у „Илустрованој политици“ чиниле су основу првог издања Симоновићеве књиге, насловљене „Огњена Марија ливањска“ коју сам читао још док је била у рукопису. Књига се појавила 1991. године у издању „Стручне књиге“ из Београда.

Ових дана у једној другој књизи, штампаној пре неколико дана, објављен је факсимил документа који је у лето 1941. године припремило Државно равнатељство за понову (ваљда обнову) Независне Државе Хрватске. Реч је о циркулару који је упућен свим органима власти у Павелићевој држави. У том налогу државни врх даје задужења и упутства локалним властима да праве спискове угледних Срба које треба упутити у логоре, што значи смакнути, али и спискове српских породица које такође треба спровести у логоре, довести до јама и побити. Нема сумње да су такви циркулари, почетком лета 1941. године, пре него што су почели погроми Срба, стигли и у Ливно и да су ливањске, хрватске власти поступале по налозима Владе из Загреба.

Овај докуменат показује да се злочини широм Независне Државе Хрватске, па и они у Ливну и ливањском крају, нису догађали стихијски, да то није била ствар пијаних и острашћених појединаца, нити локалних кабадахија, него добро испланирана и осмишљена акција централне и локалних власти Независне Државе Хрватске. Значило је то да су локалне власти направиле спискове српских првака и породица које је требало побити, одредиле оне који ће тај посао извршити. Пре свега ваљало је обезбедити, пронаћи јаме склоњене од очију у које ће бити бачени побијени Срби.

Локалне власти су се, што се јама тиче, довијале на различите начине. Занимљиви су поступци власти у суседном Купресу, пошто на Купрешком пољу није било прикладних природних јама ни вртача, морале су се за „решавање српског питања“ копати јаме. Одређена су погодна места, удаљена од насеља и путева, затим је позвано домаће хрватско, римокатоличко становништво у мобу, у акцију да копају велике гробнице за своје комшије Србе. „Акцијаши“ су добро знали какав посао раде. Као да су кренули на сеоску мобу житељи села Шујице, на средокраћи између Ливна Дувна и Купреса, ископали су на Боровом пољу велику гробницу дугу око десетак, широку око три и дубоку и више од два метра за Србе из купрешког села Вуковска.

Шујичка породица Лозанчић уступила је своју ливаду да се на њој ископа јама над којом су ноћу између 6. и 7. августа убијана 184 вуковска Србина, али је у јами нађено 213 костура. Та јама на Боровом пољу прва је откопана у августу 1990. године, из ње су извађене кости и сахрањене код цркве у купрешком селу Вуковску. Неколико великих ненапуњених и неискоришћених гробница, припремљених почетком лета 1941. године за Србе, остало је на Купрешким вратима да сведоче о тим временима.

Усташке власти Бугојна одређивање места где ће убијати Србе решавале су на други начин. Мање групе Срба убијане су на обали Врбаса код Горњег Вакуфа, тако што су жртве клане на обали реке, а онда су сечене на комаде, а комади су бацани у воду да их река лакше однесе. Веће групе Срба довођене су и убијане над двема великим вртачама, у Занусовићима код Горњег Вакуфа и у Кожварицама у средишту шуме Копривнице, негде на средини пута Бугојно – Купрес, у средишту омиљеног ловишта Јосипа Броза Тита.

Ливањске власти, што се јама тиче, биле су у бољем положају. На Ливањском пољу и његовим ободима било је много природних крашких јама, безданки, или, како их је звало локално становништво, пропунти, за које се веровало да немају дна. У то да јаме немају дна били су убеђени тадашњи хрватски прваци који су кројили планове за истребљење ливањских Срба. Сматрало се да није било потребно да се за убиства њихових комшија Срба потеже нож, крваве руке и троше меци. Довољно је било да их доведу до јама и тамо живе гурну како би заувек нестати у бездану. Тиме се задовољавала и садистичка жудња убица да се жртва што више мучи.

