Jovo Bajić: Jermenima i Srbima svet nije priznao da su nad njima izvršeni genocidi

Datum objave: nedelja, 4 oktobra, 2020
Veličina slova: A- A+

Od svih stranaca koji su posetili Cicernakaberd i čuli ovu bolnu priču mi Srbi smo, zbog onoga što smo i sami doživeli, najbolje razumeli Jermene.

Jermenka kleči pored mrtvog deteta nadomak Alepa (Foto: George Grantham Bain Collection Library of Congress)

Do danas ni Jermenima ni Srbima svet nije priznao da su nad njima izvršeni genocidi. Zločinci koji su izveli zločine nisu čak ni prozvani, ni ukoreni, a kamoli kažnjeni. Prema stradanju ta dva naroda svet nije pokazao ni najmanje saosećanje ni razumevanje

Ožiljci genocida (Odlomak iz knjige „Na raskršćima Jermenije“)

Ni na jednom jeziku, kao na jermenskom, reč genocid nema tako jezivo značenje i ne izaziva tako bolan odjek u duši. Jermeni su narod koji je prvi na svetu na svojoj istorijskoj sudbini iskusio najveći mogući zločin – pokušaj potpunog istrebljenja. Genocidni dvadeseti vek najavio se u Turskoj koja je u Zapadnoj Jermeniji pobila blizu dva miliona Jermena, razorila njihova staništa i svetilišta i izbrisala tragove njihovog milenijumskog postojanja. Zločin ogromnih razmera izazvao je kolektivnu živu ranu u svesti svih Jermena koja se prenosi sa kolena na koleno, sa naraštaja u naraštaj. Osećaju je svi Jermeni, bez obzira gde žive – u Jermeniji ili u svetu.

I mi Srbi smo narod koji je spoznao značenje užasne reči – genocid. Ali mi svi nemamo isti odnos prema tom zlu. Uglavnom ga razumeju potomci onih Srba čiji su se preci u vreme Drugog svetskog rata zatekli u granicama Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske, gde su hrvatske ustaše pod pokroviteljstvom Nemaca, u ime katoličke Evrope, pobile više od milion Srba, spalile i razorile njihove domove i bogomolje. Pravo značenje reči genocid uglavnom razumeju Srbi poreklom iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Slavonije, Srema. Osetili su ga i Srbi iz Raške i Kosmeta čije vratove je klao šiptarski i muslimanski nož. Ali strahote genocida nisu spoznali niti su se potrudili da ga shvate Srbi iz Beograda, Šumadije, Pomoravlja, Južne i Istočne Srbije. Oni kao da ne veruju da se tako nešto moglo dogoditi njihovim sunarodnicima.

Logor Jasenovac zimi (Foto: Između sna i jave)

Do danas ni Jermenima ni Srbima svet nije priznao da su nad njima izvršeni genocidi. Zločinci koji su izveli zločine nisu čak ni prozvani, ni ukoreni, a kamoli kažnjeni. Prema stradanju ta dva naroda svet nije pokazao ni najmanje saosećanje ni razumevanje.

I Jevreji su, poput Jermena i Srba, doživeli genocid u ovome veku. Njih su iskorenjivali nacisti tokom Drugog svetskog rata. Na nekim gubilištima širom bivše Jugoslavije ubijani su zajedno sa Srbima. Ali za razliku od Jermena i Srba, Jevreji su svoje stradanje uspeli da dignu na planetarni nivo. Svet je potvrdio da je nad njima izvršen zločin. Obeležena su njihova stratišta, imenovani su narodi koji su krivi za zločin. Kažnjeni su zločinci, a predstavnici naroda koji su dali zločince javno su se pokajali.

Zanimljiva je i ta pojedinost da su u genocidu nad sva tri nesrećna naroda: Jermenima, Srbima i Jevrejima direktno ili posredno učestvovali Nemci.

Za razliku od nas Srba Jermeni su napregli sve svoje umne snage da prikupe svedočenja i pribave dokumentaciju o stradanju svoga naroda u Turskoj krajem devetnestog i početkom dvadesetog veka. Stvorili su institucije na čijem se čelu nalazila nacionalna Akademija nauka koje su se bavile prikupljanjem svedočenja o genocidu. Više generacija jermenskih umetnika stvaralo je umetnička dela, urezujući tako u svest mladih pokolenja istinu o nesreći koja je snašla njihov narod, podsećajući ih istovremeno da zlo još postoji i da se može povratiti.

