Jovan Radulović: Fašizam u Hrvatskoj je pušten s lanca, u „Oluji“ je počinjen genocid kao i u Jasenovcu

Pisac o stradanju Srba, položaju našeg naroda u susednoj državi, vlasti, intelektualcima..Hrvati svoju politiku i dalje grade na mržnji prema Srbima. Dok bude parade u Kninu, prognani će u Srbiji davati parastos

Jovan Radulović

PRIČA o Srbima iz Hrvatske je završena. Sve se nekako, posle velikih događaja, smirilo. Možda je to i dobro. Naravno, ne kažem da je sada bolje onima što su tamo ostali ili da mi koji smo ovde manje patimo, ali Srbi su došli na neku tačku gde ne očekuju ni od koga pomoć i uzdaju se samo u sebe. Što se nas tiče – gotovo je. Ali, za Hrvate – nije. Oni svu svoju politiku i dalje grade na mržnji prema Srbima. Ne znam koga bi oni mrzeli da nema Srba i kakvu bi oni politiku vodili da im nije antisrpske politike. I kada Srbi ne daju glasa od sebe, oni uvek nađu načina da nešto kažu, da nam prigovore… Žele da srpskog naroda tamo nema, i koliko god mogu i gde god mogu oni čine da tako i bude.

Ovako, dvadeset godina nakon „Oluje“, utiske sabira pisac Jovan Radulović. Književnik, rođen u Polači kod Knina, gotovo celokupno stvaralaštvo posvetio je životu Srba u Hrvatskoj, a događaje iz „Oluje“ opisao je u romanu „Od Ognjene do Blage Marije“.

U Hrvatskoj je poslednji put bio pre dvadeset godina, posle se nije vraćao, niti misli da se vraća.

– Ni za druge tamo nema povratka. Ono malo starijih Srba se vratilo i poneko mlađi ko se nije snašao na strani i tamo uglavnom životare. U posetu im sve manje odlazi rodbina, a i oni koji imaju obnovljene kuće ne idu tako često. Ja tamo skoro više rodbine i nemam. Oni stariji su pomrli, mlađi su daleko. Ta priča je završena.

* Ovih dana mnogo se govori o tome da su Srbi počinili genocid u Srebrenici, a zločine nad Srbima niko, međutim, ne pominje. Da li je „Oluja“ genocid?

– „Oluja“ jeste genocid. Kao što je genocid nad Srbima počinjen i za vreme Drugog svetskog rata, ali to se nije pominjalo, zato što smo nakon završetka rata ponovo spojeni u jednu državu. Tada je rečeno – bili su veliki zločini, bile su jame, Jasenovac, ali evo sada ćemo da živimo zajedno i o tome treba što manje pričati. I to je nekako zaboravljeno.

* Da li je takve zločine moguće zaboraviti? Ili se samo ćutalo i pamtilo? – Srbi te zločine nisu zaboravili, ali se ćutalo. Smatralo se da te priče ne treba podsticati. Moram da pomenem jednu opasnu mistifikaciju koju je stvorio Vladimir Dedijer, a koja se povremeno pojavi u javnosti. Reč je o tzv. Ilekovoj torbici koja se nalazi negde u Zagrebu. U njoj se čuva dokument koji su 1941. godine potpisali ustaše i hrvatski komunisti, a u kome su navedeni zajednički ciljevi kada je reč o hrvatskoj državi. To se ranije uvek krilo, ali ne znam zašto se sada ne objavi. Oni su sve uradili što su u tom dokumetu zacrtali. Stvorili državu, proterali Srbe, postali član EU… To su bili ciljevi, oni su ih ostvarili, mi smo tu kao Srbi smetali, bili žrtve, niko nije imao da stane iza nas. Nemaju više nikakvog razloga da kriju Ilekovu torbicu i ono što se u njoj

nalazi. Čuveni ustaški glavešina Branko Jelić još je u Berlinu za vreme MASPOK rekao da ustaše i hrvatski komunisti treba zajedno da reše pitanje hrvatske države. Ali, tada još nije bilo sazrelo vreme. Ali hrvatski komunisti su sve vreme dok su bili u zajedničkoj državi, radili na osamostaljenju Hrvatske. Samo se nije moglo javno o tome govoriti. Čekali su i dočekali.

