Jovo Bajić: KUPREŠKI SRBI 1993. GODINE DOŽIVELI JOŠ JEDNU PREVARU, JOŠ JEDAN BOL (VIDEO)

FILM MILORADA BAJIĆA, SNIMLjEN U KUPRESU 14. NOVEMBRA RATNE 1993. GODINE POSLE RAZMENE TELA HRVATSKIH VOJNIKA I UBIJENIH SRBA

Utvrđeno je da je hrvatska vlast tadašnje Herceg-Bosne, umesto tela ubijenih kupreških Srba, u devet vreća poslala delove kostura ljudi koji su umrli znatno pre 1992. godine. Jedan kostur raspoređen u četiri vreće.

Četrdesetominutni dokumentarni film Milorada Bajića, snimljen u Kupresu 14. novembra 1993. godine, na najbolji način odslikava suštinu verskog rata koji se od 1992. do 1995. godine vodio u Bosni i Hercegovini, pa i na Kupreškoj visoravni. On, pre svega, govori o moralu zaraćenih strana koje su učestvovale u tom sukobu i stradanju i tragediji kupreških Srba. Toga dana potpukovnik dr Zoran Stanković, patolog Vojnomedicinske akademije iz Beograda (VMA), sa svojim timom, obavio je sudsko-medicinsko veštačenje navodnih posmrtnih ostataka dvanaest kupreških Srba, ubijenih u aprilu i maju 1992. godine u logorima Zapadne Hercegovine i Republike Hrvatske.

Na tom veštačenju utvrđeno je da se vlast tadašnje Hrvatske Republike Herceg-Bosne surovo poigrala  ne samo sa životima nego i posmrtnim ostacima nevino ubijenih ljudi, poslavši u Kupres, umesto njihovih tela, delove kostura nepoznatih ljudi, koji nisu sa Kupresa, umrlih znatno pre 1992. godine. Na taj način poigrali su se ne samo sa mrtvima nego i osećanjima njihove rodbine, koja je željno očekivala njihova tela da ih dostojno sahrani.

Tih dvanaest kupreških Srba, čija su imena bila zabeležena na crnim mrtvačkim vrećama, pristiglim iz Zapadne Hercegovine, izvedeni su iz svojih kuća, iz svojih naselja  u vreme upada Vojske Republike Hrvatske zajedno sa paravojnim jedinicama  stranke Hrvatske demokratske zajednice iz Kupresa, Tomislavgrada (Duvna) i Livna i HOS-a, paravojske  Hrvatske stranke prava u vremenu od 3. do 7. aprila 1992. godine.

U to vreme još je pravno postojala jugoslovenska država i kao regularna vojna sila, Jugoslovenska narodna armija (JNA). Hrvatskim  oružanim snagama na Kupreškoj visoravan suprotstavile su se jedinice Kninskog i Banjalučkog korpusa JNA potpomognute kupreškim teritorijalcima. U tim bitkama JNA je izvojevala pobedu na Kupresu. U tim sukobima hrvatske snage dovele su u krug fabrike tekstila „Kvalitet“  85 Srba koje su 7. aprila deportovali u logore Zapadne Hercegovine i Republike Hrvatske, gde su podvrgavani stravičnim mučenjima, a najteža mučenja primenjivana su u splitskoj „Lori“.  U zatočenju su ostali do 14. maja 1992. godine, kada su, posredovanjem Crvenog krsta, izbavljeni iz  hrvatskih zatvora i pušteni kućama. Njih dvadesetak se nije vratilo, oni su ubijeni u tim logorima. Među tih dvadesetak nestalih, bilo je i ovih dvanaest Srba, čija su se navodni posmrtni ostaci   14. novembra 1993. godine našla u Kupresu. 

Ratne 1993. godine, dok su Srbi držali Kupres,  Ured za razmjenu zarobljenika i nestalih lica Hrvatske Republike Herceg-Bosne i srpska vojna i civilna vlast iz Kupresa dogovorili su se o razmeni posmrtnih ostataka kupreških Srba ubijenih u hrvatskim logorima,  i leševa hrvatskih vojnika poginulih u sukobu sa JNA od 3. do 7. aprila 1992. godine. Srpska strana savesno je ispunila svoje obaveze. Dve strane, koje su učestvovale u ovom poslu, susrele su se na liniji razgraničenja, u Stržanju, između Malovana i Šujice.