Na pedesetogodišnjicu zločina, 1965. godine, Jermeni su podigli spomenik svim žrtvama genocida. Na jednom mestu sažet je sav bol, na visu iznad Jerevana koji nosi poetičan naziv Cicernakaberd, što na jermenskom znači lastina tvrđava uzdiže se obeležje koje podseća na najdužu i najcrnju Vartolomejsku noć.

Večni plamen u Jerevanu (Foto: Vikimedija)

Na Cicernakaberd smo krenuli 15. maja popodne. Penjali smo se autobusom pored reke Razdan. Prolazili smo između brežuljaka na kojima su rasle negovane šume, zasađene pre nekoliko decenija. Jermenija je uglavnom gola i kamenita zemlja i većina obradive zemlje nastala je „krčenjem“ kamena. Pored puta smo videli sveže krčevine gde je, kao kod nas u Hercegovini, minama i moćnim mašinama iz zemlje izvađen stanac kamen i pažljivo složen na strani, a iskrčeno zemljište preorano posebnim plugovima.

Na isti način, krčenjem kamena i ravnanjem zemljišta, pripremljen je i plato Cicernakaberd koji se prostire na nekoliko hektara. Prilazi mu se širokom pešačkom stazom. Sa leve strane zeleni prostor je obzidan.

Celim Cicernakaberdom i širom okolinom dominiraju dva velika znamena. Sa desne strane je veliki vitki kameni bodež, koji kao vrh koplja, kao oštrica mača, para nebo. Kao da je to kolektivni krik, oštri jauk svih Jermena koji se čuje do Boga. Nekoliko desetina metara iza bodeža je drugi znak – džinovski kameni cvet bez peteljke koji je procvetao iz zemlje. Između latica su prolazi gde se ulazi u krunicu, veliki kameni amfiteatar pod vedrim nebom u čijem centru, srcu, gori večna vatra u spomen svim Jermenima stradalim u genocidu. Negde iz dubine, iz zemlje, izbija muzika koja ne presušuje. Središte cveta, kolektivni jermenski oltar, stalno je prekriveno svežim cvećem.

Pogled iz vazduha na Cicernakaberdom (Foto: Vikimedija)

Ovamo svakodnevno dolaze ljudi, pojedinačno i u grupama. Krajem februara i početkom marta 1988. godine, posle zločina u Sumgajitu, ovde na Cicernakaberdu bilo je jermensko zborište. U očajanju, nošeni beskrajnim bolom, putem koji je vodio iz Jerevana ovamo se uspinjalo i oko spomenika okupljalo na hiljade ljudi, koji su, uznemireni novim genocidom, pokušavali da podele bol.

Nedaleko od kamenog cveta, uza zid koji se pruža sa leve strane spomen kompleksa, bile su tri sveže humke, pokrivene cvećem i vencima. Ove grobove graditelji spomen kompleksa Cicernakaberd nisu predvideli. Objašnjeno nam je da su to počivališta nedavno poginulog jermenskog fedaina Movsesa Gorgisjana i dvojice njegovih saboraca, koja su upotpunila ovaj jedinstveni spomenik stradanja u kome se simbolično okamenila sva ona jermenska krv što je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka iz jermenskih žila, uz svesrdnu pomoć Nemačke i prećutnu saglasnost većine evropskih država, istočila Osmanlijska imperija.

***

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka već smrtno obolela Turska carevina odbrojavala je poslednje decenije i godine. Veliko carstvo, koje su sačinjavali razni narodi, ličilo je na kulu vavilonsku koja se svakog trenutka mogla srušiti, a brojne etničke zajednice, neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj, za čas su se mogle zakrviti. Jedina povoljna okolnost za klonulo carstvo bila je ta što je većina tih naroda ispovedala islam. A muslimanska vera pružala je mogućnost sjedinjenja stanovništva uz pomoć planskog i dobro osmišljenog panturcizma, što se sve lako moglo pretvoriti i u islamski fundamentalizam. U granicama tadašnje turske države živeli su i brojni stari hrišćanski narodi: Jermeni, Grci, pravoslavni Sirijci koje nikakav islam ni panturcizam nije mogao pretvoriti u Turke.

