Jovan Mirić: „Ne brini, čika će to polako“

Ubijanje srpske dece nije ni zverstvo ni divljaštvo, jer ni zveri ni divljaci nisu takvi. U objašnjavanju ubijanja dece ne obraćamo se ni biologiji ni izvorima (retke) individualne patologije. Obraćamo se kulturi

Jedna od teorijskih orijentacija u psihologiji, etološka psihologija (ili biologija ponašanja, kako se ponekad naziva), poznata je naročito po metodu posmatranja živih jedinki u prirodnim uslovima. Najširi teorijski okvir za etologe je teorija evolucije.

Svaka živa vrsta raspolaže, prema njima, jednim ograničenim skupom za nju specifičnih urođenih sistema ponašanja, koji se, iako urođeni, mogu u manjoj ili većoj meri menjati pod uticajem iskustva. U proučavanju čoveka etolozi su naročito  bili okrenuti neverbalnoj komunikaciji i uspostavljanju veze između majke i deteta. Jedan od njihovih pojmova – i dobro proučenih pojava – ovde će nam biti od najvećeg značaja. To je pojam socijalnih signalnih sredstava, koja jedinkama služe ne u direktnoj adaptaciji na sredinu nego u delovanju na druge ljude kako bi se obezbedila adaptacija njihovim posredstvom. Ljudsko novorođenče, naravno, raspolaže takvim sredstvima, budući najnemoćnije mladunče u prirodi. Plač je jedno od tih sredstava, sa vrlo moćnim delovanjem na odrasle. Anatomske osobine glave i lica novorođenog deteta, koje se sa odrastanjem dugo zadržavaju i sporo menjaju, etolozi takođe ističu kao socijalna signalna sredstva: okruglasto i ravno lice, istureno čelo i uvučena brada, zaobljen oblik glave, jastučasti obraščići, krupne oči, prćast nosić.

Ove osobenosti dečjeg lica su univerzalne; štaviše, mladunčad sisara ima slične osobenosti.

Ako su te osobenosti lica ona socijalna signalna sredstva koja su biološki ugrađena  da deluju na odrasle, onda bi se moglo reći – kao što etolozi i kažu – da su biološki pripremljena i tim sredstvima odgovarajuća ponašanja odraslih. I ta ponašanja su složeni sistemi, koji uključuju emotivnu stranu (blaga osećanja nežnosti, saosećanje), kao i spremnost na negu i zaštitu (ponašanje staranja). Ova ponašanja su snažnije zastupljena u ženskom nego u muškom delu vrste (u nekim životinjskim vrstama mužjaci ubijaju potomke drugih mužjaka).

U slučaju ratnih zbivanja propaganda često koristi prizore stradale dece da bi kod gledalaca izazvala reakciju zaštite i saosećanja i tako javno mnenje okrenula protiv jedne od zaraćenih strana. Jedan od najmučnijih i najnepodnošljivijih prizora je svakako prizor mučenja i ubijanja deteta.

Kao i drugi biološki sistemi ponašanja, i ponašanja staranja prema deci podležu kulturnoj nadogradnji. Tako se, recimo, u staranje o deci uključuju tepanje, prilagođen govor, tešenje, itd.

U ljudskom društvu mogu nastati i poremećaji u ponašanju staranja o detetu, u vidu zanemarivanja, različitih zlostavljanja (uključujući infanticid), kao i prezaštićivanja.  Sve je to poznato psihologiji, gde su takva ponašanja kategorisana kao individualni i relativno retki poremećaji, a objašnjena su negativnim iskustvima koja su odrasli imali u svojoj prošlosti.

Šta onda možemo da kažemo za slučaj kada velika grupa ljudi organizovano ubija decu, uključujući i novorođenčad i odojčad? Da li takav kolektivni infanticid  onda možemo da objasnimo onako kako objašnjavamo individualne poremećaje?

