Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Још ме прогоне сенке крвника

Датум објаве: недеља, 28 јануара, 2018
Величина слова: A- A+

Илеана Чура Сазданић преживела мађарску рациjу у Новом Саду 21. јануара 1942. године. Брутално су jоj убили маjку и тетку, преживела jер су jе злочинци пустили да оде по капут

Илеана Чура Сазданић
Илеана Чура Сазданић

Тог28 21. jануара 1942. биле смо jош у кревету када jе, у шест уjутру, у наш стан у Улици краља Александра 1 у Новом Саду, хрупило шест крупних, униформисаних људи са исуканим баjонетима. Скамениле смо се од страха. Претураjући по стану, урлали су да не смемо да излазимо на улицу и да, ни случаjно, не отварамо прозоре, jер ће нас све побити.

Док ово говори, глас Илеане Чуре Сазданић (84), докторке филологиjе, болно подрхтава. Од наjстрашниjег злочина у историjи Новог Сада, у коjем су мађарски жандарми, за само три дана, брутално побили више од 1.300 невиних Срба и Јевреjа, минуле су равно 73 године, али ожиљци на њеноj души никада нису зарасли. А и како би, када jе у том jезивом покољу остала без игде икога.

– Било ми jе тада 11 година и живела сам са маjком Надом Чуром и тетком Љубицом Димовић Сазданић. Били смо jедна од наjугледниjих српских породица у чиjем родослову су, уз остале, и славни Јован Суботић и Михаило Полит Десанчић. Тог првог дана, жандарми нас нису дирали, само су однели нешто новца, накита и других драгоцености и, поновивши да нигде не мрдамо, отишли.

Да се напољу нешто страшно дешава, било им jе сасвим jасно. Ипак, нису ни слутиле да jе, на ледених 20 степени испод нуле, невина српска и jевреjска крв, потоцима, већ потекла. И да се под лед Дунава, масовно, бацаjу измасакрирана тела страдалника.

– Дошли су и сутрадан, 22. jануара, али су опет само претили и односили наше ствари. Нисмо, наравно, смеле ништа да питамо, нити да изађемо на улици. А онда jе дошао и 23. jануар, последњи дан Рациjе, коjи ће, за моjу маjку и тетку бити кобан.

Злочинци над убиjеним Србима у Новом Саду

Тог дана, негде око 13.30, жандарми су поново упали у стан у Краља Александра, али овога пута нису тражили ствари. Дошли су по људе. Гураjући их и удараjући, истерали су Наду, Љубицу и Илеану на залеђену улицу.

– Била сам лако одевена, а напољу jе било толико хладно да се дах ледио. Мама и тетка су, очаjнички, молиле жандарме да ме пусте да бар обучем капут, да би, на краjу, запомажући, клекле пред њих. Овима се, очигледно, журило, па су ме гурнули према улазу у зграду и jа сам схватила да могу да одем по капут.

Када се, после неколико минута, вратила, на тргу ниjе било никога, а сат доцниjе из Будимпеште jе стигла наредба да се Рациjа прекине. За Наду и Љубицу jе, међутим, било касно. Мађарски жандарми су их, сазнаће то касниjе, одвукли на средишње место егзекуциjе, плажу Штранд, и дивљачки искасапили.

– Журећи да, ипак, обаве своj jезиви посао, због накита су им одсекли уши и прсте. И данас видим златни прстен са плавим сафиром и брилиjантима, коjи jе на носила тетка, и мамим прстен са зеленим смарагдом коjи су некоме постали страшни плен.

Као и стотине других, и тела двеjу жена бачена су у ледени Дунав. Никада нису пронађена. Илеана jе, окамењена, у стану у Краља Александра провела наредних седам дана. Ту jу jе пронашао уjак Димитриjе Димовић и преузео бригу о њоj. Током рата ишла jе мађарску грађанску школу, где jе, као и остали Срби, била само “прљави Рац” коjег свако може да понижава и малтретира.

Краjем рата jу jе, вративши се из заробљеништва, усвоjио теча, Љубичин муж Милорад Сазданић, чиjе презиме jе додала сопственом. У Београду jе завршила основне и магистарске студиjе енглеског, као стипендиста Британског савета докторирала у Енглескоj, на постдокторским студиjама у САД била jе као стипендиста Фулбраjтове фондациjе… Мада jе, вели, сенке крвника походе и данас, злочин чиjа жртва jе била њена породица ипак ниjе разорио хришћанску узвишеност њене личности.

– Никада нисам осећала мржњу према Мађарима. Када jе, после рата, организована протестна шетња “У Дунав са Мађарима”, jа сам, инстинктивно, изашла из те колоне. Јер, знала сам, и знам, да нико, никада више, не сме да заврши у Дунаву. Мржњу, ипак, може да победи само љубав. Ни освета, ни мржња то не могу.

Илеана Чура Сазданић
ЗАТРЛИ ИХ И У ЧУРУГУ

Поред Наде и Љубице, у мађарском покољу у jужноj Бачкоj jе страдало jош 14 Илеаниних блиских рођака. У Чуругу, одакле њена породица потиче, на Бадњи дан 1942. су, наиме, брутално убиjени и под лед Тисе бачени Владимир (13), Кристина (14), Анђелка (16), Рада (17), Бранка (18), Љубица (20), Мирjана (21), Милорад (37), Богдан (47), Јелена (48), Милосава (49), Јован (53), Рада (73) и Радоjка Чура, чиjа старост ниjе забележена. Мирjана jе била наjбољи студент Медицинског факултета у Београду, а у Чуруг jе дошла да са породицом проведе Божић, кобан како ће се, нажалост, испоставити.

ПЛОЧА И МУЗЕЈ

У петак, 23. jануара, на згради у Краља Александра 1, на инициjативу београдског Удружења за унапређење српске културе, уметности и међународне сарадње “Адлигата” и уз подршку Скупштине града Новог Сада, биће постављена спомен-плоча породици Чура. Илеана, уз то, намерава да, када jоj, у оквиру реституциjе стан у тоj згради буде враћен, што, нажалост, иде врло споро, уз помоћ председника тог удружења, адвоката и књижевника Виктора Лазића, отвори музеj Рациjе.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

“ЛЕДЕНА ТИШИНА ГОВОРИ” О ЗЛОГЛАСНОЈ НОВОСАДСКОЈ РАЦИЈИ

Како сам преживео »новосадску рациjу« – Иван Ивањи

Дунав те њиховим очима гледа

На Тиси црна ћуприjа




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top