U celoj Osmanlijskoj imperiji Jermeni su bili najvitalnija i najjedinstvenija zajednica. Okrenuti svojoj hrišćanskoj nacionalnoj crkvi, grejući se na starom žaru bogate nacionalne kulturne baštine, oni su, uprkos nepovoljnim okolnostima, živeli na svoj tradicionalni način. Maštoviti, vredni i štedljivi Jermeni su se i u takvoj državi kakva je bila Turska uspevali da stvore imetak, da se školuju i zauzmu značajnija mesta u državnoj administraciji i bankarstvu. Mirnim putem Turci ih nisu mogli asimilovati ni prevesti na islam. A Jermeni, ta brojna zajednica u turskoj državi, koja se sećala svoje samostalnosti i snevala o svojoj državi, predstavljala je stalnu opasnost za Turke.

Tokom viševekovne vladavine u porobljenim zemljama Turska carevina je razvila veći broj sistema za iskorenjivanje naroda koji su joj stajali na putu. Pogromi su prethodno dobro planirani, kako se ne bi dogodila iznenađenja. Na takav zločin odlučio se i turski sultan Abdul Hamid 1895. godine koji je iskoristio povoljne međunarodne prilike za obračun sa Jermenima.

Masakr u Erzerumu 1895. Fotografija Amerikanca V. L. Sačlebena

Za zločine su uzimani beznačajni povodi. Već u avgustu i septembru te 1895. godine Jermeni su masakrirani u Sasunu, a u oktobru izvršen je pokolj u Carigradu. Za kratko vreme palo je oko trista hiljada jermenskih glava. Znatan udeo u tim zločinima imali su i Šiptari poreklom iz Stare Srbije i područja današnje Albanije. Oni su uglavnom služili u carskoj gardi kojoj su poveravani najgnusniji pokolji. Odmah posle toga otpočelo je istrebljenje i drugih hrišćanskih naroda u Turskoj. Svet je ostao ravnodušan prema zločinima, a turskoj državi nije ni padalo na pamet da ih sama prizna što joj je sve davalo za pravo da zlodela ponovi čim joj se ukaže prva pogodna prilika.

Na odgovornost Nemaca za zločine nad Jermenima, ukazao je poznati danski pisac Georg Brandes na jednom predavanju održanom u Berlinu 1909. godine. On se slušaocima obratio ovim rečima:

„Kada bi se na leđa nemačkog naroda nabacio plašt sav ukrućen od sasušene krvi jermenskih žrtava, možda bi se taj narod trgao i od svojih vlastodržaca zatražio zaštitu i slobodu za preživele iz ovog drevnog, slavnog plemena. Bilo bi to ne samo korisno delo nego i iskupljenje greha“.

Ali zaštite od Nemaca nije bilo, a Turci su iskoristili prvu povoljnu priliku koja se ukazala 1915. godine, u vreme dok je buktao Prvi svetski rat. Nemačka, glavni turski saveznik, te ratne godine stajala je dobro na bojnom polju. I Austrougarska je bila stabilna. Zbog svojih dugoročnih interesa i Engleska je bila spremna da zažmuri na zločine. Tri velike evropske države bile su Turcima jemci da će i nova zlodela nad Jermenima biti zamagljena i skrivena.

Tehdžirski zakon iz 1915. kojim je propisana deportacija osmanskih Jermena (Foto: Vikimedija)

Drugi po redu, još strašniji genocid nad Jermenima pripremili su i izveli mladoturci, na čelu sa svojim vođom Kemalom Ataturkom. Mladoturci su se školovali na Zapadu, u Briselu u Belgiji i svoje nazore o politici i budućem ustrojstvu turske države crpli su iz zapadnoevropskog iskustva i kulture.