Predstavnici Srba preuzeli su dvanaest plastičnih vreća, uvereni da se u njima, kako su tvrdili Hrvati, nalaze leševi dvanaest kupreških Srba: Duvnjak (Save) Nikole (1957) iz Donjeg Malovana; Duvnjak (Vlade) Dušana (1965) iz Donjeg Malovana; Lugonja (Bogoljuba) Ratka (1962) iz Kupresa;  Kanlić (Vojka)  Dušana (1937), radio je kao milicioner u Fojnici, mestu u centralnoj Bosni gde nije bilo Srba,  tu je zasnovao porodicu i dočekao penziju, ubijen je početkom rata, neki govore u Duvnu;  Marić (Ostoje) Jove, (1943) iz Kupresa; Čivčić (Stojana) Mirka (1962) iz Kupresa; Dragoljević (Stojana) Slavka (1946) iz Kupresa; Milić (Nike) Ratka (1938) iz Kupresa; Milić (Nike) Ljube (1942) iz Kupresa; Milišić (Stevana) Dušana (1961) iz Bugojna; Nikić (Špire) Dušana (1951) iz Kupresa i Spremo (Veljka) Mile (1945) iz  Begova Sela.

Sudsko-medicinsko veštačenje posmrtnih ostataka obavio je patolog, potpukovnik dr Zoran Stanković. Zoran Stanković došao je u Kupres zahvaljujući zalaganju pukovnika dr Stanislava Nikića (1935 – 2017), načelnika Odeljenja za psihijatriju Vojnomedicinske akademije, predsednika Udruženja Srba „Južna Krajina“, čije su članstvo uglavnom činili kupreški Srbi koji žive u Srbiji. Nikić je doveo u Kupres i poznatog režisera dokumentarnih filmova Milorada Bajića (umro 2014), koji je bio rodom iz Like. On je po narudžbi i za potrebe „Južne Krajine“ snimio ovaj dokumentarni film. Pored toga što je  filmskom kamerom zabeležio sam  postupak sudsko-medicinskog pregleda posmrtnih ostataka kupreških Srba, koji je obavljen u Domu zdravlja Kupres, svoj film započeo  je i završio  kadrovima tadašnjeg razorenog  Kupresa pod ranim snegom. Kamera je zabeležila susret sa  kovačem i najboljim kupreškim lovcem Dulom Bosnićem, koji je Miloradu Bajiću poklonio medveđu kožu.

Sudsko-medicinskom pregledu u kupreškom Domu zdravlja,  prisustvovala je rodbina dvanaest kupreških Srba, čije je posmrtne ostatke u dvanaest plastičnih vreća isporučila tadašnja vlast Hrvatske Republike Herceg-Bosne. Ali na veliko razočaranje rodbine, u devet od dvanaest vreća, kako piše u izveštaju dr Zorana Stankovića, „dostavljeno je samo po nekoliko kostiju ljudskog porekla, bez kostiju lobanje, a za dva preostala leša, koja su dostavljena u celini utvrđeno je  da nisu osobe koje potiču iz Kupresa i okoline“. Utvrđeno je da su u devet vreća delovi kostura ljudi koji su umrli znatno pre 1992. godine. Delovi jednog kostura raspoređeni su u četiri vreće. Samo tri leša dostavljena su u celini. Identifikovan je jedino leš Mile Spremo, trgovca iz Kupresa koga su Hrvati mučili i ubili u logoru u Vrgorcu. Dva leša pripadala su Srbima koji nisu bili sa Kupreške visoravni.

Kamera Milorada Bajića zabeležila je u kakvom su duševnom stanju bili prisutni  Srbi koji su očekivali susret sa svojim mrtvima. Taj njihov bol i očaj iskazao se na njihovim licima. Reči utehe uputio im je dr Zoran Stanović: „Doživeli ste još jednu prevaru, još jedan bol. Ovo što ste sada videli – to se vama ne dešava prvi put, bol se verovatno uvećava sa saznanjem da vaših najmilijih nema među ovima“.

Posle ovog događaja do kupreških Srba stigla je priča da je po nalogu vlasti Hrvatske Republike Herceg-Bosne otkopano nekoliko grobova  iz  jednog muslimanskog groblja sa Duvanjskog polja, koji su umrli pre 1992. godine. Te  kosti, razdeljene u devet vreća, upućene su u Kupres.

Priredio: Jovo Bajić