Јован Мирић: Усташка тактика на локалу

Кад би повели групу Срба да их покољу и баце у јаму, усташе су држале већину на растојању од око 100 метара од јаме, а спроводили једног по једног до гротла, где би га кољач усмртио и стровалио у дубину.

Мићо Момчиловић, дечак од 11 година, нађе се почетком августа 1941. године  у збегу. Протеклих неколико дана усташе су имале масовну акцију сакупљања Срба из села и заселака косињских, да би једне побијене бацили у крашке јаме, друге запалили у кући Миле Јаворине, треће побили и закопали. Неки од Срба утекоше из колоне, други из запаљене куће, Миле се затече код оваца. Од малих групица по шумама и вртачама скупи се њих тридесетак, са 13 одраслих мушкараца. Неколико дана расправљаше се куда ће и шта ће, али их усташе затекоше у селу Поцрнићи на Јањачкој Коси и све похваташе. После краћег задржавања у селу поведоше их најпре у Старо Јањче, а затим, после краћег боравка, одлучише да их воде у Горњи Косињ на „преслушање“.

У пратњи се нађе свега шест усташа са пушкама: напред су ишла двојица, са стране двојица и позади још двојица. На сваког усташу било је, дакле, по пет заробљених Срба, који су могли или да се распрше у бежање (терен је пружао мноштво погодних прилика) или да нападну усташе (по двојица на једног); у сваком од та два случаја један део је могао да се спасе. Иако нико није био везан, ништа од тога није учињено. Један од разлога био је тај што су усташе биле врло пријазне (на крају крајева, то су били познаници, или чак комшије), разговарали су са заробљенима. Говорили су да ће сви бити пуштени кућама одмах после „преслушања“. Говорили су да поглавник није знао шта се догађа, да је наредио да се покољ одмах обустави, да ће починиоци бити строго кажњени.

Све то било је део тактике да одврати заробљене од покушаја бежања у ситуацији тако малобројне пратње. И Мићо Момчиловић је знатно касније, кад је одрастао, постао свестан те тактике. Да је реч о тактици видело се и по усташком поступању у два случаја бежања из колоне. Најпре на Кршу, кад  застадоше да се напију воде, и кад настаде гужва око једине посуде с водом, одвоји се Софија Лемић, зађе за једну кућу и нестаде у шљивику. Да ли су се спроводници правили да нису приметили, или стварно нису, не можемо знати. Међутим, кад кренуше даље, јави се Јово Лемић речима да мора „на страну“. И одмах  код једне ограде скрену с пута и кроз жбуње поче да бежи. Један је усташа полети за њим вичући „Јово, стани!“, али се убрзо врати без Јове. Није ни пуцао за њим, и превише је брзо одустао. И он је знао шта треба да ради у тој прилици.

Али кад колона дође надомак одредишта у Горњем Косињу, усташе одједном променише начин опхођења: уместо пријазности настаде строгост и псовање, понеког и ударише. И то је показало да се радило само о тактици.

Косињска долина (Извор)

Доведоше их још за дана у затвор у Горњем Косињу, где одмах жене са децом утераше у једну а мушкарце у другу ћелију.

У неко доба ноћи затвореници зачуше кораке усташа који долазе. Чуше  коментаре како је у једног „четника“ добар капут, у другог хлаче, у трећег ципеле. Чим дођоше почеше да из ћелије изводе једног по једног мушкарца. У другој ћелији сужњи напрегнуто слушаше гласове и звуке.

Најпре изведоше Богдана Лемића, високог и плећатог момка.

„Виде четника широкије леђа, џабе си их тако угојио“, зачу се како један усташа говори о Богдану. Затим се зачу јаук, дерање, ударци ножем и шиштање крви. У другој ћелији његова мајка ни жива ни мртва.

„Виде слабчине како се дере“, опет се подругљиво огласи један од кољача.

Још су се чули јечање и стењање Богдана Лемића. Живот га није лако напуштао.