Jedan takav slučaj se dogodio u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Vrlo veliki broj ljudi je tokom niza godina na velikom delu prostora NDH ubijao decu – srpsku, jevrejsku i romsku. Ili je tu decu sa širokog prostora dovodio na posebna mesta za eksterminaciju. Tu nije reč o individualnom poremećaju; nije reč, štaviše, ni o biološkom poremećaju (u smislu da je došlo do preokretanja zaštite dece u njenu suprotnost, u jednostavno ubijanje dece). Niti je reč o kulturnoj nadogradnji.

Ako nije ni jedno ni drugo ni treće, šta je onda?

Pogledajmo nekoliko primera postupanja prema srpskoj deci u NDH.

***

„Najstrašniji prizor koji sam tom prilikom video bio je onaj kada sam ugledao dvojicu ustaša kako između sebe nose dete jedne meštanke, staro svega 6 dana, držeći ga za ručice i vitlajući ga po vazduhu. Nesrećna majka je izbezumljena trčala za njima zapomažući i moleći da joj ostave dete. Ali, ustaše su bez milosti nastavile sa kovitlanjem deteta po vazduhu, a majku udarali kundacima i šegačili se sa njenim roditeljskim bolom.“

                                                                 Veljko Milošević iz Čavaša, svedok pokolja avgusta 1941.

***

„Video sam jednu od najstrašnijih scena zločina koja se ovdje dogodila. Neki ustaša, Salko iz Dobrljina, zvani ,Koljačʻ, iznio je iz podruma dvogodišnju djevojčicu, kćerku Teše Radića, i zaklao je tako što je držao zubima za grkljan i okretao nekoliko puta oko sebe, a onda je bacio na zemlju. Dvojica ustaša su je dočekala na bajonete i sasjekla na komade.“

                                                              Branko Vuruna iz Vodičeva, svedok pokolja na Ilindan 1941.

***

„Vidio sam i jednu od najstrašnijih scena koja se dogodila ovdje, kada je jedan ustaša podigao dijete za kosu, preklao mu vrat i u svoju šaku uhvatio njegovu krv ispod grla i popio.“

                                                              Milan Landup iz Vodičeva, svedok pokolja na Ilindan 1941.

***

„Odmah zatim dan kasnije 2.4.1942. ubijena je kod kuće Ljuba Bućan s njezino sedmoro djece… Istoga dana u selu Gejkovac pobili su 6 žena i 8 djece. Pobijene žene i 5 djece spalili su u jednom sjeniku, a troje male djece nađeni su skuhani u kotlu.“

                                                        Svedok Miloš Komljenović u: Zinaić, Genocid na Kordunu… 264.

***

„Vidio sam i dobro zapamtio leš jedne žene stare moguće oko 35 godina, ležala je na leđima na zemlji u lokvi krvi. Bila je nožem zaklana, gola, obje dojke bile su nožem probijene, a na prsima, dijelom i na zemlji, bio je leš djeteta, dječačića starog oko godinu dana. Vjerovatno njenog sinčića. Ručice djeteta bile su provučene kroz razrezane dojke materine. Molim vas, malo stanimo. Vidite kakav izgledam kada se svega ovoga zla moram sjećati.“

  Mile Pejić, prizor dok je sprovođen u koloni zarobljenih kroz šumu Radonja na Kordunu 12. maja 1942.

***

„Vraćali smo se kroz šumu u pravcu sela Brezovac i prešli na lijevu stranu puta u šumi idući u koloni po jedan. Čelni drug koji je prvi naišao na jedan proplanak veličine 50 puta 50 metara zastao je i do njega slijedeći pa redom do poslednjega praveći krug oko ,mrtvog kolaʻ. Teren na ovom proplanku pokriven je zelenom travom na kojoj je ležalo 20 djece starosti 1 godine. Od ovih 20 djece 10 je ženskih a 10 muškaraca. Na njima i oko njih nema ni jednog komada njihove odjeće ili pelena. Djeca su poredana u kolo – nožice prema unutra a glave prema vani – na razmjernom rastojanju. Djevojčice su na travi raširenih nožica i ručica a dječaci na djevojčicama – trbuh na trbuh. Svako dijete je zaklano, tj. prerezano nožem ispod vrata, ali se ne vidi da su tu na licu mjesta klana. Ne vide se ni tragovi krvi, što znači da je taj čin učinjen negdje na drugom mjestu, pa su ih ovdje donijeli i poredali u kolo. Kod ove djece usta su otvorena a rana klanja osušena tako da čitavi rojevi muha prave svoj let na usta i grlo.“