Неко је и пре, али и после ових мојих речи, могао доћи до сличних закључака о разликама између јама у купрешком, бугојанском и ливањском крају у којима су локални државни органи Независне Државе Хрватске сакрили лешеве Срба побијених у геноциду 1941. године. Пре и после могао је бити представљен јавности и онај докуменат Владе Независне Државе Хрватске о коме сам вам говорио. Али оно што је урадио Будо Симоновић могло се урадити само крајем осамдесетих година прошлог, двадесетог века. У то време било је још доста сведока спремних да сведоче о злочинима над ливањским Србима, било је још људи који су чували фотографије које сведоче и ливањским Србима. Што је најважније, после Брозове смрти, дошло je такво време да се могло отићи у Ливно, шетати ливањским пољем, могли су се тражити сведоци, без страха да ће вас неко из локалне Удбе пресретне и одузме белешке и фотографије.

Баш у то време довеле су срећне околности на Ливањско поље, међу ливањске Србе, Буду Симоновића да забележи сећања страдалника, њихова промишљања о животу настала на њиховим животним искуствима, да саслуша сведочења о душевним напорима да се страшно сећање потисне и да се живот настави и да се за сва времена овековечи истина о њиховим страдањима. Грађа коју је тада Будо Симоновић скупио за књигу „Огњена Марија ливањска“ данас се не би могла сакупити, јер већина тих сведока није жива, а они који су живи далеко су од Ливањског поља.

Да подсетимо и на то да је Будо Симоновић студирао књижевност на Филолошком факултету у Београду, да има добар осећај за језик, да осећа и препознаје добру причу, добро казивање, што потврђује ових његових педесетак записа, објављених у књизи. Из те његове књиге, из прича људи извађених из безданки, зрачи митски дах смрти, али такође и митска душевна снага која је из тела извукла последње граме физичке снаге, како би се из јаме изашло на светлост дана и сведочило. У овим сведочењима распознају се технике које су сведоци, свако за себе, развијали како би потиснули душевни бол, одржали се у животу, ојачали и поново наставили живот какав су живели пре јама.

Исповести ливањских Срба имају много дубљи значај, потврђују мишљење Јована Цвијића о снази и изузетности динарског човека, а пружају основу и за дубље антрополошке, социолошке анализе, анализе историјских околности у коме су се десиле, анализе колективних душевних стања народа који је био предодређен за жртву, али и колективитета који је представљао убице.

Оно зло, или да се послужимо хришћанском терминологијом, ђаволске силе, које су током 1941. године бесниле Ливањским пољем, нису се заувек повукле у бездане пропунте. Пет деценија касније све се поновило, поновила су се страдања и убиства ливањских Срба, жртве су били потомци жртава из 1941. године, а мучитељи и убице потомци усташких убица. Будо Симоновић је и та збивања пренео у нова проширена издања своје књиге „Огњена Марија ливањска“. На крају књиге је списак српских жртава из Ливна и Ливањског поља из Другог светског рата на коме је близу 1600 имена. Тако је велика патња ливањских Срба нашла и хроничара Буду Симоновића, достојног да ту патњу опише и потресну библијску ливањску причу сачува за будућа покољења.

Овом приликом бих се осврнуо и на књигу „Ливањска легенда“ Љуба Анђелића, која је објављена у Титограду 1963. године, и која је у неку руку била претходница књизи „Огњена Марија ливањска“ Буда Симоновића, на коју се и Симоновић осврће. Љубо Анђелић је био ратник Четврте црногорске бригаде, која је са другим пролетерским бригадама у лето 1942. године стигла у југозападну Босну и највише се задржала на Купрешком и Ливањском пољу. Анђелић је такође даровит писац, има осећај за детаље, осврће се на купрешке и ливањске Србе, бележи њихове ратне судбине. Али је Анђелић, пре свега, борац једне партијске војске коју је основала и њоме командовала Комунистичка партија Југославије.

