Još jedan pakleni deo Alijinog testamenta Bakir mora da ispuni

Rahmetli Izetbegović bio je tvrdi vernik — borac za muslimansku državu u Evropi. Lično je komandovao mnogim vojnim napadima na Srbe u BiH. Tvrdio je da je bio primoran da potpiše Dejton, kojim je omogućen nastanak Republike Srpske.

Bosna i Hercegovina ima dovoljno snaga koje slede viziju Alije Izetbegovića, dok snage koje su predstavljale otpor tome slabe. Pokušavamo da nastavimo njegovim putem, a on sam je imao ogromne otpore, ali je izborio poziciju s koje nastavljamo da se borimo za celovitu Bosnu i Hercegovinu, zemlju demokratije, ravnopravnih naroda, građana i ljudskih prava. Ove reči je Bakir Izetbegović, sin rahmetli Alije Izetbegovića, prvog predsednika Bosne i Hercegovine, izgovorio 8. avgusta ove godine, na dan kada bi njegov babo, da je živ, napunio 92 godine.

Da li je Bosna i dalje talac puta Alije Izetbegovića? Koju je to zaostavštinu on ostavio, a koju sin namerava da ispuni?

Muslimansko bratstvo

Alija je još od mladosti bio zagrižen za veru i naciju muslimana. Zajedno sa nekoliko istomišljenika, artikulaciju svojih političkih opredeljenja pokušao je da pronađe u organizaciji Mladi muslimani (MM). Prvi pokušaj da se ovo udruženje registruje po tadašnjim zakonima bio je u martu 1941. Registracija je propala jer je u aprilu Hitler napao Jugoslaviju.

No, Aliju je krasilo strpljenje. Istu stvar pokušao je da uradi po završetku Drugog svetskog rata. Kao mladomuslimanski aktivista je uhapšen. Svoje ideje je širio kao vojnik SFRJ, pa mu je sudio vojni sud. Osuđen je na na tri godine strogog zatvora. Izašao je 1949. godine.

Islamska deklaracija

Godine 1969. napravio je nacrt za tekst Islamske deklaracije, koju je tokom 1970. završio i obelodanio. Ovaj neveliki tekst (oko 40 stranica) izazvao je živo interesovanje tek nakon Sarajevskog procesa 1983. godine, kada je Izetbegović po drugi put osuđen za islamski fundamentalizam.

Iako napisana u Jugoslaviji, odnosno u BiH, Islamska deklaracija pažnju nije usmerila na domaće političke prilike, nego je bila okrenuta prema islamskom svetu koji je u knjizi tretiran kao koherentan duhovni i političko-administrativni prostor. Islamska deklaracija prevedena je kasnije na sedam stranih jezika, i u svojim je okvirima postala jedan od najčitanijih političkih tekstova tog vremena.

Drugu knjigu, „Islam između istoka i zapada“, Izetbegović je napisao pre zatvora 1946. godine, a objavljena je mnogo kasnije. U knjizi, koja je ovaj put prevedena na čak devet jezika, Alija se bavi islamom i njegovim mestom u svetu.

Sarajevski proces

U martu 1983. godine Izetbegović je uhapšen zbog širenja panislamizma. Kao prvooptuženi osuđen je na 14 godina zatvora. U komentaru na presudu rekao je: „Volim Jugoslaviju, ali ne i njenu vlast“.

„Bio sam musliman, i to ću i ostati. Osećao sam se kao borac za stvar islama u svetu i tako ću se osećati do kraja života. Islam je za mene drugo ime za sve što je lepo i plemenito i ime za obećanje ili nadu u bolju budućnost muslimanskih naroda, za njihov život u dostojanstvu i slobodi, jednom rečju, za sve ono za šta je, po mom uverenju, bilo vredno živeti“.

Zatvorski dani

U zatvoru je Izetbegović dalje učvrstio svoju veru. Njegova beskrajna odanost Bogu bila je oaza u koju se uvek sklanjao. Dugi boravak iza rešetaka kod Izetbegovića razvio je senzibilitet za slobodu: ono što se drugim ljudima podrazumevalo, za Izetbegovića je bilo predmet najsvetijih želja. Iz zatvora je razvio posebno dobre odnose sa sinom Bakirom, koji je i sam uz oca počeo da se interesuje za političko stanje društva u kome je živeo.

Tako se kod Bakira razvio senzibilitet za politiku i snažan interes da u njoj i sam participira. Ova veza oca i sina doći će posebno do izražaja kasnije, za vreme rata na tlu SFRJ. U zatvoru je ostao do 1988.

Osnivanje stranke

Aktivnosti za osnivanje stranke počeo je novembru 1989. godine, tačno godinu nakon izlaska iz zatvora. U proleće 1990. Izetbegović je najavio konferenciju za štampu u sarajevskom hotelu „Holidej in“, gde je obelodanio osnivanje političke stranke. Tada je pročitao saopštenje za javnost koje će kasnije biti poznato i kao „Saopštenje četrdesetorice“, jer je i imalo tačno toliko potpisnika.

Iako se formalno pozivao na sve građane, iz prvog pasusa jasno je bilo da je stranka profilisana kao nacionalna: „SDA je politički savez građana Jugoslavije koji pripadaju muslimanskom kulturno-istorijskog krugu, kao i drugih građana Jugoslavije koji prihvataju program i ciljeve stranke“. Stranka je ubrzo ušla u Predsedništvo Republike BiH (još uvek SFRJ), da bi referendum o nezavisnosti BiH inicirala, pa i održala, 29. februara i 1. marta 1992.