                                                                                 Nikola Basara, šuma Mašvina na Kordunu, 21. jula 1942.

***

„Majka je stegnutog grla pričala o klanju dece na tom strašnom mestu i o kricima i molbama dece: ,Čiko, nemoj da nas kolješʻ, na šta bi koljači odgovarali: ,Ne brini, čika će to polakoʻ.“

                     Splićanka N. Bočina o Staroj Gradiški; V. Umeljić, Kada mrtva usta progovore, str. 38.

***

Svi ovi primeri, kao i brojni drugi zabeleženi i nezabeleženi, jasno pokazuju da tu nije reč o prostom ubijanju, o običnom preokretanju u suprotnost (o inverziji) biološki određenog odraslog ponašanja staranja o deci. Bilo je, naravno, i prostog ubijanja. Ali svaki od ovih primera pokazuje da se na ubijanje dodaje još nešto, još neko ponašanje: pijenje krvi, verbalni komentar, klanje deteta na majci, provlačenje dečjih ručica kroz majčine dojke, sakupljanje i ređanje u „mrtvo kolo“… Biologija poznaje mužjačko ubijanje dece, ali ovde nije reč o biologiji, o divljaštvu ili zverstvu. Ovde je reč o kulturnoj pojavi, o kulturi.

Dečja socijalna signalna sredstva deluju na odrasle u neposrednom kontaktu, preko opažajnog sistema odraslog. Svi navedeni i nenavedeni primeri uvek sadrže neposredni kontakt između zločinca i žrtve. Ako kažemo da je tu reč o kulturi a ne o biologiji, onda moramo reći da dete, sa svojim anatomskim oblikom glave i lica, za odraslog koji ga usmrćuje ima simboličku vrednost koja potiskuje ili briše vrednost signalnih sredstava na opažajnom nivou. Drugim rečima, to nije dete, ljudsko mladunče, to je nešto drugo. To nešto drugo, što uspeva da savlada opažajno dejstvo detinjih signalnih svojstava, mora biti ideja (doktrina, ideologija) sa autoritetom koji je uspostavlja i sa podrškom snažnih emocija. Tako vidimo da i ovim putem dolazimo do istog, do kulture.

Srpska deca su tu simboličku vrednost „stekla“ svojim rođenjem (pa čak i samo začećem) na teritoriji NDH, odnosno u njenoj rasističkoj ideologiji. Njihova simbolička vrednost sastoji se u tome što su to srpska deca. Naime, jesu ubijana i romska i jevrejska deca, ali se, koliko znam, sa tom decom nije ni približno tako postupalo, naročito ne posle usmrćenja. Osim toga, u logorima su ubijani i Hrvati, ne i hrvatska deca. Ni Ante Pavelić ni njegovi doglavnici nisu autori te rasističke ideologije – ona se uobličila u XIX veku radom Ante Starčevića i njegovog strica Šime, pronosila se dalje i širila kroz pravaštvo, da bi se u NDH samo zaoštrila i operacionalizovala (pored ostalog i kroz program triju trećina).

Druga simbolička vrednost srpskog deteta za ustašu stoji u tome što je dete seme, odnosno najbliže semenu – jednom od osnovnih meta svakog (fundamentalističkog) rasizma. Da kažemo to i na ovaj način: za belca rasistu crno je i seme muškarca-Afroamerikanca. Ustaša A. Gašparović zaklao je osmogodišnjeg Željka Tumaru na Kordunu, rekavši: „da mu majku srpsku, ti nećeš više Srbe ploditi“[1].