Та партијска војска борила се за два циља: за ослобађање земље од окупатора и увођење, револуционарним методама, револуцијом, новог комунистичког поретка, а узор им је био Стаљинов Совјетски Савез. У том свом науму комунисти су настојали да у своју игру увуку што више Срба са Купрешког, Гламочког, Ливањског и Дувањског поља, да међу њима нађу присталице свог новог комунистичког пројекта. А у тај комунистички пројекат увлачени су људи који су успели да претекну, да преживе усташке покоље. Усташки покољи су били средство једне идеологије која је имали за циљ да, такође, насилним револуционарним поступцима – физичким истребљењем Срба, створе једнонационалну римокатоличку хрватску државу чије је стварање било засновано на крвавом насиљу. Само у распону од једне године несрећни ливањски Срби су се нашли у вртлозима два различита утопијска пројекта стварања нових друштава, хрватског једнонационалног и комунистичког.

Четврту црногорску бригаду, чији је борац био и Љубо Анђелић, и чије подвиге описује у књизи „Ливањска легенда“, чинили су изузетно храбри и искусни ратници, спремни да гину за идеале новог бескласног друштва, што зрачи и са сваке странице ове књиге. Према тим циљевима усклађивани су и неки конкретни поступци Четврте црногорске бригаде на Купрешком и Ливањском пољу.

Рођен сам у купрешком селу Вуковску у коме је све до Велике Госпојине 1942. године постојао заселак Катанићи, о чијој трагедији сведочи Анђелић. Моји преци Бајићи били су везани кумством са Челком Катанићем о коме пише Анђелић, спомињући и његове гусле које су се једном приликом нашле и у рукама Пека Дапчевића. Те гусле су сачуване, ено их у мом стану, висе на зиду. Али Анђелић у тој причи о Катанићима, које је 28. августа 1942. године, њих седамдесетак, побила Црна легија, прећуткује један врло важан податак. Када су се ујутро 28. августа 1942. године огласиле усташке пушке на неким висовима око Вуковска, Трећи батаљон Четврте црногорске бригаде повукао се из Катанића где је био на конаку. За њима је кренуо и српски збег, са уверењем да ће их партизани штитити. Тако су Катанићи на извору Тромошнице дошли пред усташке цеви, где су били масакрирани. Батаљон Четврте црногорске био је на суседном шумовитом вису, док се то догађало са Катанићима партизани нису испалили ни један метак.

Љубо Анђелић завршава своју књигу партизанским походом на Имотску крајину и само узгред помиње неке победе над Ђујићевим четницима. А да ли је било баш тако? Анђелић је прећутао неуспешни партизански поход на Босанско Грахово. Средином октобра 1942. године партизани су се припремали да заузму Босанско Грахово, да униште граховске четнике. У партизанским јединицама, које су имале и тешко наоружање заплењено у Ливну, било је доста бораца, Срба са Ливањског поља. Годину дана после усташких погрома, као и остали крајишки Срби, и ливањски Срби већ су били идеолошки подељени на партизане и четнике, закрвљени, спремни да без размишљања убијају једни друге.

Пролетерске јединице у добро осмишљеној акцији наступале су према Грахову, спремне да на Грахово јуришају као што су који месец раније јуришале на варошицу Купрес, Дувно или Ливно, где су им се супротстављале усташе. Овога пута, на другој страни, чекали су их граховски Срби четници, војници Југословенске војске у отаџбини, који су остали верни заклетви коју су дали окупираној југословенској држави. Нису прихватали комунистичке идеје. Партизанска историографија ту битку за Грахово заобилази, али је о њима објављено много радова у емиграцији, о одбрани Грахова писали су преживели ратници Корпуса „Гаврило Принцип“.

Тешке борбе између партизана и четника на прилазима Босанском Грахову отпочеле 26. октобра 1942. године на линији Боровача – Кесићи – Обљај – Маринковци – Лука – Јеленино поље. Пред јаким партизанским нападом браниоци Босанског Грахова морали су плански да се повлаче, а за њима су наступали партизани, палећи српска села. У овом наступању партизани су спалили и Обљај, село Гаврила Принципа и његову родну кућу. Покојни Дмитар Гашић, учесник ове битке и борац Корпуса „Гаврило Принцип“, који је живео у Лондону, уверавао ме је да је он био сведок да је Принципову родну кућу запалила Четврта црногорска бригада.