Uspešnosti referenduma su pomogli i Hrvati iz Bosne na poziv Tuđmana. Zato je čak 99 odsto glasalo za nezavisnu BiH! Sudbina BiH bila je odlučena, ali samo formalno-pravno. Stvarna sudbina BiH rešavala se na bojnom polju. Šestog aprila 1992. Evropska zajednica priznala je BiH, a sutradan su to učinile i SAD. Rat je počeo odmah nakon izglasavanja nezavisnosti.

Avanture naoružavanja Armije BiH

Armija Republike Bosne i Hercegovine, kojoj je nedostajalo oružje, ubrzo je naoružana po privatnim vezama Alije sa islamskim svetom iz mladih dana, a na hiljade mudžahedina pojavilo se u Bosni da se bori za Alijin cilj — muslimansku državu u Evropi — na kapiji Istoka i Zapada. Tokom četverogodišnjeg rata, Izetbegović je često izlazio na slobodne teritorije širom Bosne i Hercegovine, ali i na ratišta, odakle je komandovao nekim od najžešćih vojnih udara po srpskim položajima.

Odnosi s Istokom i Zapadom

Paralelno s borbom na terenu, trajali su pregovori i održavane međunarodne konferencije. Izetbegović je često putovao u svetske metropole, objašnjavajući šta se događa u BiH. Ponavljao je teze da se radi o agresiji na jednu nezavisnu zemlju, koja se „nije pripremala za rat, nego za mir“.

Širom sveta uredno je iznosio detalje o snagama JNA, političkom kontekstu agresije na BiH, govorio o velikosrpskom genocidnom karakteru. Upozoravao je i na apsurdnost embarga na oružje koju su uvele UN. Ovaj Alijin pohod na Zapadu je urodio plodom, pa je osim oružja stizala i hrana i druge potrepštine. Uspeo je i da se uvedu sankcije za stranku Radovana Karadžića, dok je muslimanski Istok pomagao u naoružavanju.

Nagrade od islamskog sveta

Tokom i nakon rata u Bosni dobio je nekoliko značajnih nagrada od islamskog sveta: 1993. godine nagrada Kralj Fejsal za službu islamu; 1996. godine nagrada Mislilac godine Fondacije Ali Osman Hafiz iz Medine; 1997. godine Državni orden Republike Turske; 1997. godine Počasni doktorat Univerziteta u Rijadu; 1998. godine Orden Države Katar Orden nezavisnosti; 1997. godine Titula počasnog doktora pravnih nauka Marmara univerziteta u Istanbulu; 2001. godine nagrada Islamska ličnost godine Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Ironija Srebrenice

U julu 1995. godine, kao završni čin dogodila se Srebrenica, gde još ne postoje precizni podaci šta se desilo ali je Alija ovo iskoristio, i u svet je otišla vest da su Srbi počinili masakr nad 8.000 muslimana civila, što je odmah dobilo „epitet“ — genocida. Podsećanja radi, Srebrenica je tada bila zaštićena zona pod upravom UN. Izetbegović je tada pisao i samom Bilu Klintonu, tadašnjem predsedniku Amerike, zbog čega je i Bela kuća izašla sa stavom da je u pitanju genocid koji su počinili Srbi.

Posle Srebrenice usledila je živa politička aktivnost bosanske strane, i polako se stvaralo raspoloženje da se Karadžićevi smekšaju silom oružja. Posle Srebrenice na leđa Srba stavljene su i Markale i Žepa, i Zapad je konačno odlučio da snažnije podržati bosanske snage, pa su usledili u avgustu 1995. godine žestoki vazdušni udari NATO snaga na položaje srpske vojske širom Bosne.

Pregovori u Dejtonu

Alija Izetbegović je bio primoran da prihvati pregovore u Dejtonu i da stavi paraf na Dejtonski sporazum, po kome je, osim Federacije, nastala i teritorija Republike Srpske. Alija je u svom dnevniku napisao da mu je to nešto najteže što je u životu uradio. Pregovori su, napisao je tada Alija, vođeni metodom ucene i sa mačem nad glavom Bosne. Napisao je i da je morao da pristane na sporazum jer je cela međunarodna zajednica, s Amerikancima na čelu, bila složna u jednom — mirovni sporazum, kakav-takav, jednostavno se morao doneti.

Odluka o povlačenju

Godine 2000. Alija Izetbegović je rešio da se povuče sa mesta tadašnje funkcije predsedavajućeg Predsedništva BiH. Kao razlog naveo je godine i zdravlje… Za svoje najveće uspehe naveo je nezavisnost BiH, posebno jer je, kako je rekao, „1991-1992. godine postojala realna opasnost da Bosna i Hercegovina postane provincija velike Srbije. Ja sam to sprečio i to smatram svojom najvećom zaslugom!“

Kao najveći neuspeh naveo je spor proces uspostavljanja celovite, demokratske i prosperitetne Bosne i Hercegovine. Sadašnji predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je među poslednjima video Aliju u bolnici živog. Bili su veliki prijatelji.

Alija Izetbegović umro je 19. oktobra 2003. godine. Sahranjen je na šehidskom mezarju Kovači u Sarajevu. Rodio se u begovskoj porodici koja je živela u Beogradu, a odakle je proterana pod „srpskim terorom“ 1868. Porodica se sklonila u Bosanski Šamac gde se rahmetli Alija i rodio i rastao.

Autor: Brankica Ristić

Izvor: SPUTNjIK