Затвореници у другој ћелији препознавали су по гласу како су кога изводили на клање: мајка је препознавала сина, сестра брата, жена мужа…

Дванаестог изведоше старог Буду Париповића, који је имао једну укочену ногу. Чуло се како их моли да га поштеде, а онда исти звуци као и раније: ударци ножем, шикљање крви, јауци и стењање. Затим се све утиша.

Убрзо се зачуше запрежна кола како долазе пред затвор, и отпоче утоваривање покланих.

Миле Почуча није био са одраслим мушкарцима у истој ћелији: није хтео да се одвоји од четворогодишњег сина, који је плакао на сав глас, па оцу најзад допустише да са сином буде у истој ћелији, где су му већ били жена и старији син. „Свеједно“, рече један од косињских усташа.

Карта јама – гробница на подручју Косиња (Извор)

Слушајући шта се збива са мушкарцима, Миле рече да неће жив гледати како му жену и синове кољу, извуче каиш из хлача, свеза га за решетку на прозору и обеси се. Мало затим каиш пуче, али Миле, сав обливен крвљу, настави да из све снаге стеже каиш око врата, скачући по ћелији. У ћелији настаде јаук и плач. Чувши то уђе усташа  Пајкан, ухвати Милу за прса, извуче га на врата ћелије, извади другом руком пиштољ и прострели га кроз сплепоочницу.

Жене и деца у другој ћелији сада остадоше да чекају свој ред. Нико не пушта ни гласа, само мајке, такође занемеле, држаше малу децу на крилу, љубећи их по косици.

Убрзо свану, отворише се врата ћелије и пустише остатак народа у ходник. Две жене приђоше кољачу Милану Прши, молећи га да их пусти. Милан их саслуша, окрену се ка њима и церећи се рече:

„Немојте бити луде, свеједно вам убио вас данас а сутра.“

Јама код „Св. Ане“ (Локација бр. 1 на горњој карти). Извор: Госпић.рс

Церење и овакве речи приличе неком ко је кадар да тактику кроји и спроводи.

Поново их затворише у ћелију. Нико није плакао за погинулим, ни мајка за сином, ни жена за мужем, ни сестра за братом. Мислили су да ће следеће ноћи и њих поклати.

Кад су се врата ћелије поново отворила било је већ увелико свануло. Одведоше их у двориште жандармеријске станице, где су морали чекати неколико сати. Око дворишта станице играла се група хрватске деце, те старији брат Миће Момчиловића, Душан, искористи прилику, умеша се међу ту децу и утече.

Усташе позваше девојке и жене из групе, дадоше им крпе и четке да рибају крвави под оне ћелије, али ниједна није могла да покрене руку. Тела их нису слушала, укочена. Понудише им да једу, али нико ни то није могао.

После неког времена рекоше им да могу да иду кућама. Не повероваше одмах, али, најзад, још у неверици, ипак кренуше.

Тек кад су прешли на другу страну реке Лике настаде јаук, плач и нарицање за покланима. И настави се кад већ дођоше својим кућама, разваљеним, опљачканим, пустим.

Некадашњи споменик поред православног гробља на Јасиковцу крај Госпића (Извор: Јадовно 1941.)

Шест година касније, на суђењу косињским усташама у Окружном суду у Госпићу, Лука Поднар, можда један од учесника у спровођењу и убијању косињских Срба, говорио је о сличној тактици. Кад би повели групу Срба да их покољу и баце у јаму, држали су већину на растојању од око 100 метара од јаме, а спроводили једног по једног до гротла, где би га кољач усмртио и стровалио у дубину. Група се држала на растојању, саопштава Поднар, да не би чули шта се збива над јамом и да не би бежали.

По свој прилици то су научили после првих јамарења, кад се дешавало да понеко, над самом јамом, искочи и утекне.

Прочитајте још

• Јован Мирић: Триптих о (не)доследности
• Јован Мирић: Сахрањивање сапуна
• Јован Мирић: У аутобусу
• Јован Мирић: Цеста до ништа
• Јован Мирић: Без коментара (четири слике из НДХ)
• Јован Мирић: Без коментара 2 (слике из јаме Равни Долац)
• Јован Мирић: Зашто су усташе певале пре и после клања Срба

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