Захваљујући умешности четничког команданта Милана Цвјетићанина, и великој храбрости бораца његовог летећег одреда „Гаврило Принцип“ граховски четници успели су да надомак Грахова, после дводневне крваве битке, зауставе комунистичке пролетерске јединице и да их натерају на повлачење. И једна и друга страна иза себе су оставиле много лешева, партизани су имали веће губитке него на Купресу. Били су то, на једној и другој страни, лешеви Срба које су погодили меци из братске српске пушке. Међу мртвима, на једној и другој страни, било је доста Срба са Ливањског поља.

Овим помињањем књиге Љуба Анђелића желим да поткрепим своје уверење да би се страдање Срба Ливањског поља могло посматрати и у ширем историјском контексту. У Ливну је још пре Другог светског рата постојала јака организација Комунистичке партије. Међу ливањским Хрватима, као што указује Будо Симоновић у својој књизи, било је комуниста, а било је и рођене браће која су била завађена због политике. Узећу пример мога завичајног Купреса где је деведесет одсто купрешких Хрвата још у мају 1941. године знало да ће нова хрватска држава решавати српско питање и да ће домаћи купрешки Срби бити побијени.

Само у једном случају, пре усташких покоља, десило се да је Купрешак, студент Загребачког универзитета, у мају 1941. године саопштио своме школском другу, комшији и вршњаку, студенту Београдског универзитета, да се сместа врати у Београд и Србију и тако сачува живу главу. Убеђен сам да се у истом проценту и ливањски Хрвати знали да ће њихове комшије, Срби, бити одреда поклани. Ливно је ипак мала варош, и немогуће је да су за то нису знали комунисти Хрвати и муслимани, па и Срби, али су о томе због нечега ћутали. Занимљиво је да ливањске усташе нису побиле ливањске комунисте и њихове породице, иако се знало за њихова политичка уверења, а били су им на дохват руке. Међу Србима који су из Ливна одведени на губилиште била је и Марија Вукелић, супруга комунисте Војина Зиројевића, за коју комунисти тврде да је Хрватица из Загреба, али би и тај податак о националности Марије Вукелић требало проверити.

Ваља подсетити и на то да је петнаестак римокатолика из Ливна, због симпатија према партизанском покрету, било осуђено на краће временске казне, а казну су издржали у радном делу Јасеновачког логора, намењеног за Хрвате. Логораши из овог дела логора нису убијани.

Када се разматра трагедија ливањских Срба током Другог светског рата, мора се имати на уму и организациона структура Комунистичке партије Југославије на ливањском подручју. Ливањски комунисти, који су имали значајног удела у ратним збивањима у ливањском, али и купрешком, и гламочком крају, били су организацијски повезани са обласним партијским седиштем у Сплиту, где су главну реч водили Хрвати. Хрвати са српским именима усмеравали су комунистичку револуцију на Ливањском пољу. Има сведочења да су плански изазивали поделе и сејали мржњу међу Србима. Могле би се и ове тврдње подвргнути пажљивијој анализи.

Све сам ово помињао како бих указао да се на страдања ливањских Срба може у будућности и другачије гледати, а каква год била та сагледавања неће се моћи заобићи ова значајна књига Буда Симоновића.

ЈОВО БАЈИЋ

Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска

Везане вијести:

Будо Симоновић на Сајму књига: Док сам писао „Огњену Марију Ливањску“ питао сам се да ли ће ми ико вјеровати!

Шесто издање Огњене Марије Ливањске у продаји

Будо Симоновић: Огњена Марија Ливањска (ВИДЕО) | Јадовно …

Будо Симоновић: Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Имена жртава усташког геноцида у Ливну и околини љета Господњег 1941.