Još 1911. godine mladoturci su krojili planove o „modernizaciji i reformama“ u turskoj državi. Na jednom skupu, održanom u Solunu, doneli su plan o genocidu nad Jermenima, koji treba „bez sentimentalnosti ostvariti: to nije sadizam već neophodna psihologija stvaranja viših nacija.“ Za takve planove mladoturci su imali svoje opravdanje:

„Ako smo u evropskoj Turskoj postali papirnati zmaj, takvu glupost ne smemo ponoviti u azijskoj Turskoj; treba odbaciti sve obzire i sa lica zemlje izbrisati sve one elemente koji nas mogu ugroziti, služeći kao povod za mešanje u naše unutrašnje stvari i oruđe u rukama evropskih država. Danas su naši interesi i interesi Engleske u svemu podudarni; kako se u Maloj Aziji (mi i Englezi ne priznajemo reč “Jermeni“ i svaku čeljust koja bude proslovila tu reč treba razglaviti) na našoj teritoriji ne bi našlo povoda za mešanje sa strane… Iz svega ovoga nameće se zaključak da mi jermensku naciju moramo bespoštedno zbrisati sa lica zemlje. Znamo kako ćemo da ostvarimo svoj program: tu su Kurdi, Čerkezi, oblasni načelnici, sudovi, skupljači poreza, policija i konačno svako ko prihvata sveti rat protiv nacije koja nema oružja ni zaštite, mi ćemo nasuprot njima, imati najbogatiju državu na svetu (Englesku – prim. naša), kao saveznicu i pokroviteljicu našeg vladanja u Maloj Aziji. Ukoliko jermenska nacija bude istrebljena, hrišćanska Evropa neće moći da nađe u Maloj Aziji ni jednog hrišćanina, onda će nas ostaviti na miru, i mi ćemo se pozabaviti našim unutrašnjim pitanjima i privrednim preobražajima… Sve ćemo tada imati i umesto da slušamo lekcije mi ćemo samo Evropi držati pridike podsećajući se na našu staru slavu.“

U to vreme jedan od ideologa mladoturaka, Zija Geokalp izgovorio je monstruozne reči da „prvi korak uništenja jedne nacije predstavlja uništenje njene dece. Deca tih nevernika ne treba da žive čak ni u majčinoj utrobi!“ Upravljajući strašnom mašinerijom smrti Talat-paša, ministar unutrašnjih poslova Turske, pred početak genocida 1915. godine, izdao je naređenje:

„Ne ostavljajte nikog živog, a posebno ne decu od pet do sedam godina, jer će u suprotnom, u kratkom vremenskom roku, oni odrasti i poželeti osvetu… Skupite na jednom mestu svu jermensku decu koja su po nalogu ministarstva data na starateljstvo vojnih vlasti. Razdvojite ih tamo da im se izgubi svaki trag. Uništite ih i referišite o tome.“

Ostao je sačuvan još jedan dokumenat ministra unutrašnjih poslova Talat-paše, upućen Alepu, turskom komandantu:

„Poznato vam je da je vlada donela odluku o potpunom uništenju jermenskog stanovništva koje živi u Turskoj. Osobe koje sa tim nisu saglasne ne mogu ostati na svojim položajima. Jermeni se moraju bez milosti uništiti – i žene i deca i invalidi. Sva sredstva za uništavanje su dozvoljena.“

Jedan od tadašnjih turskih ministara Nazim-bej je govorio:

„Jermensku naciju treba uništiti u korenu, a njihovo ime mora biti zaboravljeno. Treba ih ubijati do poslednjeg. Želim da Turci i samo Turci upravljaju i raspolažu jermenskom zemljom.“

Po, do detalja razrađenom, državnom planu Turska je krenula u zločin kakav istorija do tada nije zabeležila. To će biti ujedno i prvi genocid u dvadesetom veku, najkrvavijem od svih vekova ljudske istorije, kada će brojni narodi biti iskorenjivani širom zemljinog šara.

Talat-paša (Foto: Vikimedija)

Zločinima je upravljalo i usklađivalo ih novoosnovano državno telo koje se zvalo Komitet za deportaciju Jermena. Stvorene su posebne jedinice zadužene za ubistva i progone u logore. One su se služile metodama masovnog ubijanja koje su vekovima primenjivane na prostorima Osmanlijske imperije, kojima su se Turci često služili i na Balkanu, u srpskim zemljama. Sve te vrste mučenja ostale su zapamćene i u srpskom narodnom pamćenju.