* U Hrvatskoj je za 4. avgust najavljena pompezna proslava povodom „Oluje“, a u Beogradu se 5. avgusta obeležava Dan žalosti u znak sećanja na zločine nad Srbima. Služi li to ičemu?

– Svi govore o toj paradi u Kninu. A ja pitam šta na to kažu Srbi. A oni kažu da će gledati da se tih dana sklone svima s očiju. A što se tiče Beograda, skupiće se Srbi u Crkvi Svetog Marka, održaće se parastos, pisaće se o tome još dva-tri dana i onda će sve ponovo potonuti u zaborav. Tako je na svaku godišnjicu. Mi koji smo javne ličnosti čija je književnost vezana za taj narod i taj jezik, radimo svoj posao koliko ko može. Pišemo knjige, ne samo ja, nego ima sveta koji je otuda došao i tek kada se ovde našao počeo je da piše neke veoma dobre priče. Ne vidim da mi tu možemo da uradimo nešto drugo. Postoje i profiteri koji ulaze u stranke i institucije s ciljem da dobro žive i ćute. Ima dosta takvih. Ovaj drugi svet sastavlja kraj s krajem, već se izjednačio s narodom ovde, prilagodio se ovom načinu života. Prilično se asimilovao.

* Najznačajnije zapadne države odbile su učešće na paradi u Zagrebu. Je li to neka poruka za Hrvatsku?

– To je za njih sporedna stvar. Oni su pomogli Hrvatskoj kada je trebalo. Cilj je bio da se sa Srbima završi što brže. Tako je i bilo.

„GOLUBNjAČA“ KAO CUNAMI UMETNIČKI život Jovana Radulovića obeležila je drama „Golubnjača“ koja je, kako sam kaže, izazvala pravi cunami. Napisao je i romane „Braća po materi“ (po njemu je snimljen istoimeni film), „Prošao život“, kao i zbirke pripovedaka „Ilinštak“, „Dalje od oltara“, „Idealan plac“… Gotovo sva dela nagrađivana su mu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Andrićeve nagrade, nagrada „Isidora Sekulić“, „Bora Stanković“, „Branko Ćopić“, „Joakim Vujić“ „Petar Kočić“…

* Čini li vam se da se fašizam u Hrvatskoj vraća na velika vrata?

– Fašizma je u Hrvatskoj uvek bilo. Sada je samo pušten s lanca. I to nije ništa čudno. U Hrvatskoj je obaveza da sa nešto kaže protiv Srba, druge teme kao da ne postoje. Na antisrpskoj kampanji dobija se jedan broj glasova. Hrvati više nemaju koga da isteraju, a i ono malo Srba što je ostalo smeta im.

* Da li vi verujete u pomirenje među narodima bivše Jugoslavije?

– To je krupno pitanje i na njega nije lako odgovoriti. Ja u druge krajeve i među druge nacije ne idem. Nisam član nijedne organizacije koja bi na tome insistirala. To samim tim govori da ja u to ne verujem.

* Da li insistiranje EU na jakoj regionalnoj saradnji vodi u neke nove integracije država bivše SFRJ?

– Ne. Od toga nema ništa. To se raspalo i ovako loše će klimati ko zna koliko. Dolaziće nam iz sveta da pričaju priče, da nas tobože mire, ali od toga nema ništa.

* Šta bi Beograd trebalo da uradi, pa da koliko-toliko pomogne hrvatskim Srbima?

– Ne treba pustiti to tamo naravno. Ali nema ovde ko da potegne pitanje imovine i svega onoga što su Srbi tamo imali, a nisu malo imali.

* Život i muke Srba u Hrvatskoj vi ste opisali u svojim delima. Pišete li sada nešto?

