Jovan Vuković: Posle bitke trista generala

„Posle bitke trista generala“, kaže narodna poslovica ali, uvek postoji ono ali. Sa arhivom ili bez nje, uprkos ideološkom moleraju, danas, sa ove vremenske distance, zdrav razum se mora zapitati:
Zašto je dozvoljeno da ustanak počne u Srbiji?

Srbija nije ostala bez političke pa i vojne organizacije a ipak je izvršena podjela na kolaboracioniste (vrlo revnosne) i ustaničku pamet.
Zar obe nisu ekstremističke, zar razum nije bio u sredini te dve opcije ?

Sva srpska inteligencija nije mogla stati u onih nekoliko aviona koji su poleteli na jug, gde je njena uloga ?
Zar se komunistička propaganda naslonjena na tradicionalistička bratska osećanja prema Rusiji, nije mogla suzbiti razumom i svesti na marginalnu grupu „vrele krvi“, pogotovu kad je i komunistička svest, tada bila marginalna na prostoru Srbije ?

Zašto se nije ušlo u otvoreni sukob sa NDH-azijom u formi zaštite dela ugroženog srpskog naroda od stravičnih zločina, što bi i okupatori morali uvažavati ? Zašto se to prepustilo partizanima ?

Zašto se vojno i političko organizovanje naroda nije vršilo prema prilikama u pojedinim područjima ? Primjer je da se po Srbiji zavodio teror ( klali ljudi zbog crvenih čarapa ili šala) a glavnina borbe protiv ustaša prepuštala partizanima i u vojnom i političko-propagandnom smislu ?
Zašto pojedinačne razlikosti nisu pozitivno iskorištene u smislu da sa „vrela krv“ regrutovala u dobrovoljce za odbranu ugroženog dela naroda a u ugroženim područjima nije vršena vojna mobilizacija i politička organizacija primerena ratnom stanju (pokušaji na Kozari i drugde) ?

Odgovori na ta pitanja daće objašnjenje zašto su komunisti uspeli i pored činjenice da su po obimu svesti bili marginalci i da su tu svoju svest nametali masi stvaranjem poverenja u sebe, a i silom kad su mislili i mogli da je primjene. To su postigli kao komunisti čime su navlačili na sebe okupatorske snage i još veće stradanje naroda i dobara.

Takođe je objašnjenje zašto je najpre dignut ustanak u Srbiji a kasnije navučen teror okupatora u krajevima gde je narod bio ugrožen genocidom. Takođe se može razumeti težnja da se izjednoče četnici i ustaše, posle rata, onako đuture kao zločinci i saradnici okupatora.

Nije dovoljno put popločati dobrim namjerama.

„Što se mrčiš kad kovati nećeš“, reče Njegoš u „Gorskom vjencu“

Autor: Jovan Vuković

Od istog autora:

Jovan Vuković: Ko hoće . . . | Jadovno 1941.

Jovan Vuković: Kritički osvrt na film „Krst nad jamom …