Metode Osmanlijske imperije za iskorenjivanje nevernika, hrišćana sačuvali su u svom sećanju i turski potomci u Azerbejdžanu i poturčenjaci u Bosni koje su uostalom primenili početkom 1988. godine nad Jermenima u Sumgajitu i početkom 1992. godine nad Srbima u Sarajevu. Masovna ubistva hrišćana bila su poverena kriminalcima muslimanima za tu priliku puštenim iz zatvora. U vreme pogroma pridružilo bi im se i mesno muslimansko stanovništvo koje bi se prosto iživljavalo nad svojim dojučerašnjim susedima dok bi ih izvodili iz domova.

Prvi na udaru od više od dva miliona Jermena, koliko ih je 1915. godine živelo u Turskoj i Zapadnoj Jermeniji, bili su vojnici jermenske nacionalnosti koji su, kao turski državljani, morali da služe vojni rok u turskoj vojsci. Masovno su razoružavani i odvođeni u posebna sabirališta. Njima su pridruživani i ostali viđeni Jermeni – sveštenici, intelektualci, trgovci, čak i poslanici Medžlisa. Mnogi od njih nisu dospeli do sabirnih centara nego su prethodno vešani na javnim mestima. Vešala su bila podignuta i u samom Carigradu, gde je 24. aprila 1915. godine osvanuo crni jermenski dan kada je talas zločina odneo narodne prvake: Daniela Varužana, Grigora Zograba, Siamanta, Rubena Zadarjana, Eruhana, Rubena Sevaka…

Razoružani jermenski regruti (Foto: Muzej genocida nad Jermenima)

Vojska i policija, uz pomoć muslimanskog stanovništva, razmilela se po celoj Turskoj, a posebno po oblastima Kars, Karin (Erzerum), Erzinđan (Jerznka), Bitlis (Bageš), Muš i Van u kojima su milenijumima živeli Jermeni. Iz kuća su izvođene cele porodice. Pojedinci su ubijani na kućnom pragu dok su drugi stradali na putu. Kolone nesrećnika, koje su pratili naoružani turski vojnici, dok bi prolazile kroz turska naselja, napadali su žitelje tih sela, birali žrtve, a onda ih zlostavljali i ubijali. Preživele je put vodio u sirijsku pustinju gde su na prostoru Alepa, Damaska i Eufrata već bili podignuti logori. Hiljade ih je umiralo u pustinji dok su premeštani iz jednog u drugi logor. Stotine hiljada stradalnika umrlo je u logorima, a tela su im sahranjivana u hiljade masovnih grobnica. posle su im i kosti spaljivane kako bi se izbrisao svaki trag njihovog postojanja.

Postoje prvorazredni istorijski izvori koji svedoče da je u logoru u Bitlisu odvojeno hiljadu jermenske dece koja su živa spaljena! Za većinu Turaka, posebno za one koji su nosili uniforme bila je nacionalna čast ubijati Jermene. Često su se slikali sa masakriranim žrtvama kojima bi prethodno odrubili glave. Na nekim fotografijama pored turskih oficira slavodobitnički su stajali i nemački oficiri koji su radili kao instruktori u prijateljskoj, turskoj vojsci, a ispred njih su stajali unakaženi jermenski leševi. (istovetne scene mogle su se videti u Bosni na fotografijama muslimanskih šehida koji su se u leto 1992. godine slikali sa odrubljenim glavama srpskih vojnika).

Talat-paša sa nemačkim diplomatama (Foto: Muzej genocida nad Jermenima)

Turski vojnici i ostali bašibozuk masovno su silovali Jermenke. Obeščašćeno je tako na desetine hiljada žena. Posle iživljavanja ponižene Jermenke su klali,  a onda im odsecali glave i nabijali ih na kolje pored već postavljenih muških glava. Na svim javnim mestima, širom Osmanlijske imperije, na raskršćima i trgovima moglo se videti kolje pobodeno u zemlju na čijem su vrhu bile odsečene jermenske glave.

Čim bi iz pojedinih naselja Jermeni bili odvedeni u logore, Turci su pljačkali njihovu imovinu, palili i razarali domove i zatirali njihova naselja, crkve, groblja i ostale istorijske tragove. Brisali su sve što je podsećalo da su na tim prostorima nekada živeli Jermeni.