– Od kada mi je zdravlje popustilo, veoma malo.

* Kako danas gledate na „Golubnjaču“, koja je obeležila vaše stvaralaštvo, ali i ceo jedan period?

– Sada će 33 godine od premijere u Novom Sadu i odmah posle toga jedne velike hajke i povike. To je već daleko iza nas. Ali je događaj bio upečatljiv i obeležio je taj period. Kada se navršilo 30 godina od premijere „Golubnjače“, rekao sam, pomalo provokativno, da bi mnogo hvaljeni mladi hrvatski reditelj Oliver Frljić trebalo da postavi „Golubnjaču“ u Zagrebu. Ako je toliko hrabar i ako već može u Beogradu u Ateljeu 212 da postavi predstavu o Zoranu Đinđiću, eto mu dobrog izazova i prilike da postavi „Golubnjaču“ u Zagrebu.

„OLUJA“ ČAMI U FIOCI* Pre petnaestak godina napisali ste seriju o „Oluji“, ali ona nikada nije ugledala svetlo dana. Znate li šta je s tim rukopisom?- Ja sam dobio ponudu RTS 2001. godine, da napišem seriju o „Oluji“, mislio sam da to ne umem, ali je rukovodstvo RTS mislilo da umem. Seo sam i za kratko vreme uradio seriju koja koja se zove „Polača – Okvil“ o tome šta biva sa jednom porodicom od tog 4. avgusta 1995. pa dok se negde ne rasprši i odseli. Mi smo imali ozbiljne razgovore da se to snimi, onda je ubijen Đinđić, promenjeno je rukovodstvo TV i to je završilo u fioci. Ja sam od dve epizode te serije napisao roman „Od Ognjene do Blage Marije“, koji je doživeo više izdanja i vrlo je čitan. Kada sam taj projekat pominjao ljudima na TV, uvek mi je govoreno da to mnogo košta. Ne verujem da će to ikada biti snimljeno, niti mi to više nešto znači.

* Zašto su se intelektualci u Srbiji povukli i izbegavaju da iznesu stav o nekim od najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja?

– Preteruje se sa pojmom intelektualci i s tim koliko njihov položaj može biti važan. Neki koji su važili za nepotkupljive intelektualce udomili su se u strankama i institucijama i gledaju svoja posla. Zatim, to se sve raslojilo – postoji druga Srbija, treća Srbija, Žene u crnom i ne vidim neki jedinstven intelektualni front koji bi iskovao neki zajednički stav. A teško i da bi to nekome doprlo do ušiju. Danas su važni tabloidi, sumnjive škole i fakulteti.

* Da li, kao pisac, imate neke kontakte sa institucijama, kao na primer sa Ministarstvom kulture?

– Ja nisam u kontaktu ni sa vlašću ni sa opozicijom. Od 1990. godine ovo je prva vlast u kojoj ne poznajem nikoga. Dok sam bio upravnik gradske biblioteke u Beogradu u Ministarstvo kulture sam samo jednom zavirio. Niti me je ko zvao, niti sam se ja nudio. Pre dve-tri godine sreo sam na Sajmu knjiga prevodioca Alena Kapona koji mi je rekao da na francuski prevodi moj roman „Od Ognjene do Blage Marije“, ali da mu je potrebna pomoć Ministarstva kulture. Odgovorio sam da mu ne mogu pomoći jer nikoga tamo ne poznajem. Na tome je sve ostalo. Posle čitam u novinama da su ljudi iz neke komisije bez imalo stida predložili svoje knjige da se prevedu. I niko se na to posebno ne obazire i ne kaže vidi šta rade.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Vratili Andrića među Hrvate ili priča o jednoj maloj osveti …

PARASTOS I DAĆA SRBIMA STRADALIM U „OLUJI“ 5. AVGUSTA

PARASTOS I MEMORIJALNA AKADEMIJA 5. AVGUSTA

Oluja – Jadovno 1941