Treća simbolička osobenost ubijane srpske dece sastoji se u negiranju njihove nevinosti, odnosno u pripisivanju krivice. „Srbinu od kile oproštaja nema“, saopštava ustaša pohvatanim ženama i deci na Kordunu[2] maja 1942. godine. Jasno je da nema ni govora o krivici „stečenoj“ nekim postupcima. Moglo bi se ovde govoriti o imanentnoj ili urođenoj krivici.

Kada se nešto pojavljuje kao kulturna pojava, onda se to nešto ne pojavljuje samo u postupcima i praksama. Pojavljuje se i u pesmi. A pevalo se. Ovako:

„Paveliću, Paveliću, daj nam veću vlast,
Da koljemo srpsku djecu, da topimo mast.“

Ili ovako:

„Paveliću ti nam samo reci,
Kada ćemo srpsku djecu peći.“

Ili još nekako.

Ako kažemo da ubijanje dece pripada kulturi, to onda znači da nije reč o jednokratnoj, privremenoj pojavi, o provali rulje. I nije, zaista. Reč je o praksi koja traje godinama (1941-1945), pa i više od toga. Ubijanje srpske dece od strane austrougarskih vojnika zabeleženo je u Mačvi i Podrinju 1914. godine, takođe i devedesetih godina[3]. U Gašparovićevom ubistvu Željka Tumare, tj. u njegovim rečima upućenim detetu, možemo pomisliti na biološki izraz ubijanja mladunčadi drugog mužjaka kako bi se zatrli njegovi geni i proširili svoji. Međutim, u ovom slučaju ne može se govoriti o biologiji. Prvo, zato što biološki mehanizmi funkcionišu na nivou mnogo manjih grupa nego što su kulturne, a drugo, zato što su ubijane i žene-majke, a ne samo deca. Za biološki determinisano ponašanje karakteristično je da se posle ubijanja mladunčadi drugog mužjaka prisvajaju ženke, kao nužan uslov za širenje svojih gena. Uostalom, organizacija ubijanja dece o kojoj ovde govorimo (sa prikupljanjem dece i majki, sa odvajanjem dece i njihovom koncentracijom u logorima) ne pripada biološkoj organizaciji ponašanja.

Gornji primer koji navodi Splićanka N. Bočina približava nam o čemu se zapravo radi. Očigledno je da nije po sredi jednostavno ubijanje dece (prosta inverziji brige i zaštite) – reč je o pervertovanoj brizi. Koljač zapravo na svoj pervertovani način teši decu – koju će za koji časak zaklati.

Cinizam je u ovom primeru očigledan. Iako nisu ostale zabeležene reči onih koji su sakupljali dečicu po Mašvini i slagali ih u mrtvo kolo, nezamislivo je da su to radili ćutke, kao što je nezamislivo da nije bilo ciničnih i sarkastičnih komentara. Uostalom, nisu ni potrebni verbalni izrazi cinizma – cinizam je vidljiv već u poređanoj deci. Cinizam u ponašanju, odnosno u aranžmanu u kojem su deca ostavljena, izražen je i u ostalim primerima. Vidi se stil, vidi se ritualizacija, dakle kultura.

Sve u svemu, ubijanje srpske dece nije ni zverstvo ni divljaštvo, jer ni zveri ni divljaci nisu takvi. U eksplanaciji ubijanja dece, dakle, ne obraćamo se ni biologiji ni izvorima (retke) individualne patologije. Obraćamo se kulturi.

Napomene:

[1] P. Zinaić, Genocid na Kordunu i okolici… str. 162.

[2] P. Zinaić, Genocid na Korduni i okolici… str. 284.

[3] Z. Krstanović, Priče iz hada

Izvor: Stanje stvari