Iz Turske se te 1915. godine na gorak put izbeglištva uputilo na desetine hiljada Jermena. Samo u Istočnu Jermeniju i Zakavkazje stiglo ih je oko trista hiljada. Više desetina hiljada dospelo ih je na Balkan, a znatan broj tih nesrećnika dospeo je i u Srbiju. U Turskoj je, od više od dva miliona koliko ih je pre genocida živelo u ovoj zemlji, ostalo manje od dvesta hiljada Jermena, čime je za Turke jermensko pitanje bilo zanavek rešeno.

Jermenka, žrtva turskog genocida. Mnoge Jermenke su tokom genocida bile otimane i prisilno preveravane u islam; kako ne bi mogle da pobegnu iz zatočeništva na licima su im istetovirana obeležja (Foto: Armenian Geoicide Museum)

Mnogi od begunaca koji su gledali kako im masakriraju porodice i pljačkaju domove nisu mogli da potisnu viđene slike užasa, da savladaju duševni bol, pa su život nastavili sa teškim psihičkim traumama. Znana je i teška sudbina velikog jermenskog kompozitora Komitasa (1869 – 1935), rođenog u gradu Kutina u Turskoj, školovanog u Ečmiadzinu i Evropi, poznatog u svetu po autentičnim kompozicijama koje su izvirale iz jermenske tradicije i folklora. Njemu je sudbina bila namenila da se u vreme genocida zatekne u Turskoj i da bude neposredni svedok zločina nad sopstvenim narodom. Njegov razum nije mogao da podnese sve ono što su oči videle i što su uši čule. Duševno je oboleo i nikada se nije oporavio od teške bolesti. Umro je u jednoj bolnici u Parizu.

Zapadni svet je ostao ravnodušan prema genocidu izvršenom nad Jermenima u Turskoj. Bilo je pojedinačnih osuda tadašnjih umetnika, novinara i intelektualaca, ali zvaničnih reagovanja, koja su se inače morala očekivati od hrišćanskih, demokratskih, civilizovanih zemalja, nije bilo. Čuvena zapadna demokratija, koja bi često dizala veliku buku zbog stradanja jednog svoga Evropljanina, ostala je nema. Nije organizovana ni neka vrsta Nirnberškog procesa na kome bi zločini, zločinci i njihovi pomagači bili osuđeni. Za sve vreme svoga postojanja na toj osudi nije istrajavao ni Sovjetski Savez iako su Jermeni bili jedan od priznatih sovjetskih naroda. Zahvaljujući takvom odnosu sveta, turskoj državi nije bilo teško da se tobože ljuti ako neko pomene genocide i progone Jermena, Grka, pravoslavnih Sirijaca.

Ovakav stav sveta ohrabrio je čak i Hitlera, koji je, spremajući sa svojim saradnicima istrebljenje Jevreja, Slovena i Cigana, govorio: „Ko se još seća genocida nad Jermenima!“ Ta tragična ravnodušnost sveta dala je za pravo Turskoj da preko svojih obaveštajnih službi pripremi Azerbejdžance da početkom 1988. godine počine zločin u Sumgajitu, gde je stradalo više desetina Jermena. Na isti način Turska je pripremala, a onda se i direktno umešala u rat koji je 1992. godine izbio u Bosni i Hercegovini, stavljajući se na stranu bosanskih poturčenjaka. Njen verni saveznik i u ovim nedelima opet je bila Nemačka.

Od svih stranaca koji su posetili Cicernakaberd i čuli ovu bolnu priču mi Srbi smo, zbog onoga što smo i sami doživeli, najbolje razumeli Jermene. Shvatili smo zbog čega su podigli ovaj spomenik. Njihov bol je bio isti kao i naš bol, njihova patnja kao i naša patnja, njihov gnev kao i naš gnev. Na isti način smo se bojali budućnosti i strepeli za svoj biološki opstanak.

Jovo Bajić (Foto: Carsa)

Autor je publicista i novinar koji živi i radi u Beogradu. Za vreme Otadžbinskih ratova 1990–1999. istakao se utemeljenim člancima u mnogim srpskim publikacijama i novinama

Za Srpski list priredio: Svetislav Pušonjić

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Srpski list)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top