Jovan Mirić: Izvori užasa

Mnogi preživeli kazivali su jedno: nismo verovali da će nas pobiti. Pritom to neverovanje vezuju ili za komšije ili za državu. Nikad nije bilo da država kažnjava nevini narod.

Od svih pokolja Srba u crkvama najpoznatiji je pokolj u Glinskoj crkvi Presvete Bogorodice koji se desio 29. jula 1941. godine. Poklano je nekoliko stotina odraslih  muškaraca. O tome pokolju svedočio je jedini preživeli Ljuban Jednak, sa jedne strane, i Hilmija Berberović, jedan od koljača, sa druge.

Po završenom pokolju, kada su okrvavljeni delatnici krenuli da gledaju ima li ko živ i da iznose mrtve, ustao je nasred crkve stariji čovek:

– Evo, ja sam živ! Ja nisam ništa kriv!

Ustaše su mu, uz podrugljive komentare, zapalile brkove, mrcvarili ga neko vreme i najzad ubili.

Šta je ovom čoveku? Zašto se nije pritajio kao Ljuban, pokušavajući tako da preživi pokolj? Nije valjda mislio da su svi poklani oko njega bili krivi? I zašto on baš ustašama koljačima govori da je živ i nevin? Ta se pitanja svakome nameću.

Brojni su primeri kolona Srba koje mali broj naoružanih ustaša sprovodi do jame i baca u nju, žive ili ubijene. Ili ih vodi do drukčijeg stratišta. Od mnogih primera navešću samo jedan.

Brakusova draga je mali zaseok u Lici, kod Vrhovina. Tu su došli naoružane ustaše 12. juna 1944. godine, pozvale stanovnike, Srbe, da dođu na određeno mesto radi nekih saopštenja. Svi su se odazvali, da bi bili pobijeni iz pušaka i mitraljeza, zatim potrpani u jednu kuću i spaljeni. Preživelo je samo troje od njih 57.

Očigledno, radi se o ustaškoj prevari pomoću koje su mirno, bez velikog truda, sakupili ljude, pobili ih i spalili. Mnoštvo je primera sličnih prevara od prvih dana ustaške države do kraja rata. Ali ovde imamo prevaru nastalu posle više od tri godine, imamo prevarene ljude koji su odavno saznali za to šta ustaše rade, koji su ne  jednom bežali i sklanjali se od ustaša. Iako su ustaše bili naoružani, niko nije pokušao da pobegne, osim ono troje koji su utekli tek iz vatre.

Sa čime su se to susreli naši zemljaci u povorkama do smrtnih mesta, šta je to podiglo našeg brkatog čiču sa poda glinske crkve?

Nama danas teško je da se uživimo u njihovo stanje. Možda naša empatija promašuje, ili ne dohvata. Njihova iskustva izgledaju nam granična, te možemo samo da ih spolja donekle rekonstruišemo.

Mnogi preživeli kazivali su jedno: nismo verovali da će nas pobiti. Pritom to neverovanje vezuju ili za komšije ili za državu. Gde će komšija komšiji zlo činiti? Nikad nije bilo da država kažnjava nevini narod.

Bilo je ljudi u hodu ka jami i pred jamom koji su sačuvali trezvenost i gledali kako da izmaknu smrti. Miloš Zelen iz Mokronoga kod Duvna preživeo je zahvaljujući „studiranju“. U leto 1941. godine ustaše su dovele grupu Srba iz sela do ivice jame, udarali ih u potiljak čekićem i svaljivali u jamu. Miloš je pred jamom ostavio sve u što je dotle verovao i pribegao elementarnom snalaženju. Pažljivo je posmatrao šta se radi. Došavši na red on se, baš kad je ustaša zamahnuo čekićem, pridigao na prste, gotovo poskočio, tako da je primio udarac u vrat a ne u glavu. Dole u jami našao je živu i svoju kćer, pa je sutradan i nju uspeo da izvuče iz jame.

Međutim, sigurno je da su mnogi u kolonama, znajući da idu u susret nekom zlu, nekom udesu, dospevali u posebno stanje svesti, teško za opisati i još teže za nositi. Strah od pogibije – toliko veliki da treba reći: užas – mora biti osnovna potka takvog stanja svesti. Užas koji parališe, rastura sve kanale kontakta sa neposrednom stvarnošću, prikiva čoveka za obamrlu poslušnost, gasi mu instinkt samoodržanja, eliminiše snalaženje.

Ali užas pred neposrednim gubitkom života nije jedini. Možda čak nije ni najveći.

Drugi užas izvire iz saznanja da prvi komšija diže nož, pušku, malj, sekiru… na nas, koji nas tera i baca u jamu. Komšija kojeg poznajemo toliko godina, koji govori istim jezikom, s kojim smo se ispomagali u poslovima i nevoljama, komšija koji je, najzad, čovek kao i mi što smo. Kad bismo saznali da takav čovek nekome trećem čini isto takvo zlo, i to bi nas užasnulo. Kako uz ljudski lik čoveka vezati takvo neljudsko zlo? I kako takvu vezu zadržati u trajanju, i sa tom vezom živeti? I kako, najzad, živeti očekujući, ili ne očekujući, da se ponovi isto zlo?

Izvor trećeg užasa je država. Onaj okvir čovekovog života koji od kad je sveta i veka kažnjava kriminalce i neprijatelje, nikada nevine. Da država, koja mora biti takva, krene na svoj nevini narod – to je nepodnošljivo saznanje: da je svet „skroz naopak“, a ne onakav kakav treba da bude i kakav mora da jeste. To saznanje uzdrmava temelje našeg ljudskog sveta, razara ne samo egzistenciju potencijalnih žrtava, nego celokupno njihovo poimanje, veru u pravedan svet. Jer živi se u državi – ili u divljem stanju.

Izgleda da je ovaj treći užas zapretio našem brki u Glini. Tačnije rečeno, on se nedoklan podigao iz krvi poklanih zapravo ne ni da protestvuje, nego da ukaže na tu činjenicu da je nevin, verujući da će se to uzeti u obzir, da je on tu nekom greškom i da će se greška uvideti i otkloniti. On se ne obraća ni s molbom ni sa žalbom. On ne shvata koljače ni kao svoje neprijatelje, kamoli neljude. Oni su uniformisani, oni su država, pa to što čine mora da je kažnjavanje. Kao pravedni Jov pred Bogom, on se nada da će država uvideti njegovu nevinost i priznati grešku.

Njegova vera u bazičnu pravednost države  i u svoju nevinost toliko je ukorenjena da su to za njega činjenice, pre nego vera. Od njega je daleko svaka pomisao da bi moglo biti i drukčije. On odbija takav svet i pre nego što pomisli na njega. Neki su se, slabiji od njega, suočeni sa takvim svetom povlačili u ludilo.

Nisu mu, naravno, kazali ni da jeste ni da nije kriv. A kad su mu se nasmejali i krenuli da mu pale brkove i da ga kasape, tada je zaista i doživeo pun užas. Možda nije stigao ni bol da  oseća, ni strah za život.  Trenutak pre nego što će mu se zamračiti svest nestao je i pravedni svet u koji je tvrdo verovao. Nestao je u preneraženosti.

Pročitajte još:

• Svjedočanstvo Steve Brakusa o zločinu ustaša nad Srbima u Brakusovoj Dragi 16. juna 1944. godine (Jadovno 1941.)

Izvor: STANjE STVARI